четвртак, 13. јануар 2022.

Душан Вукајловић – МОЛИТВА

dusan vukajlovic molitva
Помози да само сенки не буде
на путу и у мени.

Да чист бол осетим, потпуни кал,
јасно понижење, пречишћени очај,
неизвесности да не буде
ни сумрака са обећањем дана
и могућностима ноћи.

И када будем вадио зрно
из топлог још и ружног тела,
скини ме са клатна.


Ућуткај глас увек исти
и неопходан
и иза њега ништа нека не стоји.
Избриши неуништиву лепоту
дрвета на пропланку
стрепњу при првом и потоњим сусретима
и лено протезање животиње,
коју сам волео.

Учини да мирним рукама
развежем омчу
притом
угаси сјај у оку,
сваку лепршавост окуј.

И кад ме напокон
примиш и уведеш
и све буде како ти кажеш
оно за сенке, оно за неизвесност,
услиши.

Бранко Чучак – МОТИВ МРТВЕ ДРАГАНЕ

branko cucak motiv mrtve drage
Од када си умрла
стално те виђам у граду.
Дјевојко, устани!
Дјевојко, устани!
На сваком ме углу чекаш
и говориш земним гласом.
Урлам по периферијама,
лоше, ја лоше спавам.
Под чаршафима се штипам,
и видим да сам још месо,
и читам књиге мртвих.
Лазаре, изађи!
Лазаре, изађи!
Тумарам овим градом,
и увијек кад те сретнем,
ти сјенке носиш под мишком.
Родбинско мртво име носим ја на глави,
опаку једну болест
и душу своју у носу.
Пјеваш ли крваве свадбе,
љубиш ли зелено лице?
А све сам ово на себи
скинуо са леша, драга:
и стас, и глас, и косу.
Ти си умрла, умрла ти си
а срећем те стално у граду.
Устани, дјевојко.
Лазаре, изађи.

понедељак, 20. децембар 2021.

Владислав Петковић Дис – ОНА, И ЊОЈ

Vladislav Petković Dis – ONA, I NjOJ
Тамо где зима и лето, пролеће и јесен влада,
Где човек живи у борби са људима и самим собом,
Где безазлена невиност вечито пати и страда,
Ветар потреса оголеле гране над твојим гробом.

Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру,
Где се осмех и суза укрстили над твојом главом,
Где ти је лепота смело красила девичност ведру,
Лежиш у даскама, покривена бусењем и травом.

Тамо где те младост уви тканином љубавних боја,
Где си увек корачала поносна, горда и лака,
Где си веровала и где се подигла пропаст твоја,
Оставила је траг на гробљу хумка и твоја рака.

Тамо где ти је с илузија будућност, срећа сјала,
Где си заносно гледала снове што их нада плела,
Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала,
Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није,
Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице,
Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије,
Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

Једног дана, када се узбурка моје мртво море,
Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом,
Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе,
Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле... збогом!

недеља, 12. децембар 2021.

Александар Ристовић – ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

aleksandar ristovic
Сандук је довршен,
мајстори одоше по новине и пиво,
док се огледам
на његовом тамном глатком дрвету,
ја сам у исто време и напољу и унутра,
не поседујем ништа,
ни крпицу од оног што је био предмет
песничке расправе.
Мајстори одоше по новине и пиво.


Можда вас ово занима