понедељак, 26. септембар 2022.

Едгар Алан По – СНОВИ

edgar alan po americla poezija
Ох! тај мој млад живот би трајан сан!
Мој дух се будио није, тек зрак јасан
Вечности најављиваше јутра друга.
Да! тај сан дуги би безнадежна туга,
која беше боља него стварност хладна
будног живота, том чије срце са дна
би и још јесте, на земљи све што мења,
смршеност дубоке страсти, од рођења.
Ал' да л' могао је – како би сан вечно
трајао - са снима никад противречно
младости ми прве – да се не колеба,
због луде наде у дар вишега Неба?
Стог се опих – видећ где сунце осваја
летњи свод – сновима од живога сјаја
и љупкости – оставих властито срце
у днима своје маште, пресекох врпце
са својим домом, с бићима што су била
у мојој мисли - зар таква би та сила?
То би једном – тек једном – и тај трен
дивљи још добро памтим – бех као плен
неке моћи ил' чини – као хладни вихор
нагна ме кроз ноћ, и остави тај призор
сред мога духа – ил' то бејаше луна
што засја док дремах, висока и пуна
одвише ледна – ил' звезде – такође,
тај сан би као тај ноћник – нек прође.

Ја срећан сам био и поред свег у сну
Ја срећан сам био – и волим тему ту:
Снови! и њихову свеживотну боју
као у кратком, тамном, магленом боју
привидног и стварног – боју коју дари
помамном оку најкрасније ствари
Љубави и Раја – и све нам најдраже.
Час најсунчанији младу Наду каже.

недеља, 11. септембар 2022.

Славко Јаневски – ИГРАЧИЦА НА ДЛАНУ

I
Неће ти исковати више
ниједан ковач чак ни од злата
овако широк и јак
овај непочин – длан
са класјем коме је име чежња,
са зумбулом који сунцу поставља замке,
неће ти исткати
ни од неспокоја нико,
ни од бола, јер бол је мој бол – понајбол на овом свету,
јер сваки зглоб у њему има своју тајну – 
па ми у једном кожу деру,
па ми у другом курјаци кидају жиле из пета,
па ме у трећем несаница на копље чека. 

Не бој се, дођи,
има у тим зглобовима свега:
мој бездан ти из њих, чујеш,
проклетства тамна нуди,
мој смех на њима
крваве куле до сунца диже,
моје чекање под њима
ватре зле разгорева.
Чека, чека те горење
да изгориш, да нестанеш или да порастеш
за једно сећање у црном.
Дођи, своји смо, ја – глад
и ти прекор, обоје до колена
оно што смо. 

II
Ај шта ми је што те волим узвитлану тако
па не боле зглобови
од једне игре над њима,
од једног веза који остављаш
иза својих корака белих.
Ако ми је тврда кожа
расклопи је и удри,
на голом месу мекше се игра,
руменокоса.
Играј, пијана од моје крви
и не љути се на очи
што су такве, што те читају голу као зору.
Гледај, гледај, раж те је рађала, белино,
па чујем шум класја под кожом твојом;
малине су те црвеним сунцем појиле
па ти шуме бескрајне из очних капака трепере;
развигорци су те разбојници одњихали
па ме коса твоја целог покрива. 

Али шта је то, онај златни месец
под грлом твојим неисплаканим?
Заборавио сам: од клања са вепровима и шакалима
чељуст ми је тврђа од закона,
па када горе ове усне
љубав коти уједе на мојим зубима. 

III
Играј, наиграј се,
ако, усијај ми кожу скоковима
лед се из мојих црвених зглобова
иселио, па сада, сада, сада
чежња у њима доји умирање.
Горећу, прегорећу.
Када пепео свој на камен будем ставио
запиши на њему твоје име
вепрови и ветрови на четири стране да га разнесу.
После пођи да везеш игре
уз шапат (од којих ће то згариште
још једном умрети од смеха)
уз шапат, игро незасита:
длану, побратиме, где си,
где си, јабуко зелена?

недеља, 4. септембар 2022.

Џевдет Кудрет Солак – ЖЕЉА

Кад бих имао једну малу, малену кућицу.
Кад бих у ној имао један мали тепих
И кад би све то било моје.

Стол, мастило, полица
И на прозорима моје завјесе.
И на полици кад бих имао своје књиге.

Кад бих имао једну малу, малену кућу
И у њој жену која би ме без пара вољела…
И кад би та жена била моја.

Ма гдје и у ма ком мјесту било,
Кад бих малу, малену кућу нашао,
Довољан би био један мали тепих,
Довољан, па чак и сувишан.

Ма гдје, у ма ком граду било,
Било би довољно да имам полицу и своје књиге,
Жену која ме не воли због пара,
То би било доста, чак и сувише.

Борислав Радовић – ЖИВОТ ВИНА

По недељном ручку, док пропадамо у сан,
власишта мокрих од варења и од жеге,
отац би ушао у виноград и ту се
бавио до мрака, окружен чокотима;
редио би лишће, разгледао гроздове,
пуцад крупнију од бибера,
и мислио о новом вину.

Данас претачем вино из његове мисли;
дижем га, жуто, светлуцаво, према окну:
да кроза њ промакне прашњаво сунце. И знам
чим жмирну зимска окца и сукну ластари,
замутиће се оно, живо.
Као да се није ни прекидала веза
међу петељком и коленцем,
биће опет у дослуху овога лета
вино у подруму, у плеснивим боцама,
и Сунчев корак глухотом небеских кућа.

Вино, слично звезди, описује путању
којом би се можда и отац отиснуо,
стојећи без даха од кашља, празна ока
и танак, као у туђој кошуљи;
задубљен, далек и сопственој мисли.

уторак, 16. август 2022.

Константин Кавафи – ЈЕДНА НОЋ

Соба је била сиротињска и вулгарна, 
сакривена изнад сумњиве таверне. 
С прозора се видела уличица, 
нечиста и уска. Одоле су се
чули гласови неких радника 
који су се картали и лумповали.
И ту, на обичном, бедном лежају 
имао сам тело у љубави, имао сам усне
чулне и црвене од пијанства – 
црвене од таквог пијанства, да се и сада
док пишем, после толико година! 
У мојој усамљеничкој кући, опијам поново.

•Превели са грчког Иван Гађански и Ксенија Марицки Гађански

четвртак, 11. август 2022.

Марија Петрових – ***

marija petrovih nije mi strasno biti sama
Не, није ми страшно бити сама,
нек је пут непознат, и ноћ, и мрак.
Ти си далеко, а са мном ипак,
и мирна сам као под кровом свог дома.

Колико дивоте у блискоме гласу!
Само због једног тугујем ужасно –
што живот с тобом би тежак у часу,
и што си ме упознао касно.

Али ни та патња није тако тешка.
Од понижења, повреда, страха клета,
ја не погибох, преживех некако,
доживет стигох до нашег сусрета.

Твоја чистота незамислива,
моја способност, моја слобода,
моје дисање – с тобом сам таква 
каквом ме је смислила природа.

Нисам страдала, спасена сам ја.
Гледај, гледај – животом нетакнута,
више чак – теби сам потребна,
и више неопходна – неопходна сто пута.

• Превела Десанка Максимовић

среда, 3. август 2022.

Живко Јевтић – ОГЛУШЕЊЕ

И диже млад жамор
лишћа ме, у небо спушта.
Ја склопим очи, ћутим:
све ми је прошло ни у шта!

Још сузе чувам да не теку.
Слеп сам, а по свежем звеку
препознајем дрвета нов шум.
Отворим очи:
ту и тамо бокор
креће се,
као жив и зелен хум!

Марко Врањешевић – КУЋА КОЈЕ УСКОРО ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ

Шћућурена, ко озебла старица, чами она
на углу Његошеве улице и Молерове.
Можда још који месец, а можда тек који дан
она ће стајати ту, пуста и заборављена.
С њене фасаде већ одавно љушти се малтер и креч,
а сасвим на врху, ко једини украс на њој,
још се држи, невештом руком вајана, бројка –
година њенога постанка.

Застанем ту, покрај ње, 
и, више равнодушан него потресен, 
гледам тај број на оронулој кући –
годину мога рођења.

Алекса Шантић – ЕЈ КОЊИЦУ

Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило, 
Гдје је доба оно, гдје су дани они 
Кад је срце пуно рахатлука било?! 

Као лаки вјетар што облаке гони, 
Носио си дуго свога господара 
Јутром и вечером кад се сунце клони... 

Свуд сам брао ђуле и грозде бехара, 
Мојој срећи нигдје равне било није — 
Све од Бање Луке па чак до Мостара! 

Знаш ли часе оне?... позно сунце грије, 
Врхови мунара као ватра горе, 
А свуда из баште мирис ђула вије. 

Ми се повраћамо из лова, из горе, 
А она на демир-пенџерима стоји 
Љепша од вечери и од сабах-зоре... 

На ме чека... Гледа, и часове броји 
Кад ћу проћи... А ја, кад бих близу био, 
Слао бих јој поздрав кубурлија своји'... 

А она с пенџера ђул и бехар мио 
Просула би хитро, и кô снијег на ме 
Пахуљице меке падале су ти'о, 

Као да су севдах ћутиле и саме... 
О, како је онда пуно сунца било!... 
А сад?... Свуда мутни облаци и таме... 

Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 

1911. 

петак, 29. јул 2022.

Филип Ларкин – НОВАЦ

Свакога квартала новац мене мами
„Твој новац не жели да бесциљно чами.
Секс који ниси имао, свака лепа ствар,
може бити твоја, напиши чекова пар.”

Па мотрим шта други раде с парицама,
изгледа, не крију их у сламарицама.
До сад стекоше ауто, жену, куће две;
новац са животом има везе, чини се.

Сви су они слични, можемо се сложити;
не можеш  младост до пензије одложити.
Обрни, окрени, уштеђевина сва
у гробу свима једнако је безвредна.

Ослушнем како новац пева. То је кô кад
са дугачких прозора гледам доле град:
Раскошне цркве, предграђе бедно, ружно 
на сунцу вечерњем . Све је то врло тужно.

•С енглеског превела Маша Антонијевић

уторак, 12. јул 2022.

Васко Попа – МАЛА КУТИЈА

Малој кутији расту први зуби
И расте јој мала дужина
Мала ширина мала празнина
И уопште све што има

Мала кутија расте даље
И сад је у њој орман
У коме је она била

И расте даље и даље и даље
И сад је у њој соба
И кућа и град и земља
И свет у коме је она била

Мала кутија сећа се свог детињства
И од превелике чежње
Постаје опет мала кутија

Сада је у малој кутији
Цео свет мали малецан
Лако га можете у џеп ставити
Лако украсти лако изгубити

Чувајте малу кутију

четвртак, 7. јул 2022.

Иван В. Лалић – ДОКОНО ВЕЧЕ

Ево га, љупко вече изнад града,
Вече са лицем звезданог дечака,
Отвара прстом жуте очи града
На улицама меканим од мрака.
 
А мрак се шири као мрља уља,
Ко напуштену штенад сенке плави.
Доконо вече сијалице љуља
Док људи журе, озбиљно ко мрави.
 
Увече каткад куће су прозирне,
Људи ко рибе за стаклом се мичу;
Пролазник неки застане, па вирне,
И све то личи помало на причу.
 
И небо буде више тамноплаво,
Прозори светле много више жуто.
Све је то цртеж што га чупоглаво
Направи дерле; с љубављу ал круто.
 
Човек се сећа својих играчака,
Водених боја, оловних војника;
Спомен је влажан од плавога мрака
И жив ко прва књига пуна слика.
 
Али, не ваља размишљати тако.
Град као мачка пролазнике њуши,
Не воли много да улицом свако
Листа по својој и његовој души.
 
Цртеж оживи, па га нема више,
Сви пролазници са места се крећу,
Доконо вече сијалице њише
И под њима се познаници срећу.
 
Човек се опет сећа играчака;
Последњу овој вечери је дао.
А улице су мекане од мрака
И човек пипа зид да не би пао.

понедељак, 13. јун 2022.

Хосе Луис Идалго – РОЂЕЊЕ

Ево, ноћ је стигла за све људе:
сагибам чело своје на тај камен,
у којему векови слепо пролазе
док горе у висинама звезде блистају.
Међу тврдим хридинама подупиру ме
материнске руке земље.
Голи сам човек. Данас сам се родио,
као пространа светлост, у њеној кори.
Нити мрем нити сањам. Отварам очи
и ширећи своје истинске руке
дотичем језгру свога људског бића,
исконски ветар који ме родио.
А у челу, у клисури, њеном дозивању
живот се руши и горећи очекује
глас Бога који над светом виче
и разбија се, треперећи, међу звездама.

четвртак, 19. мај 2022.

Сибе Миличић – КЊИГА СА СЕДАМ ПЕЧАТА

(Читајући Апокалипсу)

Куцамо на твоја затворена врата
одавна, од почетка свега, ох чудо врх свих чудеса!
Кроз бескрај наша одјекује лупа,
кроз бескрај девет небеса,
а врата не отвара нико!
Куцамо на твоја врата
а наше заслепљују очи
седам печата страшних, седам звезда од злата!
Из колена чијег лав ће изићи силни
да скине печата седам са тајне звезде ноћи,
и неба да отвори врата?
Све около ћути!
Из колена чијег лав ће изићи моћни,
да скине печата седам са тајне звездане ноћи,
и неба да отвори врата?
А све около ћути!
Куцамо на твоја врата одавна, од почетка свега,
ох чудо врх свих чудеса,
кроз бескрај наша одјекује лупа,
кроз бескрај девет небеса
а врата не отвара нико.
И неће их отворити нико,
и неће зачути нико небеску њихову шкрипу:
у једној од ноћи божанских,
ни песму серафима,
ни клике херувима,
неће зачути нико:
ни лав из колена Јуде, ни дома Давидова,
ни орли, најсмелији орли синова човечанских,
неће је чути ниједан,
већ кад год к звездама наше буду се дизале очи
срести ће у висини седам великих звезда,
звезда Великих кола, тих страшних печата седам

среда, 11. мај 2022.

Стеван Тонтић – БЕЗ ТЕБЕ, ЉУБАВИ

Без тебе, љубави, данас сам плитак,
Празан као чист лист папира.
Нема дубине из које је врило,
У коју бих опет, бачен овамо
Ко летак Божји, исписан свитак,
Смио да се гњурам – у твоје крило.
Ни добро ни зло мене не дира.

Ишчупан је коријен мирисног биља,
Стабла што ми је расло из срца.
Посљедњи пријатељ шаље ми знаке
Да ме се најзад и он ратосиља.
Што примим у се, то изгрцам.

Оно што је тајанственом руком
У моме срцу, кожи и ранама,
Умјесто мелема уписано било,
Све је то љутим вјетром избрисано,
Све у окужен зрак извјетрило.

понедељак, 9. мај 2022.

Мишо Авдаловић – ЉУБАВНА ПЈЕСМА

годинама се не виђамо
и ако те радује
нисам срећан
рађам се из ничега и враћам
из времена жестоко живљеног
из далека
носим твој смијех под пазухом
ако си жива
мислим да знаш све ово
без потребе за изражавањем
ја се том потребом браним и храним
ја вриштим ћутњом о теби
ти то чујеш
у кораку
у сумраку
у облаку
у бистрој води коју пијеш
чујеш нанавијек мој врисак
и желиш да ме сретнеш
а не знаш како
никако
љубави
никако

недеља, 8. мај 2022.

Ен Секстон – РЕЧИ

Припази на речи,
чак и на оне чудесне.
Јер око њих се највише трудимо,
понекад се роје као инсекти,
а не остављају убод већ пољубац.
Могу бити добре колико и прсти.
Могу бити поуздане колико и камен
на који натакнеш задњицу.
Али могу бити и беле раде и модрице.

Па ипак заљубљена сам у речи.
Оне су голубице што падају са висина.
Шест светих поморанџи у мом крилу.
Дрвеће су, ноге лета,
и сунце, његово страствено лице.

Па ипак често ме изневере.
Толико тога желим да кажем,
толико прича, слика, изрека итд.
Али речи нису довољно добре,
оне погрешне ме љубе.
Понекад летим као орао
али са крилима царића.

Али трудим се да водим рачуна
и будем нежна са њима.
Са речима и јајима мора се опрезно.
Једном кад се сломе немогуће их је
поправити.

С енглеског превео Владимир Стојнић

среда, 4. мај 2022.

Небојша Деветак – ИДЕ МЛАДИЋ ПРЕКО ТРГА

Иде младић преко трга, псује Бога
Куне мушки, куне матер што га роди
Иде младић, испод њега једна нога
Мјесто друге штула кефће, штула ходи

Прати сјенку испред себе, сурог створа
Изувеног, накривњеног пратиоца
Ко би праћан сада прати. Тако мора...
Ваљда, одглумити ролу даваоца

Смјерног треба знати, скрити иронију
Што вреба у засједи спремна да ода
Да испод осмијеха прене агонију

Иде младић преко трга, бивши војник
Слика наша, узданица свога рода
Иде, шепа, историје српске двојник 

уторак, 3. мај 2022.

Јехуда Амихај – НА ГОРИ СИОН…

На гори Сион пастир-Арапин тражио је јарића.
На сусједној гори тражио сам синчића.
Одзиви арапског пастира над долином
сретали су се са зовом јеврејског оца, рађајући
двојезични ехо.

Ја и пастир бојали смо да ће дечкић и јарић
пасти у вртлог о којему се пјева
у страшној пјесмици од једном јарићу.

Тражења бјегунаца срећно се окончаше.
Нашли смо обојицу у грмљу.
Наши гласови, што су летјели над долином,
враћали су се к нама, смијући се и плачући.

Тражења јарића у таквим горама
некад су дала почетак нове вјере.

•Са руског превео Марко Вешовић

петак, 29. април 2022.

Петар Прерадовић – ПРИЗНАЊЕ

petar preradovic priznanje
Теци, душо, Божје врело, теци
У захвалност Бога превишњега,
Створова му придружи се јеци,
Што се њему свуд одзивљу с њега!

Хвале гласом признај му и реци:
И ја, Боже, твоја сам биљега,
Ситна капља кр’јесница у ријеци
Твога св’јетла вијеком текућега!

По теби сам твог образа слика,
Посестрима твојијех духова;
По теби сам дивна и велика,

Творна сила умнијех творова;
По теби сам земских створа дика,
Неумрла изнимка њихова!

уторак, 26. април 2022.

Џон Дон – ХИМНА БОГУ, У МОЈОЈ БОЛЕСТИ

Док полако крећем у пресвети дом,
где за навек бићу ја музичар Твој,
тамо где светаца прославља Те хор,
харфу усклађујем, настојим на њој
да чиним што јесте већ посао мој.

Боже, верујем да Голгота и Рај,
Крст и Дрво никли из истог су тла,
у мени Адама оба препознај,
знојем првога сам сав обливен ја,
а крв последњега нек души спас да.

Прими ме, док крв ме Његова прекрива,
за Његово трње, дај ми круне крас,
а пошто душама Твоју реч казивах,
нек то буде моје проповеди глас:
„Бог нас руши, да би уздигао нас.“

•Превео Владета Р. Кошутић

петак, 22. април 2022.

Живко Јевтић – ДРВО

Звук ме разбија зеленог лишћа,
толиког на гранама новца.
Дрво је душа ловца,
дрво је пуно тајне,
смрт птица
и небо крије.

Дрво је музичка сала:
човек ноћу са њега
може арије
да чује неслућене.
И кад је у соби старинској
нога од астала,
дрво пева
при месечини пуца.

Дрво је скровито срце
нечије.
И кад је живо
и мртво кад је,
оно куца.

(Бубе у глави – Антологија песама полуделих песника)

среда, 6. април 2022.

Александар Ристовић – СРЕДИШТЕ

aleksandar ristovic
Ниси сам
него је простор у теби,
чист
као прозирно крило у ваздуху;
ниси сам
док су око тебе
куће, камен и светлост,
иста мисао
једне жене која те прати
држећи за руку
дете
у старинском вагону
са седиштима од зелена плиша,
или у пољу
са изокренутим цвећем;
ниси сам
док божја уста говоре на твоја уста
реч по реч
из једног непрегледног
сјаја чије је време заустављено.

недеља, 27. март 2022.

Вито Николић – СТАРАЦ

Уморан већ и мало горак
од свега што се збило и што није,
он иде тихо, корак по корак,
улицом – ко рубом провалије.

Мало шта види и мало шта чује
сем грозну јеку свога штапа,
како му корак заглушује
– како га с тишином неком стапа.

Кад сједне на клупу да завара
ту збиљу коју штап одзвања,
људи помисле – он одмара,
људи помисле – старац сања.

петак, 18. март 2022.

Ранко Симовић – КОСОВСКА НОЋ

ranko simovic kosovska noc
Косово је немирна граница
усред срца, насред ораница.

Питање се поставља ко ново:
да ли знамо чије је Косово?

Испод земље и кости нас зову:
коме ћете царству на Косову?

Скупи децу у кућу с вечери,
тули светлост и закључај двери.

Крстове и белеге у тами
нека бране мртваци и сами.

Да л’ бежати, бар голим животом?
Косово нас прогања и потом.

Чезнем јутро, сан ме обилази,
чекам Сунце на небеској стази

и питам се: може ли да сине
из наслага такве помрчине?

четвртак, 10. март 2022.

Стеван Тонтић – СВАКОГ ЈУТРА, СВАКЕ ВЕЧЕРИ

stevan tontic svakog jutra svake veceri
Сваког јутра драга ме љуби кад на посао крене,
успут се смијеши и онима што никог не воле.
А ја? Молим се да злодуси јој срце не осјене;
за њу се и руже, птице, напуштена дјеца моле.

Живимо у земљи старих проповједника убиства,
с новим збиркама лешева и полуживих тијела.
Бог је убијен, полунијем, љубав светачки чиста.
Све што чинимо опроштај је, почетак опијела.

Сваке вечери моја драга нада мном сузе рони
јер у сну ја вриштим, наливен стравом и тмицом.
Анђео наш сву ноћ Господу своме звони
бисерном, од суза нанизаном бројаницом.

среда, 9. март 2022.

Војислав Илић Млађи – ДА САМ ЗНАО

vojislav ilic mladji da sam znao
Да сам знао, да срећа одлети
Ко прах златан с лептирових крила,
И да радост – та неверна друга –
Намах прође, ко да није била,
Ја у добру, не бих хладан бив'о,
већ бих цвеће, певајући, брао,
И пун миља, живот бих ужив'о,
Да сам знао!...

Да сам знао, да ћеш, тако брзо,
Испит чашу судбине ти клете:
Да ћеш младост сахранити златну
На дну реке, мило моје дете.
„Играј! Певај, раздраган и чио!
Бог је зато дечји живот дао!“
Сваки дан бих теби говорио,
Да сам знао!...

Да сам знао, да ће твој гроб свети
Бити казна – по заслузи строга –
Намењена твом безбрижном оцу,
Удаљеном од Господа Бога,
Трг'о бих се још за твог живота,
И пун вере, пред вишњег би пао,
Да излишном твоју смрт учиним,
Да сам знао!...

Београд, 24.2.1925.

понедељак, 14. фебруар 2022.

Бранко Чучак – ПОЕЗИЈА С КРАЈА СТОЉЕЋА

branko cucak poezija s kraja stoljeca
У реду,
да то развалимо, дјевојко,
тако да се виде изнутрице,
и да се на длану пуши вруће срце,
дрхтави дамари, модри епидерм, напети живци,
све у шеснаест, дјевојко.
У реду,
да те развалимо, бештијо:
једно краљевство у рђавој владавини,
једну лутку на прагу зрелости,
један плод у галопу, једно споро напредовање.
Хајде да зазиремо, дјевојко.
Али да то буде тако очигледно,
тако збржено,
тако спетљано,
тако жестоко.
Да сви виде нашу наглу забаву,
наш велики труд у журби.
Твоји да се виде умијешани прсти.
И да се моји виде.
Хајде да то вечерас урадимо, дјевојко.

четвртак, 10. фебруар 2022.

Небојша Деветак – МОЈЕ ВРИЈЕМЕ

Ово је моје вријеме – позни час,
Кад се стишава дрхтај, пресвлачи глас.
Дочекати откуцај те минуте
Која ће спрати знојне атрибуте.

Липсалог дана, затегнути боре.
Језером ноћи пловити до зоре
Кроз рукописа мучне лавиринте
Омамљен росом, црним ињем тинте.

Ово је све моје – овај касни час,
једина молитва у којој је спас
пред ђавољим нечастивим колом.

Ово је моје поклонство пред болом,
мој проницатељством воздигнути прст,
моја тајна школа, мој залудни крст.

недеља, 6. фебруар 2022.

Владета Вуковић – МИ СМО ЗАБРИНУТИ

vladeta vukovic mi smo zabrinuti
Када нас варате по сто пута дневно,
Ганути смо што сте до суза ганути
„Непристрасно“ страсни кад кажете гневно
Лицемерно, хладно: „Ми смо забринути“.

Снагом ваше воље и огромног новца
Наши су животи бедно закинути,
Србин је по вама кô шугава овца
И кад дом свој брани: „Ми смо забринути“.

Крива за земљотрес на земаљској кугли
И кад је поплава и кад лишће жути,
Криви што столови нису свуд округли,
Срби само чују: „Ми смо забринути“.

Нек пуца по нама, само не по вама,
Јер спржена земља нове жртве слути,
Црна огрлица непрегледних јама
Вашу савест не дира: „Ми смо забринути“.

Господари рата, нек пуца по нама,
Да се нико сада више не наљути
Тлачитељи тлаче. Без стида и срама,
Порука је јасна: „Ми смо забринути“.

петак, 4. фебруар 2022.

Александар Ристовић – ПОЕТИКА ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Једну малу нејасну песму
не можеш никако написати а да не
испијеш чашу воде, поједеш комадић стакла.

Јер једна мала нејасна песма
захтева од тебе извесну природност,
као и нешто мало настраности уосталом.

Да би написао једну малу нејасну песму
потребно ти је неуобичајено оштроумље:
да свилу назовеш свилом, жену женом.

Ти који си у мени, помери се већ једном,
изађи напоље да видиш
и другу пустош, не само моју.

четвртак, 3. фебруар 2022.

Владимир Холан – МАЈКЕ ПОСЛЕ РАТА

vladimir holan majke posle rataЈарославу Сајферту

Има таквих које се покоравају пред Богом.
Има таквих које проклињу.
Има таквих које неће опростити.
Има таквих које траже помоћи од
судбине, иако је поближе
нису упознале... Има таквих
које су полуделе... Али нема ипак
ниједне која би
ушла поново у свој живот...

Сипајући зрна голубовима
једна од њих рекла је опоро:
„Ја знам да је мој син већ
давно мртав, али
вечно ми не одговара на писма...“

Са чешког Петар Вујичић

среда, 2. фебруар 2022.

Алекса Шантић: ЕМИНА

Синоћ, кад се вратих из топла хамама
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још када шеће и плећима креће...
— Ни хоџин ми запис више помоћ неће!...

Ја јој назвах селам. Ал', мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса кô зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко'!...

1902.

уторак, 1. фебруар 2022.

Божидар Тимотијевић – БЕЛА КУЋА НА БРДУ

bozidar timotijevic bela kuca na brduИмали смо белу кућу на брду,
Силну кућу са два, са три прозора,
Један је дуго у земљу зурио тврду,
Други је путовао пут небеских гора.

Имали смо реку за кућом на брду,
Силну реку са два, са три извора,
Један одмах побеже у земљицу тврду
Други је отекао пут небеских гора.

Имали смо сунце насред куће наше,
Силно сунце с двеста, триста зора:
Оне прве учисмо како јутро маше,
Последње смо побегли у небеска мора...

четвртак, 13. јануар 2022.

Душан Вукајловић – МОЛИТВА

dusan vukajlovic molitva
Помози да само сенки не буде
на путу и у мени.

Да чист бол осетим, потпуни кал,
јасно понижење, пречишћени очај,
неизвесности да не буде
ни сумрака са обећањем дана
и могућностима ноћи.

И када будем вадио зрно
из топлог још и ружног тела,
скини ме са клатна.

Ућуткај глас увек исти
и неопходан
и иза њега ништа нека не стоји.
Избриши неуништиву лепоту
дрвета на пропланку
стрепњу при првом и потоњим сусретима
и лено протезање животиње,
коју сам волео.

Учини да мирним рукама
развежем омчу
притом
угаси сјај у оку,
сваку лепршавост окуј.

И кад ме напокон
примиш и уведеш
и све буде како ти кажеш
оно за сенке, оно за неизвесност,
услиши.

Бранко Чучак – МОТИВ МРТВЕ ДРАГАНЕ

branko cucak motiv mrtve drage
Од када си умрла
стално те виђам у граду.
Дјевојко, устани!
Дјевојко, устани!
На сваком ме углу чекаш
и говориш земним гласом.
Урлам по периферијама,
лоше, ја лоше спавам.
Под чаршафима се штипам,
и видим да сам још месо,
и читам књиге мртвих.
Лазаре, изађи!
Лазаре, изађи!
Тумарам овим градом,
и увијек кад те сретнем,
ти сјенке носиш под мишком.
Родбинско мртво име носим ја на глави,
опаку једну болест
и душу своју у носу.
Пјеваш ли крваве свадбе,
љубиш ли зелено лице?
А све сам ово на себи
скинуо са леша, драга:
и стас, и глас, и косу.
Ти си умрла, умрла ти си
а срећем те стално у граду.
Устани, дјевојко.
Лазаре, изађи.


Можда вас ово занима