Сад си моја. У мојим сновима мрва твога сна.
Ноћ силази невидљивим точковима злаћанога зара,
Сада сви спавају: и љубав, и бол, и тежина сва,
И ти, једина, у мени чиста попут уснулог ћилибара.

Ниједна, љубави моја, неће бити ни део мога сна.
Пођи, пођимо заједно, преко вода времена,
Нико осим тебе неће путовати са мном преко сена,
Ни сунце, ни месец — само ти, о, моја зимзелена.

Из твојих руку, са твојих меких дланова отворених
Нежне песме падају и нестају попут капи сребрних,
Склопила си своје очи, попут сива крила два,

Док ја плутам водом која тече, која ме односи:
У својој судби врти се ноћ, земља, ветар у коси —
Ја сам без тебе, сâм, само део твога сна.

На млакој трави и зеленом виру
расута лишћа, сенком овијени,
слушамо како пред нама у ширу
вечерње море лагано се пени.

Над нама силно горе поливени
западски сунцем чемпреси у миру,
к`о канделабри златни упаљени
на нашем тајном и пожудном пиру.

Жуборе као тајна гнезда вала
у мојој души свежих жудњи низи.
Осећам како к`о џбун младе траве

диже се жељно моје косе плаве,
док твоја рука мирисна и мала
кроза њих страсно, полагано клизи!

Крпе су воде под трбухом биле.
Цепали их бели на таласе зуби.
И крик сирена — ко да су се лиле
похота и љубав бакром који труби.

Колевком улаза барке се гушиле,
припиле се уз дојке гвоздених матера.
Оглувелих бродова у ушима
гореле су минђуше ленгера.

(1912)

    • Превео Бора Ћосић

Из књиге Мајаковски - Песме (Реч и мисао, ИП Рад, 1964)

Као да смо сишли под земљу, у трап,
Немо смо стајали тако: дуб и дуб.
О зар је ноћ ова била она кап
Што препуни чашу и већ прели руб.

Нико нас сад неће преварити више
У овом свету где се већ све зна:
Ни љубав која на ружу мирише
Ни предео маглен искрсо сред сна.

Јер ове смо ноћи доживели све
Док рушило се лишће око нас на тле.
Сад свањива јутро: испражњени свет.

Живот ће одсад бити више предах.
Ја затварам очи и дозивам: цвет —
Булку, из руских жита која гледах.