сагибам чело своје на тај камен,
у којему векови слепо пролазе
док горе у висинама звезде блистају.
Међу тврдим хридинама подупиру ме
материнске руке земље.
Голи сам човек. Данас сам се родио,
као пространа светлост, у њеној кори.
Нити мрем нити сањам. Отварам очи
и ширећи своје истинске руке
дотичем језгру свога људског бића,
исконски ветар који ме родио.
А у челу, у клисури, њеном дозивању
живот се руши и горећи очекује
глас Бога који над светом виче
и разбија се, треперећи, међу звездама.
Постови
