29 децембар 2022
жену која осећа преко мере,
у жену која пише…
Не заљубљуј се у образовану жену, чаробницу,
она која је у илузијама, луцкасту.
Не заљубљуј се у жену која уме да мисли
својом главом,
ону која зна ко је и докле може,
жену која верује у себе…
Не заљубљуј се у ону која воли поезију (те су
најопасније),
или ону која је у стању да пола сата гледа неку
слику,
или у ону која не може живети без музике.
Не заљубљуј се у жену која је интензивна,
сјајна, бунтовна, недолична.
Не заљубљуј се у такву жену,
јер ако се заљубиш,
била она с тобом или не,
волела те или не,
никад нећеш моћи натраг.
Никад.
•Превео Стефан Симић
20 децембар 2022
Пријатељу поверуј ми
Јер ја сам само гост који дође
Закуца на врата и оде Оде
А не остави за собом ни глас
Ни куцање
Ни реч да га спомене
Ни траг својих ногу испод светиљке на степеницама
Ни сенку на зиду Ништа
Ни глас Ни реч Ни корак
Гост који дође закуца и оде Оде
Као кишна кап која прође кроз олук
И заборави се Заборави
Као неко ко се чека а не долази
Ова шкољка на вашем столу
Подсећа ме на далека путовања
Али ја ћу само закуцати на врата
И отићи Отићи
Сасвим
05 децембар 2022
нема умилног лица драге вољене жене.
Без опојна пића, без доброг старог вина
ни прољеће не вриједи, ни његова милина.
И небо је пусто и сва је башта пуста
ако нема пољупца с топлих румених уста.
И на свијету ти, брате, нема тужније ствари
него гледати драгу кад се у лицу жари.
И кад се у њој тајно љубавна ватра буди,
а не брати пољупце, не миловат јој груди.
И плес витког чемпреса и умилност руже,
ако нема љубави, шта могу да ти пруже.
И сва свјетлост ума, па и мудрост сама
без свјетлости љубави нису него тама.
Дивна је љепота пјесме, руже и вина,
но, кад нема жене све је то празнина.
03 децембар 2022
Човјеку све је дато само за тренутак
И срце, снага, слабост – сазнаћеш на крају
Кад шириш своје руке да сјену крижа дају
Ти дробиш своју срећу у свом загрљају
А живот твој је чудан, непрестани губитак
Јер нема сретне љубави
Живот је ко војник без пушке и без блузе
За другу коб је чета била одјевена
Што устају у зору ако истог трена
Увече је опет само своја сјена
Реците: „Мој животе“ и суздржите сузе
Јер нема сретне љубави
Љубави моја мила, рано моја ноћи
У мени ти си као устријељена птица
Ми проћи ћемо скупа крај непознатих лица
Ријечи су моје само златна плетеница
И убију их зачас велике твоје очи
Јер нема сретне љубави
Да измјенимо живот ми одвише смо стари
Нек срца наша плачу заједно у ноћи
Колико за пјесму јада треба проћи
И кајања за неки дрхтај у самоћи
А бол јецај тражи акорде на гитари
Јер нема сретне љубави
Љубави нема која бол не враћа
Љубави нема која нас не мучи
Љубави нема што патњи не учи
И земљу своју тако љубиш проклињући
Нема љубави да не живи од плача
Јер нема сретне љубави
А такву осјећамо ми
•Превео Звонимир Голоб
21 новембар 2022
У некаквој борби за првенство,
он изгуби нос и уши,
пола образа и голо теме.
Доби три капе, стару кошуљу,
Џезву и покварен млин за кафу.
Загна се опет, јуриша,
изгуби лево око и десно стопало,
кажипрст и врх језика.
Доби старе чизме, шупљу чутуру,
преломљен ашов и шаку земље.
Ено га тамо седи и конта
шта ће још добити, кад настави борбу.
Из књиге Тамне ствари, 2003.
03 новембар 2022
народ страшно воли да псује.
Баш сад је неком отишла
крвава мајка.
Баш је неко
у ухо, у нос, у грло, у уста.
Народ страшно воли да псује,
само пипните жилу куцавицу,
само ставите руку на срце.
Рођак мој, рецимо, Гаврило,
чим је чуо ријечи Ричарда другог:
"у име Бога, посједајмо на земљу
и причајмо тужне приче о смрти краљева",
толико се наљутио на Фердинанда
да га је испсовао у Сарајеву
на мртво име.
Волим такве реакције:
кад се љути он псује, удара шаком о сто или пљује.
Могу се заклети да му још
ручни шипак вири из земље
и да му се види
црно испод нокта.
05 октобар 2022
Ову песму треба читати
сасвим полако.
Мало накривити главу,
склопити очи
и размишљати о песку пустиње
који се таласа и просипа
а ипак има своју повезаност
и сигурност,
јер нико га није ухватио да жури.
Наиђу непогоде,
и он их утиша својом тежином.
Ничу и сахну народи и културе,
а он их наџиви и затрпа.
Ето зашто се ова песма чита
полако као песак
док се наслања на ухо
на огромни глуви простор око себе
и размишља о стварима
које нас чине јаким и дуговечним.
Само онај,
ко није ухваћен да жури,
може се узвисити над почетком
и крајем
и заслужити врлину да буде владар
једног незамисливог предела,
и истраживач једне ружноће
или лепоте ствари око себе.
Ко жури – закасниће.
Широко зачуђених зеница,
остаће заувек побеђен.
Заувек само поданик.
26 септембар 2022
Мој дух се будио није, тек зрак јасан
Вечности најављиваше јутра друга.
Да! тај сан дуги би безнадежна туга,
која беше боља него стварност хладна
будног живота, том чије срце са дна
би и још јесте, на земљи све што мења,
смршеност дубоке страсти, од рођења.
Ал' да л' могао је – како би сан вечно
трајао - са снима никад противречно
младости ми прве – да се не колеба,
због луде наде у дар вишега Неба?
Стог се опих – видећ где сунце осваја
летњи свод – сновима од живога сјаја
и љупкости – оставих властито срце
у днима своје маште, пресекох врпце
са својим домом, с бићима што су била
у мојој мисли - зар таква би та сила?
То би једном – тек једном – и тај трен
дивљи још добро памтим – бех као плен
неке моћи ил' чини – као хладни вихор
нагна ме кроз ноћ, и остави тај призор
сред мога духа – ил' то бејаше луна
што засја док дремах, висока и пуна
одвише ледна – ил' звезде – такође,
тај сан би као тај ноћник – нек прође.
Ја срећан сам био и поред свег у сну
Ја срећан сам био – и волим тему ту:
Снови! и њихову свеживотну боју
као у кратком, тамном, магленом боју
привидног и стварног – боју коју дари
помамном оку најкрасније ствари
Љубави и Раја – и све нам најдраже.
Час најсунчанији младу Наду каже.
11 септембар 2022
Неће ти исковати више
ниједан ковач чак ни од злата
овако широк и јак
овај непочин – длан
са класјем коме је име чежња,
са зумбулом који сунцу поставља замке,
неће ти исткати
ни од неспокоја нико,
ни од бола, јер бол је мој бол – понајбол на овом свету,
јер сваки зглоб у њему има своју тајну –
па ми у једном кожу деру,
па ми у другом курјаци кидају жиле из пета,
па ме у трећем несаница на копље чека.
Не бој се, дођи,
има у тим зглобовима свега:
мој бездан ти из њих, чујеш,
проклетства тамна нуди,
мој смех на њима
крваве куле до сунца диже,
моје чекање под њима
ватре зле разгорева.
Чека, чека те горење
да изгориш, да нестанеш или да порастеш
за једно сећање у црном.
Дођи, своји смо, ја – глад
и ти прекор, обоје до колена
оно што смо.
II
Ај шта ми је што те волим узвитлану тако
па не боле зглобови
од једне игре над њима,
од једног веза који остављаш
иза својих корака белих.
Ако ми је тврда кожа
расклопи је и удри,
на голом месу мекше се игра,
руменокоса.
Играј, пијана од моје крви
и не љути се на очи
што су такве, што те читају голу као зору.
Гледај, гледај, раж те је рађала, белино,
па чујем шум класја под кожом твојом;
малине су те црвеним сунцем појиле
па ти шуме бескрајне из очних капака трепере;
развигорци су те разбојници одњихали
па ме коса твоја целог покрива.
Али шта је то, онај златни месец
под грлом твојим неисплаканим?
Заборавио сам: од клања са вепровима и шакалима
чељуст ми је тврђа од закона,
па када горе ове усне
љубав коти уједе на мојим зубима.
III
Играј, наиграј се,
ако, усијај ми кожу скоковима
лед се из мојих црвених зглобова
иселио, па сада, сада, сада
чежња у њима доји умирање.
Горећу, прегорећу.
Када пепео свој на камен будем ставио
запиши на њему твоје име
вепрови и ветрови на четири стране да га разнесу.
После пођи да везеш игре
уз шапат (од којих ће то згариште
још једном умрети од смеха)
уз шапат, игро незасита:
длану, побратиме, где си,
где си, јабуко зелена?
04 септембар 2022
Кад бих у ној имао један мали тепих
И кад би све то било моје.
Стол, мастило, полица
И на прозорима моје завјесе.
И на полици кад бих имао своје књиге.
Кад бих имао једну малу, малену кућу
И у њој жену која би ме без пара вољела…
И кад би та жена била моја.
Ма гдје и у ма ком мјесту било,
Кад бих малу, малену кућу нашао,
Довољан би био један мали тепих,
Довољан, па чак и сувишан.
Ма гдје, у ма ком граду било,
Било би довољно да имам полицу и своје књиге,
Жену која ме не воли због пара,
То би било доста, чак и сувише.
власишта мокрих од варења и од жеге,
отац би ушао у виноград и ту се
бавио до мрака, окружен чокотима;
редио би лишће, разгледао гроздове,
пуцад крупнију од бибера,
и мислио о новом вину.
Данас претачем вино из његове мисли;
дижем га, жуто, светлуцаво, према окну:
да кроза њ промакне прашњаво сунце. И знам
чим жмирну зимска окца и сукну ластари,
замутиће се оно, живо.
Као да се није ни прекидала веза
међу петељком и коленцем,
биће опет у дослуху овога лета
вино у подруму, у плеснивим боцама,
и Сунчев корак глухотом небеских кућа.
Вино, слично звезди, описује путању
којом би се можда и отац отиснуо,
стојећи без даха од кашља, празна ока
и танак, као у туђој кошуљи;
задубљен, далек и сопственој мисли.
16 август 2022
сакривена изнад сумњиве таверне.
С прозора се видела уличица,
нечиста и уска. Одоле су се
чули гласови неких радника
који су се картали и лумповали.
И ту, на обичном, бедном лежају
имао сам тело у љубави, имао сам усне
чулне и црвене од пијанства –
црвене од таквог пијанства, да се и сада
док пишем, после толико година!
У мојој усамљеничкој кући, опијам поново.
•Превели са грчког Иван Гађански и Ксенија Марицки Гађански
11 август 2022
нек је пут непознат, и ноћ, и мрак.
Ти си далеко, а са мном ипак,
и мирна сам као под кровом свог дома.
Колико дивоте у блискоме гласу!
Само због једног тугујем ужасно –
што живот с тобом би тежак у часу,
и што си ме упознао касно.
Али ни та патња није тако тешка.
Од понижења, повреда, страха клета,
ја не погибох, преживех некако,
доживет стигох до нашег сусрета.
Твоја чистота незамислива,
моја способност, моја слобода,
моје дисање – с тобом сам таква
каквом ме је смислила природа.
Нисам страдала, спасена сам ја.
Гледај, гледај – животом нетакнута,
више чак – теби сам потребна,
и више неопходна – неопходна сто пута.
• Превела Десанка Максимовић
03 август 2022
на углу Његошеве улице и Молерове.
Можда још који месец, а можда тек који дан
она ће стајати ту, пуста и заборављена.
С њене фасаде већ одавно љушти се малтер и креч,
а сасвим на врху, ко једини украс на њој,
још се држи, невештом руком вајана, бројка –
година њенога постанка.
Застанем ту, покрај ње,
и, више равнодушан него потресен,
гледам тај број на оронулој кући –
годину мога рођења.
Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило,
Гдје је доба оно, гдје су дани они
Кад је срце пуно рахатлука било?!
Као лаки вјетар што облаке гони,
Носио си дуго свога господара
Јутром и вечером кад се сунце клони...
Свуд сам брао ђуле и грозде бехара,
Мојој срећи нигдје равне било није —
Све од Бање Луке па чак до Мостара!
Знаш ли часе оне?... позно сунце грије,
Врхови мунара као ватра горе,
А свуда из баште мирис ђула вије.
Ми се повраћамо из лова, из горе,
А она на демир-пенџерима стоји
Љепша од вечери и од сабах-зоре...
На ме чека... Гледа, и часове броји
Кад ћу проћи... А ја, кад бих близу био,
Слао бих јој поздрав кубурлија своји'...
А она с пенџера ђул и бехар мио
Просула би хитро, и кô снијег на ме
Пахуљице меке падале су ти'о,
Као да су севдах ћутиле и саме...
О, како је онда пуно сунца било!...
А сад?... Свуда мутни облаци и таме...
Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!...
1911.
29 јул 2022
„Твој новац не жели да бесциљно чами.
Секс који ниси имао, свака лепа ствар,
може бити твоја, напиши чекова пар.”
Па мотрим шта други раде с парицама,
изгледа, не крију их у сламарицама.
До сад стекоше ауто, жену, куће две;
новац са животом има везе, чини се.
Сви су они слични, можемо се сложити;
не можеш младост до пензије одложити.
Обрни, окрени, уштеђевина сва
у гробу свима једнако је безвредна.
Ослушнем како новац пева. То је кô кад
са дугачких прозора гледам доле град:
Раскошне цркве, предграђе бедно, ружно
на сунцу вечерњем . Све је то врло тужно.
•С енглеског превела Маша Антонијевић
12 јул 2022
И расте јој мала дужина
Мала ширина мала празнина
И уопште све што има
Мала кутија расте даље
И сад је у њој орман
У коме је она била
И расте даље и даље и даље
И сад је у њој соба
И кућа и град и земља
И свет у коме је она била
Мала кутија сећа се свог детињства
И од превелике чежње
Постаје опет мала кутија
Сада је у малој кутији
Цео свет мали малецан
Лако га можете у џеп ставити
Лако украсти лако изгубити
Чувајте малу кутију
07 јул 2022
Ево га, љупко вече изнад града,
Вече са лицем звезданог дечака,
Отвара прстом жуте очи града
На улицама меканим од мрака.
А мрак се шири као мрља уља,
Ко напуштену штенад сенке плави.
Доконо вече сијалице љуља
Док људи журе, озбиљно ко мрави.
Увече каткад куће су прозирне,
Људи ко рибе за стаклом се мичу;
Пролазник неки застане, па вирне,
И све то личи помало на причу.
И небо буде више тамноплаво,
Прозори светле много више жуто.
Све је то цртеж што га чупоглаво
Направи дерле; с љубављу ал круто.
Човек се сећа својих играчака,
Водених боја, оловних војника;
Спомен је влажан од плавога мрака
И жив ко прва књига пуна слика.
Али, не ваља размишљати тако.
Град као мачка пролазнике њуши,
Не воли много да улицом свако
Листа по својој и његовој души.
Цртеж оживи, па га нема више,
Сви пролазници са места се крећу,
Доконо вече сијалице њише
И под њима се познаници срећу.
Човек се опет сећа играчака;
Последњу овој вечери је дао.
А улице су мекане од мрака
И човек пипа зид да не би пао.
13 јун 2022
сагибам чело своје на тај камен,
у којему векови слепо пролазе
док горе у висинама звезде блистају.
Међу тврдим хридинама подупиру ме
материнске руке земље.
Голи сам човек. Данас сам се родио,
као пространа светлост, у њеној кори.
Нити мрем нити сањам. Отварам очи
и ширећи своје истинске руке
дотичем језгру свога људског бића,
исконски ветар који ме родио.
А у челу, у клисури, њеном дозивању
живот се руши и горећи очекује
глас Бога који над светом виче
и разбија се, треперећи, међу звездама.
19 мај 2022
(Читајући Апокалипсу)
Куцамо на твоја затворена врата
одавна, од почетка свега, ох чудо врх свих чудеса!
Кроз бескрај наша одјекује лупа,
кроз бескрај девет небеса,
а врата не отвара нико!
Куцамо на твоја врата
а наше заслепљују очи
седам печата страшних, седам звезда од злата!
Из колена чијег лав ће изићи силни
да скине печата седам са тајне звезде ноћи,
и неба да отвори врата?
Све около ћути!
Из колена чијег лав ће изићи моћни,
да скине печата седам са тајне звездане ноћи,
и неба да отвори врата?
А све около ћути!
Куцамо на твоја врата одавна, од почетка свега,
ох чудо врх свих чудеса,
кроз бескрај наша одјекује лупа,
кроз бескрај девет небеса
а врата не отвара нико.
И неће их отворити нико,
и неће зачути нико небеску њихову шкрипу:
у једној од ноћи божанских,
ни песму серафима,
ни клике херувима,
неће зачути нико:
ни лав из колена Јуде, ни дома Давидова,
ни орли, најсмелији орли синова човечанских,
неће је чути ниједан,
већ кад год к звездама наше буду се дизале очи
срести ће у висини седам великих звезда,
звезда Великих кола, тих страшних печата седам
11 мај 2022
Празан као чист лист папира.
Нема дубине из које је врило,
У коју бих опет, бачен овамо
Ко летак Божји, исписан свитак,
Смио да се гњурам – у твоје крило.
Ни добро ни зло мене не дира.
Ишчупан је коријен мирисног биља,
Стабла што ми је расло из срца.
Посљедњи пријатељ шаље ми знаке
Да ме се најзад и он ратосиља.
Што примим у се, то изгрцам.
Оно што је тајанственом руком
У моме срцу, кожи и ранама,
Умјесто мелема уписано било,
Све је то љутим вјетром избрисано,
Све у окужен зрак извјетрило.
09 мај 2022
и ако те радује
нисам срећан
рађам се из ничега и враћам
из времена жестоко живљеног
из далека
носим твој смијех под пазухом
ако си жива
мислим да знаш све ово
без потребе за изражавањем
ја се том потребом браним и храним
ја вриштим ћутњом о теби
ти то чујеш
у кораку
у сумраку
у облаку
у бистрој води коју пијеш
чујеш нанавијек мој врисак
и желиш да ме сретнеш
а не знаш како
никако
љубави
никако
08 мај 2022
чак и на оне чудесне.
Јер око њих се највише трудимо,
понекад се роје као инсекти,
а не остављају убод већ пољубац.
Могу бити добре колико и прсти.
Могу бити поуздане колико и камен
на који натакнеш задњицу.
Али могу бити и беле раде и модрице.
Па ипак заљубљена сам у речи.
Оне су голубице што падају са висина.
Шест светих поморанџи у мом крилу.
Дрвеће су, ноге лета,
и сунце, његово страствено лице.
Па ипак често ме изневере.
Толико тога желим да кажем,
толико прича, слика, изрека итд.
Али речи нису довољно добре,
оне погрешне ме љубе.
Понекад летим као орао
али са крилима царића.
Али трудим се да водим рачуна
и будем нежна са њима.
Са речима и јајима мора се опрезно.
Једном кад се сломе немогуће их је
поправити.
С енглеског превео Владимир Стојнић
04 мај 2022
Куне мушки, куне матер што га роди
Иде младић, испод њега једна нога
Мјесто друге штула кефће, штула ходи
Прати сјенку испред себе, сурог створа
Изувеног, накривњеног пратиоца
Ко би праћан сада прати. Тако мора...
Ваљда, одглумити ролу даваоца
Смјерног треба знати, скрити иронију
Што вреба у засједи спремна да ода
Да испод осмијеха прене агонију
Иде младић преко трга, бивши војник
Слика наша, узданица свога рода
Иде, шепа, историје српске двојник
03 мај 2022
На сусједној гори тражио сам синчића.
Одзиви арапског пастира над долином
сретали су се са зовом јеврејског оца, рађајући
двојезични ехо.
Ја и пастир бојали смо да ће дечкић и јарић
пасти у вртлог о којему се пјева
у страшној пјесмици од једном јарићу.
Тражења бјегунаца срећно се окончаше.
Нашли смо обојицу у грмљу.
Наши гласови, што су летјели над долином,
враћали су се к нама, смијући се и плачући.
Тражења јарића у таквим горама
некад су дала почетак нове вјере.
•Са руског превео Марко Вешовић
29 април 2022
У захвалност Бога превишњега,
Створова му придружи се јеци,
Што се њему свуд одзивљу с њега!
Хвале гласом признај му и реци:
И ја, Боже, твоја сам биљега,
Ситна капља кр’јесница у ријеци
Твога св’јетла вијеком текућега!
По теби сам твог образа слика,
Посестрима твојијех духова;
По теби сам дивна и велика,
Творна сила умнијех творова;
По теби сам земских створа дика,
Неумрла изнимка њихова!
26 април 2022
где за навек бићу ја музичар Твој,
тамо где светаца прославља Те хор,
харфу усклађујем, настојим на њој
да чиним што јесте већ посао мој.
Боже, верујем да Голгота и Рај,
Крст и Дрво никли из истог су тла,
у мени Адама оба препознај,
знојем првога сам сав обливен ја,
а крв последњега нек души спас да.
Прими ме, док крв ме Његова прекрива,
за Његово трње, дај ми круне крас,
а пошто душама Твоју реч казивах,
нек то буде моје проповеди глас:
„Бог нас руши, да би уздигао нас.“
•Превео Владета Р. Кошутић
22 април 2022
толиког на гранама новца.
Дрво је душа ловца,
дрво је пуно тајне,
смрт птица
и небо крије.
Дрво је музичка сала:
човек ноћу са њега
може арије
да чује неслућене.
И кад је у соби старинској
нога од астала,
дрво пева
при месечини пуца.
Дрво је скровито срце
нечије.
И кад је живо
и мртво кад је,
оно куца.
(Бубе у глави – Антологија песама полуделих песника)
06 април 2022
Ниси сам
него је простор у теби,
чист
као прозирно крило у ваздуху;
ниси сам
док су око тебе
куће, камен и светлост,
иста мисао
једне жене која те прати
држећи за руку
дете
у старинском вагону
са седиштима од зелена плиша,
или у пољу
са изокренутим цвећем;
ниси сам
док божја уста говоре на твоја уста
реч по реч
из једног непрегледног
сјаја чије је време заустављено.
27 март 2022
од свега што се збило и што није,
он иде тихо, корак по корак,
улицом – ко рубом провалије.
Мало шта види и мало шта чује
сем грозну јеку свога штапа,
како му корак заглушује
– како га с тишином неком стапа.
Кад сједне на клупу да завара
ту збиљу коју штап одзвања,
људи помисле – он одмара,
људи помисле – старац сања.
18 март 2022
усред срца, насред ораница.
Питање се поставља ко ново:
да ли знамо чије је Косово?
Испод земље и кости нас зову:
коме ћете царству на Косову?
Скупи децу у кућу с вечери,
тули светлост и закључај двери.
Крстове и белеге у тами
нека бране мртваци и сами.
Да л’ бежати, бар голим животом?
Косово нас прогања и потом.
Чезнем јутро, сан ме обилази,
чекам Сунце на небеској стази
и питам се: може ли да сине
из наслага такве помрчине?
Питање се поставља ко ново:
да ли знамо чије је Косово?
Испод земље и кости нас зову:
коме ћете царству на Косову?
Скупи децу у кућу с вечери,
тули светлост и закључај двери.
Крстове и белеге у тами
нека бране мртваци и сами.
Да л’ бежати, бар голим животом?
Косово нас прогања и потом.
Чезнем јутро, сан ме обилази,
чекам Сунце на небеској стази
и питам се: може ли да сине
из наслага такве помрчине?
10 март 2022
успут се смијеши и онима што никог не воле.
А ја? Молим се да злодуси јој срце не осјене;
за њу се и руже, птице, напуштена дјеца моле.
Живимо у земљи старих проповједника убиства,
с новим збиркама лешева и полуживих тијела.
Бог је убијен, полунијем, љубав светачки чиста.
Све што чинимо опроштај је, почетак опијела.
Сваке вечери моја драга нада мном сузе рони
јер у сну ја вриштим, наливен стравом и тмицом.
Анђео наш сву ноћ Господу своме звони
бисерном, од суза нанизаном бројаницом.
09 март 2022
Да сам знао, да срећа одлети
Ко прах златан с лептирових крила,
И да радост – та неверна друга –
Намах прође, ко да није била,
Ја у добру, не бих хладан бив'о,
већ бих цвеће, певајући, брао,
И пун миља, живот бих ужив'о,
Да сам знао!...
Да сам знао, да ћеш, тако брзо,
Испит чашу судбине ти клете:
Да ћеш младост сахранити златну
На дну реке, мило моје дете.
„Играј! Певај, раздраган и чио!
Бог је зато дечји живот дао!“
Сваки дан бих теби говорио,
Да сам знао!...
Да сам знао, да ће твој гроб свети
Бити казна – по заслузи строга –
Намењена твом безбрижном оцу,
Удаљеном од Господа Бога,
Трг'о бих се још за твог живота,
И пун вере, пред вишњег би пао,
Да излишном твоју смрт учиним,
Да сам знао!...
Београд, 24.2.1925.
Ко прах златан с лептирових крила,
И да радост – та неверна друга –
Намах прође, ко да није била,
Ја у добру, не бих хладан бив'о,
већ бих цвеће, певајући, брао,
И пун миља, живот бих ужив'о,
Да сам знао!...
Да сам знао, да ћеш, тако брзо,
Испит чашу судбине ти клете:
Да ћеш младост сахранити златну
На дну реке, мило моје дете.
„Играј! Певај, раздраган и чио!
Бог је зато дечји живот дао!“
Сваки дан бих теби говорио,
Да сам знао!...
Да сам знао, да ће твој гроб свети
Бити казна – по заслузи строга –
Намењена твом безбрижном оцу,
Удаљеном од Господа Бога,
Трг'о бих се још за твог живота,
И пун вере, пред вишњег би пао,
Да излишном твоју смрт учиним,
Да сам знао!...
Београд, 24.2.1925.
14 фебруар 2022
да то развалимо, дјевојко,
тако да се виде изнутрице,
и да се на длану пуши вруће срце,
дрхтави дамари, модри епидерм, напети живци,
све у шеснаест, дјевојко.
У реду,
да те развалимо, бештијо:
једно краљевство у рђавој владавини,
једну лутку на прагу зрелости,
један плод у галопу, једно споро напредовање.
Хајде да зазиремо, дјевојко.
Али да то буде тако очигледно,
тако збржено,
тако спетљано,
тако жестоко.
Да сви виде нашу наглу забаву,
наш велики труд у журби.
Твоји да се виде умијешани прсти.
И да се моји виде.
Хајде да то вечерас урадимо, дјевојко.
10 фебруар 2022
Кад се стишава дрхтај, пресвлачи глас.
Дочекати откуцај те минуте
Која ће спрати знојне атрибуте.
Липсалог дана, затегнути боре.
Језером ноћи пловити до зоре
Кроз рукописа мучне лавиринте
Омамљен росом, црним ињем тинте.
Ово је све моје – овај касни час,
једина молитва у којој је спас
пред ђавољим нечастивим колом.
Ово је моје поклонство пред болом,
мој проницатељством воздигнути прст,
моја тајна школа, мој залудни крст.
06 фебруар 2022
Ганути смо што сте до суза ганути
„Непристрасно“ страсни кад кажете гневно
Лицемерно, хладно: „Ми смо забринути“.
Снагом ваше воље и огромног новца
Наши су животи бедно закинути,
Србин је по вама кô шугава овца
И кад дом свој брани: „Ми смо забринути“.
Крива за земљотрес на земаљској кугли
И кад је поплава и кад лишће жути,
Криви што столови нису свуд округли,
Срби само чују: „Ми смо забринути“.
Нек пуца по нама, само не по вама,
Јер спржена земља нове жртве слути,
Црна огрлица непрегледних јама
Вашу савест не дира: „Ми смо забринути“.
Господари рата, нек пуца по нама,
Да се нико сада више не наљути
Тлачитељи тлаче. Без стида и срама,
Порука је јасна: „Ми смо забринути“.
04 фебруар 2022
не можеш никако написати а да не
испијеш чашу воде, поједеш комадић стакла.
Јер једна мала нејасна песма
захтева од тебе извесну природност,
као и нешто мало настраности уосталом.
Да би написао једну малу нејасну песму
потребно ти је неуобичајено оштроумље:
да свилу назовеш свилом, жену женом.
Ти који си у мени, помери се већ једном,
изађи напоље да видиш
и другу пустош, не само моју.
03 фебруар 2022
Јарославу Сајферту
Има таквих које се покоравају пред Богом.
Има таквих које проклињу.
Има таквих које неће опростити.
Има таквих које траже помоћи од
судбине, иако је поближе
нису упознале... Има таквих
које су полуделе... Али нема ипак
ниједне која би
ушла поново у свој живот...
Сипајући зрна голубовима
једна од њих рекла је опоро:
„Ја знам да је мој син већ
давно мртав, али
вечно ми не одговара на писма...“
Са чешког Петар Вујичић
02 фебруар 2022
Синоћ, кад се вратих из топла хамама
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.
Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још када шеће и плећима креће...
— Ни хоџин ми запис више помоћ неће!...
Ја јој назвах селам. Ал', мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;
С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса кô зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!
Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко'!...
1902.
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.
Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још када шеће и плећима креће...
— Ни хоџин ми запис више помоћ неће!...
Ја јој назвах селам. Ал', мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;
С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса кô зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!
Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко'!...
1902.
01 фебруар 2022
Имали смо белу кућу на брду,
Силну кућу са два, са три прозора,
Један је дуго у земљу зурио тврду,
Други је путовао пут небеских гора.
Имали смо реку за кућом на брду,
Силну реку са два, са три извора,
Један одмах побеже у земљицу тврду
Други је отекао пут небеских гора.
Имали смо сунце насред куће наше,
Силно сунце с двеста, триста зора:
Оне прве учисмо како јутро маше,
Последње смо побегли у небеска мора...
Силну кућу са два, са три прозора,
Један је дуго у земљу зурио тврду,
Други је путовао пут небеских гора.
Имали смо реку за кућом на брду,
Силну реку са два, са три извора,
Један одмах побеже у земљицу тврду
Други је отекао пут небеских гора.
Имали смо сунце насред куће наше,
Силно сунце с двеста, триста зора:
Оне прве учисмо како јутро маше,
Последње смо побегли у небеска мора...
13 јануар 2022
Помози да само сенки не буде
на путу и у мени.
Да чист бол осетим, потпуни кал,
јасно понижење, пречишћени очај,
неизвесности да не буде
ни сумрака са обећањем дана
и могућностима ноћи.
И када будем вадио зрно
из топлог још и ружног тела,
скини ме са клатна.
Ућуткај глас увек исти
и неопходан
и иза њега ништа нека не стоји.
Избриши неуништиву лепоту
дрвета на пропланку
стрепњу при првом и потоњим сусретима
и лено протезање животиње,
коју сам волео.
Учини да мирним рукама
развежем омчу
притом
угаси сјај у оку,
сваку лепршавост окуј.
И кад ме напокон
примиш и уведеш
и све буде како ти кажеш
оно за сенке, оно за неизвесност,
услиши.
Од када си умрла
стално те виђам у граду.
Дјевојко, устани!
Дјевојко, устани!
На сваком ме углу чекаш
и говориш земним гласом.
Урлам по периферијама,
лоше, ја лоше спавам.
Под чаршафима се штипам,
и видим да сам још месо,
и читам књиге мртвих.
Лазаре, изађи!
Лазаре, изађи!
Тумарам овим градом,
и увијек кад те сретнем,
ти сјенке носиш под мишком.
Родбинско мртво име носим ја на глави,
опаку једну болест
и душу своју у носу.
Пјеваш ли крваве свадбе,
љубиш ли зелено лице?
А све сам ово на себи
скинуо са леша, драга:
и стас, и глас, и косу.
Ти си умрла, умрла ти си
а срећем те стално у граду.
Устани, дјевојко.
Лазаре, изађи.