Међу катаркама на којима букти по један метеор,
Имађах само један шал,
Ципеле старе
И под скутом пакет сања,
А јужни ветрови, ко шпанске гитаре,
Обмотаваху моја путовања.
О то чудно и лудо детињство моје,
И те неустрашиве очи занесене!
Та спазма и надземаљске боје,
Што ми у свакој луци, на крилу,
Донеше жене!
Често мислим на један балкон испод тамариса,
Под којим се у фосфорном сну љуља лука,
Са ког ми пуну шаку мириса
И звезда баци једна бела рука.
Те не знам да ли је то јава била,
Или се пијаном морском вуку
Причинило да уморан албатрос, опуштених крила,
Спава на месечевом луку.
