четвртак, 11. август 2022.

Марија Петрових – ***

marija petrovih nije mi strasno biti sama
Не, није ми страшно бити сама,
нек је пут непознат, и ноћ, и мрак.
Ти си далеко, а са мном ипак,
и мирна сам као под кровом свог дома.

Колико дивоте у блискоме гласу!
Само због једног тугујем ужасно –
што живот с тобом би тежак у часу,
и што си ме упознао касно.

Али ни та патња није тако тешка.
Од понижења, повреда, страха клета,
ја не погибох, преживех некако,
доживет стигох до нашег сусрета.

Твоја чистота незамислива,
моја способност, моја слобода,
моје дисање – с тобом сам таква 
каквом ме је смислила природа.

Нисам страдала, спасена сам ја.
Гледај, гледај – животом нетакнута,
више чак – теби сам потребна,
и више неопходна – неопходна сто пута.

• Превела Десанка Максимовић

среда, 3. август 2022.

Живко Јевтић – ОГЛУШЕЊЕ

И диже млад жамор
лишћа ме, у небо спушта.
Ја склопим очи, ћутим:
све ми је прошло ни у шта!

Још сузе чувам да не теку.
Слеп сам, а по свежем звеку
препознајем дрвета нов шум.
Отворим очи:
ту и тамо бокор
креће се,
као жив и зелен хум!

Марко Врањешевић – КУЋА КОЈЕ УСКОРО ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ

Шћућурена, ко озебла старица, чами она
на углу Његошеве улице и Молерове.
Можда још који месец, а можда тек који дан
она ће стајати ту, пуста и заборављена.
С њене фасаде већ одавно љушти се малтер и креч,
а сасвим на врху, ко једини украс на њој,
још се држи, невештом руком вајана, бројка –
година њенога постанка.

Застанем ту, покрај ње, 
и, више равнодушан него потресен, 
гледам тај број на оронулој кући –
годину мога рођења.

Алекса Шантић – ЕЈ КОЊИЦУ

Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило, 
Гдје је доба оно, гдје су дани они 
Кад је срце пуно рахатлука било?! 

Као лаки вјетар што облаке гони, 
Носио си дуго свога господара 
Јутром и вечером кад се сунце клони... 

Свуд сам брао ђуле и грозде бехара, 
Мојој срећи нигдје равне било није — 
Све од Бање Луке па чак до Мостара! 

Знаш ли часе оне?... позно сунце грије, 
Врхови мунара као ватра горе, 
А свуда из баште мирис ђула вије. 

Ми се повраћамо из лова, из горе, 
А она на демир-пенџерима стоји 
Љепша од вечери и од сабах-зоре... 

На ме чека... Гледа, и часове броји 
Кад ћу проћи... А ја, кад бих близу био, 
Слао бих јој поздрав кубурлија своји'... 

А она с пенџера ђул и бехар мио 
Просула би хитро, и кô снијег на ме 
Пахуљице меке падале су ти'о, 

Као да су севдах ћутиле и саме... 
О, како је онда пуно сунца било!... 
А сад?... Свуда мутни облаци и таме... 

Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 

1911. 



Можда вас ово занима