Једна ме само тишти мисао:
На душеку не скончати!
Истиха свенути као цвет
Потајно коме црв подгриза срж;
Истрошити се мирно као луч
Што тиња ту у пустој одаји
Тек мени не, не такву смрт!

Нек будем муњом шинут, спржен бор,
Из корена ког чупа буре бес;
Ил' стена коју с врха планине
У провалију руши урнебес.
Кад целом ропском свету том
Дојади јарам, па се успропне,
Завитла, румен, жарком заставом,
А на њој слово свето, пламено:
— Слобода Свету, Човечанству свем —
Па грмне л' то на запад с истока,
И с тиранима букне бој, —
О, ту да паднем,
На том ограшју:

Младости моја,
Ту ми проспи крв;
Радости моје ту последњи крик
Нек трубе јек, и мачева звек,
Топова рик, угуше занавек.
У јуришу ка победи,
Хржући вриском, хатови,
Прелазите ме, прелетите,
На бојишту нек остане мој крвави леш!

А сване л' дан великог погреба,
Уз гласе тужне и торжествене,
Под тешком сенком црних застава,
Расуте кости прикупите ми
У заједнички гроб јунака свих
Што падоше за твој победни стег,
Слободо света човечанства свег!...

•Препевао Вељко Петровић

На мојим ђачким свескама
На мојој скамији и дрвећу
По песку по снегу
Пишем твоје име.

Преко свих прочитаних страна
Преко свих белих страна
Камена крви хартије или пепела
Пишем твоје име.

Преко позлаћених слика
Преко оружја ратника
Преко круне краљева
Пишем твоје име.

Преко чуда ноћи
На белом хлебу дана
Преко верних годишњих доба
Пишем твоје име.

На свим мојим парчадима азура
Преко рибњака буђавог сунца
Преко језера живог месеца
Пишем твоје име.

Преко поља преко видика
По крилима птица
И на млину сенки
Пишем твоје име.

На сваком даху зоре
Преко мора преко бродова
Преко избезумљене планине
Пишем твоје име.

Преко пене облака
По зноју олује
Преко густе и бљутаве кише
Пишем твоје име.

Преко блиставих облака
По звонима боја
По физичкој истини
Пишем твоје име.

По пробуђеним стазама
По путевима разасутим
По трговима преплављеним
Пишем твоје име.

На лампи која се пали
На лампи која се гаси
Преко мојих сједињених кућа
Пишем твоје име.

Преко плода пресеченог на двоје
Огледала и моје собе
Преко мог кревета шкољке пусте
Пишем твоје име.

На мом јешном и нежном псу
На његовим начуљеним ушима
на његовој неспретној шапи
Пишем твоје име.

На одскоку мојих врата
Преко уобичајних ствари
На таласу благословене ватре
Пишем твоје име.

На свој усклађеној пути
На челу мојих пријатеља
На свакој руци која се пружа
Пишем твоје име.

На окну изненађења
На пажљивим уснама
Далеко изнад ћутања
Пишем твоје име.

Преко разрушених скровишта
Преко мојих сурваних кула светиља
На зидовима моје досаде
Пишем твоје име.

Преко одсутности без жеље
Преко голе самоће
Преко корака смрти
Пишем твоје име.

На враћеном здрављу
На ишчезлој опасности
На нади без успомена
Пишем твоје име.

Снагом једне речи
Поново почињем свој живот
Рођен сам да те упознам
Да те именујем.

Слободо.

(1942)

•С француског превео Душан Матић

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.

Поноћ је безазлена као детиња
душа, а мене прожима страх.

Ко зна шта неко сања док сам ја
будан?

Моје смрзнуте јабуке стоје непомично
на месечини и придржавају небески свод.

Кад би сад ветар померио само једну
гранчицу, чини ми се да би се цело
звездано кубе сручило на мој Чардак.

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.

Све сам била, откако се живи.
Из пепела дизала се свога.
Почињала живот испочетка,
и нестајала опет после тога.

Кад сам била цвијеће у Јапану,
у царевом винограду грожђе,
или со у неком океану,
чекала сам да час овај дође.

Чекала сам да час овај дође...

Све сам била, и све могла бити,
и што јесам, и што нисам хтјела.
Ал' ничега за ме било није,
прије него што сам тебе срела.

Кад сам била цвијеће у Јапану,
у царевом винограду грожђе,
или со у неком океану,
чекала сам да час овај дође.

Чекала сам да час овај дође..