Неће ти исковати више
ниједан ковач чак ни од злата
овако широк и јак
овај непочин – длан
са класјем коме је име чежња,
са зумбулом који сунцу поставља замке,
неће ти исткати
ни од неспокоја нико,
ни од бола, јер бол је мој бол – понајбол на овом свету,
јер сваки зглоб у њему има своју тајну –
па ми у једном кожу деру,
па ми у другом курјаци кидају жиле из пета,
па ме у трећем несаница на копље чека.
Не бој се, дођи,
има у тим зглобовима свега:
мој бездан ти из њих, чујеш,
проклетства тамна нуди,
мој смех на њима
крваве куле до сунца диже,
моје чекање под њима
ватре зле разгорева.
Чека, чека те горење
да изгориш, да нестанеш или да порастеш
за једно сећање у црном.
Дођи, своји смо, ја – глад
и ти прекор, обоје до колена
оно што смо.
II
Ај шта ми је што те волим узвитлану тако
па не боле зглобови
од једне игре над њима,
од једног веза који остављаш
иза својих корака белих.
Ако ми је тврда кожа
расклопи је и удри,
на голом месу мекше се игра,
руменокоса.
Играј, пијана од моје крви
и не љути се на очи
што су такве, што те читају голу као зору.
Гледај, гледај, раж те је рађала, белино,
па чујем шум класја под кожом твојом;
малине су те црвеним сунцем појиле
па ти шуме бескрајне из очних капака трепере;
развигорци су те разбојници одњихали
па ме коса твоја целог покрива.
Али шта је то, онај златни месец
под грлом твојим неисплаканим?
Заборавио сам: од клања са вепровима и шакалима
чељуст ми је тврђа од закона,
па када горе ове усне
љубав коти уједе на мојим зубима.
III
Играј, наиграј се,
ако, усијај ми кожу скоковима
лед се из мојих црвених зглобова
иселио, па сада, сада, сада
чежња у њима доји умирање.
Горећу, прегорећу.
Када пепео свој на камен будем ставио
запиши на њему твоје име
вепрови и ветрови на четири стране да га разнесу.
После пођи да везеш игре
уз шапат (од којих ће то згариште
још једном умрети од смеха)
уз шапат, игро незасита:
длану, побратиме, где си,
где си, јабуко зелена?
Постови
