Поезија векова

четвртак, 13. јануар 2022.

Душан Вукајловић – МОЛИТВА

Душан Вукајловић , Српска поезија

Помози да само сенки не буде

на путу и у мени.

Да чист бол осетим, потпуни кал,

јасно понижење, пречишћени очај,

неизвесности да не буде

ни сумрака са обећањем дана

и могућностима ноћи.

И када будем вадио зрно

из топлог још и ружног тела,

скини ме са клатна.

Ућуткај глас увек исти

и неопходан

и иза њега ништа нека не стоји.

Избриши неуништиву лепоту

дрвета на пропланку

стрепњу при првом и потоњим сусретима

и лено протезање животиње,

коју сам волео.

Учини да мирним рукама

развежем омчу

притом

угаси сјај у оку,

сваку лепршавост окуј.

И кад ме напокон

примиш и уведеш

и све буде како ти кажеш

оно за сенке, оно за неизвесност,

услиши.

Прочитајте више >>

Бранко Чучак – МОТИВ МРТВЕ ДРАГАНЕ

Бранко Чучак , Српска поезија

Од када си умрла

стално те виђам у граду.

Дјевојко, устани!

На сваком ме углу чекаш

и говориш земним гласом.

Урлам по периферијама,

лоше, ја лоше спавам.

Под чаршафима се штипам,

и видим да сам још месо,

и читам књиге мртвих.

Лазаре, изађи!

Тумарам овим градом,

и увијек кад те сретнем,

ти сјенке носиш под мишком.

Родбинско мртво име носим ја на глави,

опаку једну болест

и душу своју у носу.

Пјеваш ли крваве свадбе,

љубиш ли зелено лице?

А све сам ово на себи

скинуо са леша, драга:

и стас, и глас, и косу.

Ти си умрла, умрла ти си

а срећем те стално у граду.

Устани, дјевојко.

Лазаре, изађи.

Прочитајте више >>

понедељак, 20. децембар 2021.

Владислав Петковић Дис – ОНА, И ЊОЈ

Владислав Петковић Дис , Српска поезија

Тамо где зима и лето, пролеће и јесен влада,

Где човек живи у борби са људима и самим собом,

Где безазлена невиност вечито пати и страда,

Ветар потреса оголеле гране над твојим гробом.

Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру,

Где се осмех и суза укрстили над твојом главом,

Где ти је лепота смело красила девичност ведру,

Лежиш у даскама, покривена бусењем и травом.

Тамо где те младост уви тканином љубавних боја,

Где си увек корачала поносна, горда и лака,

Где си веровала и где се подигла пропаст твоја,

Оставила је траг на гробљу хумка и твоја рака.

Тамо где ти је с илузија будућност, срећа сјала,

Где си заносно гледала снове што их нада плела,

Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала,

Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није,

Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице,

Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије,

Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

Једног дана, када се узбурка моје мртво море,

Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом,

Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе,

Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле... збогом!

Прочитајте више >>

недеља, 12. децембар 2021.

Александар Ристовић – ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Александар Ристовић ,

Сандук је довршен,

мајстори одоше по новине и пиво,
док се огледам
на његовом тамном глатком дрвету,
ја сам у исто време и напољу и унутра,
не поседујем ништа,
ни крпицу од оног што је био предмет
песничке расправе.
Мајстори одоше по новине и пиво.

Прочитајте више >>