Сваког јутра драга ме љуби кад на посао крене,

успут се смијеши и онима што никог не воле.

А ја? Молим се да злодуси јој срце не осјене;

за њу се и руже, птице, напуштена дјеца моле.

Живимо у земљи старих проповједника убиства,

с новим збиркама лешева и полуживих тијела.

Бог је убијен, полунијем, љубав светачки чиста.

Све што чинимо опроштај је, почетак опијела.

Сваке вечери моја драга нада мном сузе рони

јер у сну ја вриштим, наливен стравом и тмицом.

Анђео наш сву ноћ Господу своме звони

бисерном, од суза нанизаном бројаницом.