петак, 19. април 2019.

Алекса Шантић | ШЕРИФА

Истом сунце сјекну. Кô плава кадифа,
Прострло се небо, а вита и лака,
Низ очеву башту, по ћилиму мака,
Пјевајући ходи једина Шерифа.

На њу зрело воће смије се са грана;
Лептири је прате, први зраци мију;
По петама голим нануле јој бију,
А под грлом трепте одблесци ђердана...

Гле, зембиљу пуну крупних зерделија
На рамену носи, а све јој се вија
С главе јашмак црвен, кô сабах на вису.

Аман, што је кршна, и сјајна, и ведра!
Што ли јој се тресу она пуста њедра,
Набрекла кô шипци што још прсли нису!...  

четвртак, 18. април 2019.

Булат Окуџава | СТАРИ КРАЉ

У рат против стране силе спремио се краљ.
Краљица му врећу двопека насушила,
И стару је униформу брижљиво ушила,
И дала му неколико савета за крај.

Руке је своје ставила краљу на груди
И рекла: “Прво, гледај да им отмеш колаче,
И друго, распали по њима што можеш јаче –
Да ти се не смеју кô неком пацифисти људи!”

Војска се краљева постројила испред двора:
Пет тужних војника, пет веселих и десетар.
Рече им краљ: “Не могу нам ништа ни штампа ни ветар!
Никог се не бојимо, победићемо и… ура!”

А кад се завршише опроштајни говори
Измене понеке у армији краљ направи:
Веселе војнике за интенданте постави,
Тужне – у ред први; свеједно су најгори.

И замислите, наступише победе дани.
Пет тужних војника паде на бојноме пољу.
Десетар је издајнички остао напољу,
Ал’ зато пун џак колача донесоше они!

Свирајте оркестри! Нека се чују песме!
За жаљење нема никаквих разлога правих:
Тужним војницима је боље да нису сред живих,
А ни колача не би било доста за све!

уторак, 16. април 2019.

Бертолт Брехт | ПОХВАЛА РЕВОЛУЦИОНАРУ

Кад се појача тлачење
Многи се обесхрабре.
Но његова храброст јача.
Он организује своју борбу
За пару наднице, за воду, за чај
И за власт у земљи.
Он пита власништво:
Одакле си?
Он пита назоре:
Коме користите?
Тамо где се увек ћути –
Он ће говорити.
Тамо где влада тлачење а говоре о судбини,
Он ће споменути имена.
Где он седне за сто –
За сто седа незадовољство,
Јело постаје лоше
И пада у очи да је соба мала.
Тамо где га отерају –
Одлази побуна, а одакле је отеран –
Немир ипак остаје.

недеља, 14. април 2019.

Сима Пандуровић | НЕМИР

Устао сам, када Поноћ глува,
Бледа, нема, у црноме велу,
Невеселе, сиве стазе чува.
Поветарац мек по њима дува,
У сузама траву теши свелу;
Суво грање, жуто лишће нија
Шум тајанствен ноћних елегија.

Устао сам, да обиђем руже
У свом врту, да видим да л’ туже
Судбу света, немилосну тако:
Хармоније милогласне круже
И нијају крунице полако.
Месечина. Кроз алеје сане
Туга веје, и шуморе гране.

Ишао сам. Ал’ свемиром целим
Блед се немар, тиха туга шири;
Свет са болом живота се мири;
Руже ћуте, покривене белим
Сјајем пуне месечине; гране
Шýме, моле милост на све стране.
Свет покоја вечног чека дане.

И док ћуте звезде, стазе, руже,
Ја их жалим, оплакујем, волим;
Искидане мелодије круже
Мојом душом наивно и боно.
А часови струје монотоно.
Тужбе ветра у гранама голим
Са звуцима мог срца се друже.

За све које волим — бол и страва,
Немир живи; а њих можда трава,
Мир жељени с неба чува плава;
Док тог срца у златној самоћи,
Које досад невоље су тукле,
Не покрије величанство Ноћи
Развејане акорде умукле. 


Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта