мора доћи тај дан
када ћемо општем Судији и једни другима
полагати рачуне
за оно шта смо учинили на овоме свету.
У бескрајним редовима
свак ће се појавити у свом лику
онакав какав је био у часу одласка
са земаљских простора.
Доћи ће ред и на мене.
Лако ћу стати пред лице Божије
и нећу дати да ме засени његова светлост.
Отвориће се свеска мојих плусева и минуса,
ускладићемо их некако.
Осим тога,
кажу да је Бог милостив,
запретиће ми својим промуклим гласом
и упутити на ливаду без траве,
са мало хлада крај плитког потока
да се тамо бавим својим словима
или да учим неки лепши занат.
Биће то казна, ал подношљива.
А како ћу ја тада стати пред лица својих ближњих,
пред оне које сам надживео толико деценија,
а који су ми некад били вршњаци,
пред оне који су отишли размрсканих чела
оног несхватљивог лета када су имали двадесет година.
Кога ћу ту срести,
с ким речито ћутати, немо разговарати?
Биће ту Слободан Богдановић
у јединој зеленој кошуљи
коју му је мати Цвета сваке ноћи прала
и сушила до школског јутра.
Желео је да буде правник, или социолог, или филозоф,
увек је трагао за списима људи из XIX века.
Да ли ће ме препознати овако старог, скоро обневиделог,
и како ћу му објаснити шта се то с нама десило.
Наћи ће се ту питоми и храбри Велимир Ковачевић,
у оделу купљеном од прве учитељске плате.
За њим су чезнуле осмошколке,
а он волео неку фризерку.
Да је преживео тај грозни јули
постао би горски генерал,
а после, био би песник првога реда,
какав Елиот, Попа и други венцоношци!
Или, како стати пред лице оног другог Слободана,
лепог Златкиног сина
што је учио технику у Сарајеву.
Цела његова кућа се ископала,
па више нема Вуковића у Доњој махали.
Како ћу ја погледати у Анђелка Дакића,
тај је већ био лимарски калфа,
увек спреман на пошалицу.
Како ћу стати пред тихог студента Миленка Илића,
и још тишег Живка Скору,
како пред браћу Ајвазе и Васка Сорајића,
другове из сокака, још од детињства,
како пред мог дивног рођака Мирка Анђелопоља
што је служио морнарицу
и кицошки носио плаво-белу мајицу и капу с тракама.
Како ћу ја погледати у Марка Продановића
и Бранка Билановића,
тек су били завршили богословију
и још носили црна ђачка одела.
Да ли ћу моћи мирно стати пред све оне друге
чијих се лица присећам тек кроз измаглицу
а имена им се растачу у хуку воде и ветрова:
Мла-ден, До-бро-слав, Све-то-зар...
Да су бар погинули у часној борби,
пушка ми, пушка ти,
као други младићи по планинама,
а не везани жицама
од руку земљака широкобријеских,
похватани на стенама испод мостова и по авлијама.
Шта ћу рећи где сам био,
шта сам учинио за њих мртве:
јесам ли их светио,
јесам ли обилазио њихове мајке
које су чувале слике синова-узданица,
заденуте за рамове огледала
и стално се надале њиховом повратку.
Јесам ли тражио њихове гробове којих нема
или по црквама палио свеће за њихов покој.
Нешто јесам, нешто нисам,
но све беше узалуд,
ничим нисам могао залечити њихова чела
и оживети њихово говорење.
Али ћу пред тим коначним стројем
коме нико неће моћи сагледати крај
скупити храбрости, тако бар мислим,
и оптужити Страшног судију за његову индолентност.
Рачунам:
његове свевидеће очи биле су на сваком месту,
крај реке, над јамом у камењару,
у подрумима без прозора,
на кућним праговима,
све су знале, све гледале, виделе све страхоте,
па ћу га питати:
зашто ниси зауставио руку злочиначку
као некад што си учинио Авраму и спасио Исака?
Зар животи људски нису исти и у Старом,
и у Новом и у Најновијем завету.
Ти си крив за смрт мојих другова
и за њихове нерођене синове.
Шта си радио у тим часовима,
да ли си смишљао да створиш неке нове светове
незадовољан овим нашим,
па окренуо очи шестој димензији бескраја,
или можда твој час и твој дан
трају колико наши миленијуми,
па забављен неким својим пословима
ниси ни знао шта се дешава у сваком минуту твога времена
на кугли коју ми настањујемо.
То ћу рећи.
Какав ћу одговор добити, и да ли ћу га добити?
Можда ће судија ћутати у мени непојамној његовој природи,
а можда ће ми казати неочекивану истину
да је он само Бог праведника
и да над злочинцима никада није имао власти.
То спада у туђе домене.
Јер осим њега има и других богова,
моћних господара царства зла,
са којима се бори од искона.
А затим, тога Судњег дана
који ће доћи за три године
или за три стотине хиљада година,
окренуће се он према васионским дубинама
и својом џиновском руком показати на звезде.
Његови хитри помоћници доносиће отуда ореоле
сличне пуном Месецу
и стављаће их на главе мојих вршњака.
Поворке светитеља корачаће по небесима.
Из збирке Песме (1990)
