пред мој пријебој, гдје ћутим и корим се као скорак.
И огласио се, ритмом и звуком узнемирених часовника,
твој корак по поду – твој скакутави, брзи корак.
И ушла си. Стала. С претеком покрета. Полужмурке
од корачања, од одмарања, од радости и ганућа.
Хвала што си дошла, што си благо подржала моје руке
исушене, огрубјеле од рубља и од суђа.
Хвала што си дуго, без ријечи, стојећи насред собе,
читала с мог лица, с мог зида, мога руха.
Хвала што си узгред, вршцима прстију – што си опет
погладила меко сједине моје изнад уха.
И књигу склопила, и на недочитаној реченици
крстић занокитила, и нотес смјестила – да je сруке.
И сјела на столац, и гледала – с по двије звијезде у зјеници,
које се окрећу у супрот и једна преко друге.
И гледала, одоздо, забачене главе – да ћутиш и да речеш,
више но гестом, нарјечјем језика или суза,
потиљком који каже: Виђено. Све je ту, и све пече;
лицем које каже: Схваћено, измјерено – али ту сам.
Дошла си... И соба моја, стећак бетонски, једри Нилом!
Дах je мој згуснут – до јецања je дах мој згуснут!
Хвала што си дошла, хвала што je све било, што je било
ко прије четири године – барем у сну...
