петак, 11. јун 2021.

Божидар Тимотијевић – РУКА

Мртви су прозори оне куће
с језером што чини давну даљину,
заћутала су врата и сад једино
суви ветар лета унутра ноћива.

И тајно уводи једну белу руку,
ту руку која се не отима,
и шта ли ради са њом онамо,
шта у то доба несвесног мрака?
 
Како се понаша њена нежност
у дну празних соба, с паучином само,
зар није нашла начин да изађе
и да се опет језером окупа?

понедељак, 31. мај 2021.

Алехандра Писарник – СУТРА ЋЕ СУНЦЕ...

Сутра ће сунце ово посустало нестати.
Бићу ја тада по повратку
од свега што иначе јесам
            оној себи на коју сам успут
можда или свакако заборавила
а вера, тек тако, ипак не постоји.
Ниједна пустиња није занавек
ниједна самоћа без разлога
ниједно место погодан заклон није.
Само цветнице су слободне јер знају
да ће ионако кад-тад бити посечене.
Али ја не познајем
нити ово небо, нити овај песак,
већ само влажне трагове
            вруће мокраће своје
                        баш као камен прокажен:
збогом, мили мој,
иди с богом иако те и даље волим,
само да те некако замолим не заборави ме
никако, од моје крви речи моје крви.
Кад оно беда, новац, леба.
Још једном кад се све стврдне, па и у летњој ноћи
попут ветра, кучкиног сина
који ме неће
неће да ме одуне
ништа нећу да будем
ништа.
Да останем ништа тек тако да спознам
него ово споро лебдење, ово бивање на одлагање,
ово на миру остављање
да ми пси мозак дозову
            а ја сам ја у теби.

Размисли о сећању на завршни ударац
на своју меру која као матрица служи рани
од ваздуха на срцу мом.
Имај и ти за мене милости.
Ти, омражена љубави моја.

• Превод са шпанског Силвија Монрос Стојаковић

четвртак, 20. мај 2021.

Ендре Ади – РОЂАК СМРТИ

Ја сам рођак смрти.
Волим љубави које гину
И да пољубим сваког ко одлази
У даљину.

Волим болесне руже,
Жене кад од чежње вену,
Волим суморну, тмурну
Маглу јесењу.

Волим куцање тужних сатова,
Њихов самртни, претећи крик:
Велике Смрти, свете Смрти
Нестални лик.

Волим оне који путују,
Који плачу и буде се без воље,
У хладној зори, под ињем
Слеђено поље.

Волим уморна одрицања
Плач без суза, мир и одморишта,
Мудраца, песника и болесника
Уточишта.

Волим оног ко се обмануо,
Ко је посрнуо, пао и клео,
Који не верује, који је тужан:
Свет овај цео.

Ја сам рођак смрти.
Волим љубави које гину
И да пољубим сваког ко одлази
У даљину.

(1907)

• С мађарског превео Данило Киш

среда, 12. мај 2021.

Паун Петронијевић – БАЛАДА О ЊОЈ

Ти си за мене јутро препуно белине дана
и вече тмурно од слутње будуће ноћи.
Ти си све, и ништа на овом цвету рана,
све што је прошло касом и што ће галопом доћи.

Ти си муња што сине и небо што кишом јеца,
уморна звезда снова и уздах болних груди.
Ти си нога нечија, ма чија, што од пропасти клеца,
Све што је тако добро и што не воле људи.

Ти си даљина чедна којој се не види краја
и мирис пун живота у свему што је једно.
Ти си пресована круна и звезда без сјаја,
уморно сироче хлеба које умире гладно.

Ти си за мене слутња немирна попут ата
и циљ већ дохваћен рукама једне злобе.
Ти си празнина, тама – највећи грумен злата,
у овом урнебесу јурења празне собе.

Ти си уздах на јави, и башта пуна цвећа
у којој вену страсти за осмех твојих груди.
Ти си тишина снена и бура највећа,
што дела часна на страшне муке суди.

Ти си злослутна врана и весник свих лепота,
рањава вена тела и хитра срна беса.
О, ти си пламен – ватра, и напор свих живота,
који се рађају непозвано и гину у тами леса…



Можда вас ово занима