Најбожанственија,
Некакав је доказ моје искрености
према Вама то што пишем овако припремљен жестоким пићем како бих говорио истину;
а писмо писано након што је одбило дванаест сати у ноћи јамачно мора обиловати тим
племенитим састојком. Тако срце мора бити крцато пламеновима, јер је истодобно загрејано
и вином и Вама: вино буди и исказује вребајуће страсти ума као што лак чини бојама
које су утопљене у слици и истиче их у свом њиховом природном сјају. Моје добре
стране толико су биле замрзнуте и закључане у отупљеном телу током свих мојих трезних
сати да ме веома запањује, сада када сам пијан, што у себи проналазим толико врлина.
У овом претицању мога срца
исказујем Вам своју захвалност на ова два љубазна писма којима сте ми исказали милост
осамнаестог и двадесет и четвртог. Оно које започиње речима “Мој очаравајући г.
Поупе!” испунило ме неизрецивом раздраганошћу;
напокон сте у потпуности надвладали своју љупку сестру. Истина је да нисте наочити,
јер Ви сте жена, и мислите да нисте: али овакво добро расположење и њежност за ме
има драж каквој не могу одолети. То лице јамачно мора бити неодољиво кад је украшено
осмехом, чак и када није могло видети крунисање! (Џорџа I, у септембру 1714) Претпостављам да нећете ову посланицу из пуке сујете показати, као што не
сумњам да Ваша сестра Вама показује све што пишем њој…
