Поезија векова

17.10.26 Медо Пуцић – ЖИВОТ

Медо Пуцић , Српска поезија

Шта је живот? њека л’јепа нада

Уживања Божијега свијета.

Части, љубве, славе благих љета,

Која хоће да те смами млада.

Шта је живот? спомена нерада

Њеког чара, њеког аманета,

Њеког часа обожања света

Што нијеси кушао никада.

Шта је живот? часовно примирје;

Међ силама бореће природе,

Цв’јеће земно, небеско љепирје;

Шта је живот? та, одушак убах

Којим нарав кроз свакакве згоде

Враћа Богу створитељни уздах.

Прочитајте више >>

4.9.26 Слободан Ракитић – ДОК УМИРЕМ

Слободан Ракитић‎ , Српска поезија

Књиге на столу, прашне, и већ туђе,

зуј мушице, вече у уморном оку,

мемла у ваздуху, потмули бол у боку,

врата кроз која нема више ко да уће.

Гле, и касни зрак сунчани игра на поду,

посустао, ал већ сутра ће да гране,

још једном, и још једном ће да сване

дан у златним кочијама на своду.

Никог да прозор отвори, да се чује

шум ветра, инсекти што у врту зује,

однекуд, с поља, и напев веселих берача.

На поду зрак се гаси, гасне и душа!

Сама се књига затвара на столу, и већ слушам

кораке своје док преко неба корачам!

1967.

Прочитајте више >>

Вилијам Батлер Јејтс – ЈЕДРЕЊЕ ЗА ВИЗАНТИЈУ

Вилијам Батлер Јејтс , Светска поезија

То није земља за старце. Ту млади

грле се, птице са стабала вире

– сој умирући – певању су ради.

Слапови скуша с мрежама се мире,

риба, ил птица – плот ће да повлади

да тај што поче рођењем, умире.

У свирци срца, заточена слуха,

занемарују споменике духа.

Чему стар човек, та безвредна твар,

штап, штоф закрпљен – сем ако би смела

душа, уз пљесак да запева бар

за сваки дроњак свог смртног одела,

ил се припреми да проучи чар

сопствене моћи и великих дела;

и стога, мада више и не млад,

једрим у свети византијски град.

Златни мозаик у зиду, крај бине.

Мудраци. Уз њих, божанска је ватра.

Све крене с ватром, и с ватром умине.

И дивна хорска песма из театра.

Узмите моје срце из даљине;

за умирућу животињу сматран

ја не знам шта сам; скупите ми кости

у то што јесте умеће вечности.

Изван природе једном – нећу никад

стећи из њене твари тело расе,

ал грчки златар, владалац облика,

искова људски лик из златне масе,

још будним држи дремног Цара; чика

и мами с неке златне гране да се

господи целе Византије пева

о том што мину, сад мре, ил приспева.

Прочитајте више >>

Стеван Раичковић – О ВРАТИ СЕ

Српска поезија , Стеван Раичковић

О врати се у собу

Из блата под бели кров.

Глупи те уморио лов

По пољу и по добу.

И све док живи у дубу

Безгласни тихи црв

Нека се и твоја крв

Повуче у мук. А трубу

Младости нек затрубе

Други за друге и грубе.

О врати се о врати.

Ломи се већ твоја трска

На ветру. И киша прска

По голом месу што пати.

Прочитајте више >>

17.10.26

Медо Пуцић – ЖИВОТ

4.9.26

Слободан Ракитић – ДОК УМИРЕМ

Вилијам Батлер Јејтс – ЈЕДРЕЊЕ ЗА ВИЗАНТИЈУ

Стеван Раичковић – О ВРАТИ СЕ

Седам песама за седам дана

Ново на поетским сајтовима

Архива сајта