Мој отац, кад трамвај вози,

стоји на десној нози,

а другом ногом звони

да се са клизаве шине

несташно дете скине;

он грчи ногу и звони

да псето не погине;

он звони, звони и звони

да се са дуге пруге

уморни радник склони.

Ујутру, кад пођем у школу,

ја први угледам тролу,

ја први угледам где стење

трамвај који се пење;

и кликнем: „Ено га иде!“

Да другови моји виде

за бремзом, у пуном сјају,

мог оца на трамвају.

Али кад стигну смене

и отац кући крене,

ја знам да га боле вене

на тромој, окорелој нози

на којој трамвај вози.

Ноћу, кад трамваји замру,

и помру суморне мисли,

не спава отекла нога

коју су болови стисли.

Мој отац кад трамвај вози,

на болесној стоји нози,

па ипак он вози и вози…

Стотине људи дневно

путује и ноге одмара,

стотине људи дневно

на ручак стигне брже,

стотине људи дневно

новине мирно отвара,

прстом на прозору шара,

смеје се и разговара…

Мој отац вози и вози,

стотине људи дневно

он вози, вози и вози

на својој болесној нози.