02 јун 2024

Ацо Шопов – ОЧИ

На рукама те свиту носисмо три дана,
срчани ти поглед бол и туга смлави,
и свака ми капља из твојих рана
капаше у срце као жар крвави.

Другови бијаху уморни и гладни,
прегорелих грла, свијених рамена,
тупим болом роне по очима хладним,
жалећ што у њима већ нема пламена.

Али ја сам знао букнуће свим жаром
и борци под њима множиће се, цваће
у ледена јутра грејаће ко сунце
и никада неће престати да зраче.

Последње вечери, у планинском селу,
где борци беху у распалом оделу,
док пликови пале стопала им тешка,
намрштена чела – потуљени, мразни
ко њихове пушке укочени, празни
и нечујно, глуво, ко понорна река
текао је шапат од ува до ува:

„Сутра, друже, зором, страшан бој нас чека,
а нас је премало — тек неколко људи..
И кад као игла уши ти прободе –
продрма ти снагу и озрачи тугу,
широким, слободним, олујним очима
подивљале муње од ноћи отима!

Ко онда, ко онда, другарице, памтиш,
у ледено вече сред пролећа рана,
где је нашу младост а и прву радост
косила погано од куршума слана,
а ти збора чело ко тигрица скочи
и ноћ те прихвати крвава и црна –
просипљући пламен кроз осветне очи
ти растопи зачас та челична зрна…

и тада! И тада – у последње вече…
Ја нећу да мислим што је даље било!
Памтим само кад се од бола изви,
опроштајни шапат смрзну се на усни,
ал светљаху очи под веђама густим!
С њиховим пламеном и заклетвом светом,
у заседу кренух са читавом четом.

А јутром кад барут чела нам напраши
ти у редовима већ не беше нашим,
ал освету свету борци у жуч точе,
и видех! о, видех, када бој започе.

Све је твоја слика вихором опила –
ко јелене брзе и лаке ко птица.
А твоје очи искриле су гневно
уз њихова знојна, распаљена лица…

На рукама те свиту носисмо три дана,
срчани ти поглед бол и туга смлави,
и свака ми капља из твојих рана
капаше у срце као жар крвави.

26 април 2024

Раша Ливада – ПЛОЧА О ЛУТАЛИЦАМА

Како големи су преголеми разлози даљина
гледано с наше обале
 
О друмови о покретна огњишта
у нама бораве дабози
пешачењем изнакажени
од бескућништва луди
 
О прогнани из славне случајности дисања
догодисмо се у паклу речи
на плочама осмишљеним
коњицама година
прегаженим
 
И како овде на страни
оностранској
да славимо
богове
наше
 
Говорасмо стравично је родити се на
нашој обали бежали смо бежали
обала нас сустизала
 
Говорасмо мудрост је лутња по ливадама
лутасмо од стакла путоказа
ако сами не бејасмо
није било
 
Залутасмо
 
И како сада славити божанства наша
 
Ни јадиковку да завршимо а гле
бољези
 
На крзну зрака
 
Букте позивне песме
 
Песма увек и наново силазак
сандалама новим на цесту
на земљу древну
 
Празни се успињемо обилни силазимо

06 април 2024

Миодраг Павловић – ПЕСНИК УСТАЈЕ ИЗ ЗЕМЉЕ

Дували су ветрови кроз земљу 
и кроз кртичњаке, 
дубље од сваке сонде; 
под ногама су почели да расту 
слојеви звука 
и музици су пуцала језгра. 
На тамноплавом небу видео сам 
обрис свог тела с мачјом главом 
како лети у луку,
док је моја стварна глава још била ту 
испод пазуха.
 
Онда су почели да бацају на нас мреже
пуне месечине и удара струје,
вукли нас мртве ка површини земље,
на ноге усправљали шибом,
а ми се мицали једва;
тешко се човек преже у нове облике.
 
Да нас пробуде
набили су у нас сувише снаге,
сад светлимо као сијалице
док идемо преко праскозорних поља,
и у ходу нам тако спојише
удове, лице и труп
и ставише у руке цвеће
као да смо педери а не васкрсници,
све то туђа нека воља.

Значи није била само прича
то дизање из мртвих!
Стресамо са себе глиб и чекамо смотру
у нади да ће свако моћи да оде
на своју страну
код рођака ил у шетњу.
Но анђели нам доносе вруће воде, четке
и кажу: хајде сад, умијте брда и долине,
припремите чисти пут
Господу који вас из смрти дозва!
 
Тако дакле, ко у војсци;
постао сам слуга!
А бејах у смртно доба непокоран
и нико није могао на послушност да ме склони,
зато се још и данас понадах
великој части и награди
кад ме арханђел по имену прозва!

26 март 2024

Димитрије Митриновић – СОНЕТ ПРЕД САН

Лежи прозирно море мјесечине, 
Сјајни се вали гањају и плове. 
Мир је и покој... Снови се обнове, 
Нејасни бол ми за час одумине.

Ја тада чујем гдје ме Тајна зове. 
За загонетком вјечном дух се вине 
И блуди, лебди, диже се и плине —
А земља пада у све дубље снове.

Из сребрнасте, прозирне даљине 
Ноћ, ведра, сјајна, кроз просторе хуји 
И златне звијезде блистају с висине:

Тад ми се души опет наде јаве, 
Цијелим бићем срећа ми заструји 
И сан ми слази са висине плаве.