среда, 12. мај 2021.

Паун Петронијевић – БАЛАДА О ЊОЈ

Ти си за мене јутро препуно белине дана
и вече тмурно од слутње будуће ноћи.
Ти си све, и ништа на овом цвету рана,
све што је прошло касом и што ће галопом доћи.

Ти си муња што сине и небо што кишом јеца,
уморна звезда снова и уздах болних груди.
Ти си нога нечија, ма чија, што од пропасти клеца,
Све што је тако добро и што не воле људи.

Ти си даљина чедна којој се не види краја
и мирис пун живота у свему што је једно.
Ти си пресована круна и звезда без сјаја,
уморно сироче хлеба које умире гладно.

Ти си за мене слутња немирна попут ата
и циљ већ дохваћен рукама једне злобе.
Ти си празнина, тама – највећи грумен злата,
у овом урнебесу јурења празне собе.

Ти си уздах на јави, и башта пуна цвећа
у којој вену страсти за осмех твојих груди.
Ти си тишина снена и бура највећа,
што дела часна на страшне муке суди.

Ти си злослутна врана и весник свих лепота,
рањава вена тела и хитра срна беса.
О, ти си пламен – ватра, и напор свих живота,
који се рађају непозвано и гину у тами леса…

уторак, 13. април 2021.

Булат Окуџава – ПЕСМИЦА О БУДАЛАМА

То је одлика нашега века:
на сваку осеку дође плима,
на сваког паметног будала нека,
сви су једнаки, праведност свима.

Ал’ начело такво будале не воле:
Уочљиве су врло лако.
Викати будалама: „Будале! Будале!“
Па њих то увреди баш јако!

Да будале не би срамотили,
да свако буде обележен, свако,
свакога су паметног жигосали
са по једном етикетом тако.

И етикете су се већ одомаћиле,
у бесцење баш отишло је све.
И паметнима вичу: „Будале! Будале!“
А будале су, ето, неприметне.

1961.

•Препевао Александар Мирковић

Жерар Де Нервал – ЕПИТАФ

Живео је каткад безбрижан кô чворак,
час љубавник чили и нежности владар,
час мрачан и сањар кô тужни Клитандар,
кад крај својих врата чу нечији корак.

Би Смрт! Замоли је да му, као на дар,
дозволи да сврши задњи сонет горак;
а онда спокојно, још за то тек кадар,
у црни се ковчег спусти јадни створак.

Прича каже да је леност га красила,
да ништа не створи од свога мастила.
Хтеде свашта сазнат – залудан посао!

А кад му, смореном, дође и тај тренут
кад, вечери зимске, требало је кренут,
он оде говорећ: "Зашто сам дошао?"

•Превео с француског Коља Мићевић

Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)

понедељак, 29. март 2021.

Љубиша Јоцић – ЈА САМ ПЛАТИО СВОЈЕ

Нека и овај дан прође као ноћ, нек
пође, нек глође као још једна ноћ
у којој ми је свануло, у којој сам
одахнуо душом, или дангубом, губом,
ја сам платио своје.

Нека се опет град испуни буком, руком
стоструком да га цедим, нека се испуни
хуком као сунђер течношћу што га једе,
нека се испуни као крпа пачавра, нека се
напуни као гладни стомак болно
и прекомерно,
ја сам платио своје.

Нека се октава времена, октопод тренутка
откине са огроздом семена, нека се време
засемени, осмех ти једини љубим,
ја сам платно своје.

Нека се 12 апостола усоли за вечност,
нека се промућка течност сећања да би се
упила у песак заборава, мали човек цвета,
мали умор вене, срозан на ограду ринга,
крик моде или борца прса у прса,
ја сам платио своје.



Можда вас ово занима