зуј мушице, вече у уморном оку,
мемла у ваздуху, потмули бол у боку,
врата кроз која нема више ко да уће.
Гле, и касни зрак сунчани игра на поду,
посустао, ал већ сутра ће да гране,
још једном, и још једном ће да сване
дан у златним кочијама на своду.
Никог да прозор отвори, да се чује
шум ветра, инсекти што у врту зује,
однекуд, с поља, и напев веселих берача.
На поду зрак се гаси, гасне и душа!
Сама се књига затвара на столу, и већ слушам
кораке своје док преко неба корачам!
1967.
