05 мај 2025

Жан Кокто – НИШТА МЕ НЕ ПЛАШИ

Жан Кокто , Француска поезија
Жан Кокто – НИШТА МЕ НЕ ПЛАШИ
Ништа ме не плаши као лажни мир што увија
За тренут лице што спава;
Тај сан је један Египат, а ти си мумија,
Под златном маском ти глава.

Под тим белегом мртве краљице, испод покрова
Где ти око поглед баца,
Кад љубавна ноћ те разори и обоји с нова
Ко црни парач мртваца?

Напусти, о моја дивља патко, о моја краљице,
Векове и океане;
Врати се површини, поврати своје лице
Што тоне с обратне стране.

•Превео Иван В. Лалић

Прочитајте више >>
at Нема коментара:
Labels: ,

Жил Сипервјел – ТО МАЛО...

Жил Сипервјел , Француска поезија
Жил Сипервјел – ТО МАЛО...
То мало океана што долази из далека,
То сам ја, ја који сам од овога света,
Тај залутали брод, препун морнара,

Да, ја сам тај што клизи по мапи света,
То плаветнило заборављено, ал ревност позната,
И тај шапат на обронку магле;

Да, то сам ја, ја који почињем ту,
То немо срце које у себи гуши крике,
Та птичја крила поред птица без крила,
Летећи упркос свему, као бачен из праћке;

Да, то сам ја, са човечанском бригом,
И свуда храбро, јер треба још живети
Под небом које више не памти зору!

Прочитајте више >>
at Нема коментара:
Labels: ,

03 мај 2025

Момир Војводић – ЉЕТЊА ПОНОЋ У МОМ СЕЛУ

Момир Војводић , Српска поезија
Момир Војводић – ЉЕТЊА ПОНОЋ У МОМ СЕЛУ
Тијесто тишине нараста до свода
Посутог очима душа које плове
Над гробљем гдје пчеле паучице лове
Кад мртвим сном спава и трава и вода;

Ни лахор да снесе суви лист са грана,
Ни цврчак за плотом у башти да цвркне,
Над муком од кога вук може да цркне
Мјесец се румени ко од сабље рана;

Увија ме љетња поноћ у мом селу
У језу и росу по мјесечном челу
Нажима из пора док ми уши зује;

Уз коњску лобању што љешти ца коца
Завијам цигару и пушим за оца,
Чији ход сокаком још моја крв чује.

Морача, Убалац, 1999.

Прочитајте више >>
at Нема коментара:
Labels: ,

13 април 2025

Франсис Жам – ПАШЋЕ СНЕГ

Франсис Жам , Француска поезија
Франсис Жам – ПАШЋЕ СНЕГ
За који дан пашће снег. Сећање ми дође
На прошлу годину. Сећам се сете што траје
Уз ватру. Да ме је неко питао: шта је?
Рекао бих: пусти, баш ништа, то ће да прође.

Лане сам био у својој соби, дубоко замишљен,
Док напољу снег, тежак и мокар, пада.
Низашто размишљах. Како онда, тако и сада
Пушим дрвену лулу са ћилибарским камишем.

Увек је пријатан мирис мог старог храстовог ормана.
Но ја сам био глуп јер све те ствари
Не могу да се мењају, и јер је лажно, у ствари,
Кад хоћеш да одагнаш ствар која је знана.

Па зашто онда мислимо и говоримо? Чудно баш је;
Наше сузе и наши пољупци – све је то немо,
А ми их ето ипак без речи разумемо,
И блажи од речи је корак кад знамо: то пријатељ наш је.

Дали смо имена звездама, и не мислећи
Да њима не треба име, а бројеви што казују
Лет лепих комета и пролаз њихов доказују
Неће их присилити проћи и небом прећи.

И ето сада, где је лањска сета, ко да схвати је?
Једва да је се сећам. И рекао бих:
Пусти, баш ништа – да неко у мојој соби
Постави ми питање: шта ти је?

•Превео Иван В. Лалић

Прочитајте више >>
at Нема коментара:
Labels: ,