13 април 2025

Франсис Жам – ПАШЋЕ СНЕГ

За који дан пашће снег. Сећање ми дође
На прошлу годину. Сећам се сете што траје
Уз ватру. Да ме је неко питао: шта је?
Рекао бих: пусти, баш ништа, то ће да прође.

Лане сам био у својој соби, дубоко замишљен,
Док напољу снег, тежак и мокар, пада.
Низашто размишљах. Како онда, тако и сада
Пушим дрвену лулу са ћилибарским камишем.

Увек је пријатан мирис мог старог храстовог ормана.
Но ја сам био глуп јер све те ствари
Не могу да се мењају, и јер је лажно, у ствари,
Кад хоћеш да одагнаш ствар која је знана.

Па зашто онда мислимо и говоримо? Чудно баш је;
Наше сузе и наши пољупци – све је то немо,
А ми их ето ипак без речи разумемо,
И блажи од речи је корак кад знамо: то пријатељ наш је.

Дали смо имена звездама, и не мислећи
Да њима не треба име, а бројеви што казују
Лет лепих комета и пролаз њихов доказују
Неће их присилити проћи и небом прећи.

И ето сада, где је лањска сета, ко да схвати је?
Једва да је се сећам. И рекао бих:
Пусти, баш ништа – да неко у мојој соби
Постави ми питање: шта ти је?

•Превео Иван В. Лалић

10 април 2025

Шпиро Матијевић – СНОВИЂЕЊЕ

Гледао сам мртву драгу
како лежи на камену
на литици усред драге
бијесни вуци с брда вију
ал не мрсе њене власи
букет вријеса
пласт љиљана
што се тали
наврх кама

Лебди моја мртва драга
испод звијезда
на гребену снује снове
о љепоти и мају

Кашуте јој млијеко нуде
а планина своје воде
и не жели ништа драга
него бди на сљемену

Има бисер у зјенама
брезов вијенац око чела
па се смијеши
па нестаје
уз попијевке мркле ноћи
обасјана својом трпњом
дарована своме небу

08 април 2025

Павле Поповић – НА САЛАШУ

Далеко је отац и прозор што сија
Далеко је мајка у вратима куће
Овде нема никог само дуси и ја
Далеко је вече још даље свануће.

Свуд около блато суво само слово
Једна бресква гола као жена да је
Садио је нисам нити обликово
Цвета нежна бресква и горко се каје.

Све чега се латих то сакато оста
Не чека ме нико нит ја идем коме
А у нади беху да учиним штошта.

Коме цветаш млада узалудна брескво
Кошава оркани гране нам се ломе
Недолично цвилиш закаснела песмо.

(Из „Антологије српске поезије (1847 – 2000)“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012)

Велимир Лукић – НА НАЧИН РИЛКЕОВ

Онај што дома нема, што му кућа гори
Брат мој је у сржи. У далекој гори.

Онај што сна нема, што му суза траје
Светац је и слуга, звезда што не сјаје.

Онај што је мртав већ стотине дана
Дух је у мом духу, ковчег свих сахрана.

Онај што без циља под небеса оде
Кроз крв моју шапће. Мене њему воде.