понедељак, 21. новембар 2022.

Новица Тадић – БОРБА

У некаквој борби за првенство,
он изгуби нос и уши,
пола образа и голо теме.

Доби три капе, стару кошуљу,
Џезву и покварен млин за кафу.

Загна се опет, јуриша,
изгуби лево око и десно стопало,
кажипрст и врх језика.

Доби старе чизме, шупљу чутуру,
преломљен ашов и шаку земље.

Ено га тамо седи и конта
шта ће још добити, кад настави борбу.

Из књиге Тамне ствари, 2003.

четвртак, 3. новембар 2022.

Бранко Чучак – РУЧНИ ШИПАК ГАВРИЛА ПРИНЦИПА

Својим сте ушима чули:
народ страшно воли да псује.
Баш сад је неком отишла
крвава мајка.
Баш је неко
у ухо, у нос, у грло, у уста.
Народ страшно воли да псује,
само пипните жилу куцавицу,
само ставите руку на срце.
 
Рођак мој, рецимо, Гаврило,
чим је чуо ријечи Ричарда другог:
"у име Бога, посједајмо на земљу
и причајмо тужне приче о смрти краљева",
толико се наљутио на Фердинанда
да га је испсовао у Сарајеву
на мртво име.
 
Волим такве реакције:
кад се љути он псује, удара шаком о сто или пљује.
Могу се заклети да му још
ручни шипак вири из земље
и да му се види
црно испод нокта.

среда, 5. октобар 2022.

Мика Антић – ПЕСАК

Ову песму треба читати
сасвим полако.

Мало накривити главу,
склопити очи
и размишљати о песку пустиње
који се таласа и просипа
а ипак има своју повезаност
и сигурност,
јер нико га није ухватио да жури.

Наиђу непогоде,
и он их утиша својом тежином.

Ничу и сахну народи и културе,
а он их наџиви и затрпа.

Ето зашто се ова песма чита
полако као песак
док се наслања на ухо
на огромни глуви простор око себе
и размишља о стварима
које нас чине јаким и дуговечним.

Само онај,
ко није ухваћен да жури,
може се узвисити над почетком
и крајем
и заслужити врлину да буде владар
једног незамисливог предела,

и истраживач једне ружноће
или лепоте ствари око себе.

Ко жури – закасниће.
Широко зачуђених зеница,
остаће заувек побеђен.

Заувек само поданик.

понедељак, 26. септембар 2022.

Едгар Алан По – СНОВИ

edgar alan po americla poezija
Ох! тај мој млад живот би трајан сан!
Мој дух се будио није, тек зрак јасан
Вечности најављиваше јутра друга.
Да! тај сан дуги би безнадежна туга,
која беше боља него стварност хладна
будног живота, том чије срце са дна
би и још јесте, на земљи све што мења,
смршеност дубоке страсти, од рођења.
Ал' да л' могао је – како би сан вечно
трајао - са снима никад противречно
младости ми прве – да се не колеба,
због луде наде у дар вишега Неба?
Стог се опих – видећ где сунце осваја
летњи свод – сновима од живога сјаја
и љупкости – оставих властито срце
у днима своје маште, пресекох врпце
са својим домом, с бићима што су била
у мојој мисли - зар таква би та сила?
То би једном – тек једном – и тај трен
дивљи још добро памтим – бех као плен
неке моћи ил' чини – као хладни вихор
нагна ме кроз ноћ, и остави тај призор
сред мога духа – ил' то бејаше луна
што засја док дремах, висока и пуна
одвише ледна – ил' звезде – такође,
тај сан би као тај ноћник – нек прође.

Ја срећан сам био и поред свег у сну
Ја срећан сам био – и волим тему ту:
Снови! и њихову свеживотну боју
као у кратком, тамном, магленом боју
привидног и стварног – боју коју дари
помамном оку најкрасније ствари
Љубави и Раја – и све нам најдраже.
Час најсунчанији младу Наду каже.