Корачам отресито

и живот опада с мене као лист за листом.

Какво лишће? – храста, брезе, тополе,

али то боли.

 

Па шта? било је неколико љубави

и немира и бесаних ноћи.

Много нежности и нељубави,

но све ће то проћи.

 

И ево опада лишће, лишће опада,

а сваки лист: име.

Свечано их изреци сада,

оживи их тиме.

 

Ах, не. То су већ само гране,

завоји, чворовити.

Кад су на мислима и на срцу ране,

како срећан бити?

 

И остало је голо стабло,

над њим – мећаве страст.

Само храбро!

То сам ја – храст!