недеља, 18. јул 2021.

Иван В. Лалић – ЈЕР СИ ЉУБАВ

Јер си љубав покривам те жедно својим трајањем,
Као виноград пијан од земље. Јер си љубав
Отварам те прстима од жеђи жутим као очи
Спаљених пашњака, као плод те отварам
И налазим те, опоро зрно присутности,
И налазим црва што мучно прогриза пут
Кроз нестајање, и у њему проналазим себе.
Твоје име пада као камен у језеро слуха,
Камен огољен до чистог смисла: јер си љубав.
Твоје име куца у свим слепим сатовима
Давно зазиданим у високе црвене зидове
У ветровитој равници, зидове које неће
Да сруше прашњави трубачи испод Јерихона,
Твоја боја је она светлост што преображава
Месо пучине у чисти, опори доживљај,
У виноград. Ти си виноград, пијан од мене
Који сам земља, твоја земља, јер си љубав.

Иван В. Лалић, Време, ватре, вртови (изостављене песме), 
Завод за уџбенике, Београд, 1997.

петак, 11. јун 2021.

Божидар Тимотијевић – РУКА

Мртви су прозори оне куће
с језером што чини давну даљину,
заћутала су врата и сад једино
суви ветар лета унутра ноћива.

И тајно уводи једну белу руку,
ту руку која се не отима,
и шта ли ради са њом онамо,
шта у то доба несвесног мрака?
 
Како се понаша њена нежност
у дну празних соба, с паучином само,
зар није нашла начин да изађе
и да се опет језером окупа?

понедељак, 31. мај 2021.

Алехандра Писарник – СУТРА ЋЕ СУНЦЕ...

Сутра ће сунце ово посустало нестати.
Бићу ја тада по повратку
од свега што иначе јесам
            оној себи на коју сам успут
можда или свакако заборавила
а вера, тек тако, ипак не постоји.
Ниједна пустиња није занавек
ниједна самоћа без разлога
ниједно место погодан заклон није.
Само цветнице су слободне јер знају
да ће ионако кад-тад бити посечене.
Али ја не познајем
нити ово небо, нити овај песак,
већ само влажне трагове
            вруће мокраће своје
                        баш као камен прокажен:
збогом, мили мој,
иди с богом иако те и даље волим,
само да те некако замолим не заборави ме
никако, од моје крви речи моје крви.
Кад оно беда, новац, леба.
Још једном кад се све стврдне, па и у летњој ноћи
попут ветра, кучкиног сина
који ме неће
неће да ме одуне
ништа нећу да будем
ништа.
Да останем ништа тек тако да спознам
него ово споро лебдење, ово бивање на одлагање,
ово на миру остављање
да ми пси мозак дозову
            а ја сам ја у теби.

Размисли о сећању на завршни ударац
на своју меру која као матрица служи рани
од ваздуха на срцу мом.
Имај и ти за мене милости.
Ти, омражена љубави моја.

• Превод са шпанског Силвија Монрос Стојаковић

четвртак, 20. мај 2021.

Ендре Ади – РОЂАК СМРТИ

Ја сам рођак смрти.
Волим љубави које гину
И да пољубим сваког ко одлази
У даљину.

Волим болесне руже,
Жене кад од чежње вену,
Волим суморну, тмурну
Маглу јесењу.

Волим куцање тужних сатова,
Њихов самртни, претећи крик:
Велике Смрти, свете Смрти
Нестални лик.

Волим оне који путују,
Који плачу и буде се без воље,
У хладној зори, под ињем
Слеђено поље.

Волим уморна одрицања
Плач без суза, мир и одморишта,
Мудраца, песника и болесника
Уточишта.

Волим оног ко се обмануо,
Ко је посрнуо, пао и клео,
Који не верује, који је тужан:
Свет овај цео.

Ја сам рођак смрти.
Волим љубави које гину
И да пољубим сваког ко одлази
У даљину.

(1907)

• С мађарског превео Данило Киш



Можда вас ово занима