уторак, 19. октобар 2021.

Душан Костић – У ТОЈ ТАМИ

dusan kostic u toj tami
У тој тами дугој бљешти моја луча,
Србијо, из канџи излети још млађа!
Слутим зору бријегом кроз крв која кључа
за твоју слободу, за све што се рађа.

Избјегох, ал' твој сам до дна, задње нити,
зар могу не вољет дом тај, своје краје?
И овдје, у св'јету, ја ћу с тобом бити
међ нама даљина макар колика је.

Јер знам чежње твоје, твој сан, твоје наде,
знам ширину душе и љубав без мјере,
твој мрак знам дубоки, и тугу, све јаде,
сву бол коју болиш, све то што те ждере.

Знам шта оком плане. мрко, усред уза,
крену л' чете листом, бљесну ли шишане;
знам ти сваку мис'о, сву горчину суза,
гњев твој предубоки, ланце покидане.

Земљо моја родна! Знам и глад, и хајке,
кевтања, и сплетке, и жуч, мракобјесе;
знам јед шупљоглавца, глас туђе свирајке,
знам душу мантије, ћуд кнежеве кесе.

Ал' за тебе тријех – за дан што ће доћи,
за пучину твоју што се диже смјела,
за см'јех твог прољећа мрак покидах ноћи,
за живу ти ријеч горјех до пепела.

За све снове твоје уткане у струне
гусала, за бајку мајке – ткаље меко,
за горчину клетве издају што куне,
ријеч њежну драге драгом на далеко.

Земљо моја родна! Твој сам. Руди пјена
над буктињом срца – љубав тихо плави.
Ја знам снагу пера, праха размућена:
сву љепоту твоју свјетом да прославим!

четвртак, 07. октобар 2021.

Ендре Ади – НАРИЦАТИ, НАРИЦАТИ, НАРИЦАТИ

Чекати, док поноћни звон тиња,
Да се донесе црна шкриња.

Не питати због ког је патња,
Звонити док не мине пратња.

Под балдахином и црним велом
Носити распело бело, пред опелом.

Под тешким сребром погнути плећа,
Давити се у диму свећа.

С тамним сенама у бој стати
И тихе псалме запевати.

Слушати оргуље печалне
И звона посмртних јечање.

Крочити преко зева гробова
У пратњи слугу, божјих робова.

Мрзнути у зачараној ноћи,
Гледати туђег мртваца у очи.

Дрхтати на месечини кобној,
Уздисати на хумци гробној.

Порећи прошлост, јецајући,
Замађијано, клецајући.

Опростити сваком. Покајнички
Грлити сандук, очајнички.

Тестамент страшни срицати,
и нарицати, нарицати, нарицати.

• Превео Данило Киш

среда, 29. септембар 2021.

Борис Вијан – ***

Умрећу од рака на кичми
Једне лепе вечери
Светле, топле, мирисне, чулне
Умрећу од труљења
Неких мало познатих ћелија
Изашав из џиновске рупе
Један џиновски пацов ишчупаће ми ногу
Умрећу од сто посекотина
На мене ће пасти небо
Ломећи се као тешко стакло
Умрећу од праска гласа
Који ће ми пробити уши
Умрећу од подмуклих рана
Задобијених у два ујутро
Од неодлучних и ћелавих убојица
Умрећу не примећујући
Да умирем умрећу
Засут сувим рушевинама
Хиљаде метара срушеног памука
Умрећу удављен у истрошеном уљу
Згажен ногама равнодушних животиња
И, одмах затим, других животиња
Умрећу го или обучен у црвено платно
Или зашивен у врећи са жилетима
Умрећу можда без брига
С лаком за нокте на ножним прстима
И с пуним шакама суза
И с пуним шакама суза
Умрећу у трену док ће ми неко отварати
Капке под побеснелим сунцем
Док ће ми неко тихо шапутати
Пакости на ухо
Умрећу гледајући како муче децу
И зачуђене бледе људе
Умрећу изједен, жив,
Црвима умрећу
Свезаних руку под водопадом
Умрећу сагорео у суморном пожару
Умрећу мало, умрећу много,
Без страсти али са пажњом
И потом, кад све буде свршено
Умрећу

•Превела с француског Миреј Робен-Томић

Извор Поља 123, 1968. година
 

субота, 18. септембар 2021.

Владимир Мајаковски – РАСПРОДАЈА

Жену дирљиво обигравам,
невино пролазнике оком китим –
а свака џеп свој придржава.
Смијеш но!
Шта ћеш
просјаку здипите?
Пролазе године низом сивим –
најзад стигнеш до свог гроба –
а ја далеко боље живим
него икакав Пјерпонт Морган¹
Кроз толико и толико
морам да сиђем:
Или ће глад,
или пиштољ.
Мене ће риђег
изучити профе до задњег јот,
зашто
и када
добих снагу
с катедре ће
главати идиот
млатити нешто о боговрагу.
Улагивачка
немирна гомила
све ће сазнати.
Зар нисте чули:
ја нисам ја:
ћелаву ће главу нацртати
с роговима или да сија.
Свака ученица
прије него пада
мој
стих ће читати из заноса.
Ја сам – песимист,
знам,
а свакад
ученица ће бити доста.
Послушајте:
све што ми душа има и нема –
треба само измјерити је –
све оно дивно
што ме у вјечност спрема
и чак моје бесрмртије,
што ће сигурно вјекове знати
и окупити на кољенима снагу мушку –
све што хоћете
ја ћу дати
за једну ријеч
топлу,
људску.
Људи!
Пилећ проспекте, млатећ раж још
одласте са Земљиних груди-струна.
Данас,
у Петрограду.
на Надјежинској,
ни за грош
продаје се најскупља круна.
За људску ријеч –
даћу је спремам!
Пођи,
потражи,
али ње
нема!

• С руског превео Божо Булатовић


¹  Амерички милијардер. — Прим. прев.



Можда вас ово занима