Мали црвићи се роје и сиве.
Ту рођени, расту и умиру на крају,
А други од њихови тела оживе.
И сањају јадни, из вечитог мрака,
Да им сунце гране свим чарима весне,
И да обасјани од умилних зрака
Доживе у глибу тренутке чудесне
Сневали су снове, увек доведене
До максиме: најбоље је оно што је.
Читали прогласе, писали поеме
О лепоти глиба живовања својег.
Ал људи пањ најзад извукли из блата,
И црвима сунце из маглине сину:
Сад их изненада поче жеђ да хвата,
Па у смртном ропцу проклеше топлину.
1882.
