уторак, 13. април 2021.

Булат Окуџава – ПЕСМИЦА О БУДАЛАМА

То је одлика нашега века:
на сваку осеку дође плима,
на сваког паметног будала нека,
сви су једнаки, праведност свима.

Ал’ начело такво будале не воле:
Уочљиве су врло лако.
Викати будалама: „Будале! Будале!“
Па њих то увреди баш јако!

Да будале не би срамотили,
да свако буде обележен, свако,
свакога су паметног жигосали
са по једном етикетом тако.

И етикете су се већ одомаћиле,
у бесцење баш отишло је све.
И паметнима вичу: „Будале! Будале!“
А будале су, ето, неприметне.

1961.

•Препевао Александар Мирковић

Жерар Де Нервал – ЕПИТАФ

Живео је каткад безбрижан кô чворак,
час љубавник чили и нежности владар,
час мрачан и сањар кô тужни Клитандар,
кад крај својих врата чу нечији корак.

Би Смрт! Замоли је да му, као на дар,
дозволи да сврши задњи сонет горак;
а онда спокојно, још за то тек кадар,
у црни се ковчег спусти јадни створак.

Прича каже да је леност га красила,
да ништа не створи од свога мастила.
Хтеде свашта сазнат – залудан посао!

А кад му, смореном, дође и тај тренут
кад, вечери зимске, требало је кренут,
он оде говорећ: "Зашто сам дошао?"

•Превео с француског Коља Мићевић

Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)

понедељак, 29. март 2021.

Љубиша Јоцић – ЈА САМ ПЛАТИО СВОЈЕ

Нека и овај дан прође као ноћ, нек
пође, нек глође као још једна ноћ
у којој ми је свануло, у којој сам
одахнуо душом, или дангубом, губом,
ја сам платио своје.

Нека се опет град испуни буком, руком
стоструком да га цедим, нека се испуни
хуком као сунђер течношћу што га једе,
нека се испуни као крпа пачавра, нека се
напуни као гладни стомак болно
и прекомерно,
ја сам платио своје.

Нека се октава времена, октопод тренутка
откине са огроздом семена, нека се време
засемени, осмех ти једини љубим,
ја сам платно своје.

Нека се 12 апостола усоли за вечност,
нека се промућка течност сећања да би се
упила у песак заборава, мали човек цвета,
мали умор вене, срозан на ограду ринга,
крик моде или борца прса у прса,
ја сам платио своје.

Божидар Тимотијевић – ПОВРАТАК ИЗ РАТА

bozidar timotijevic srpska poezija
Кад смо у ту равну враћали се земљу,
далеку од звезда и небеског млека,
певали смо тада неку песму мемљу,
лечећи се житом украј громих река.
 
Наше жене чарне у врбама влажним
чекаху нас дуго и већ врло слепе,
у вечерње неко, кад поче да дажди,
заспаше у мутним потоцима лепе.
 
Ни усне им модре не стигосмо таћи,
нити косе росне, нити лрсте танке.
Рекоше: на небу све ћемо их наћи
где певају песме из ратне читанке.


Можда вас ово занима