25 март 2025

Петар Прерадовић – ЛАКУ НОЋ

Сунце зађе, мрак протеже
По обзорју своју моћ;
Санак спушта своје мреже
И све хвата – лаку ноћ!

Опет један данак прође,
Као што ће и сви проћ,
Дозвати га нико óђе
Већ не може – лаку ноћ!

Дан за даном тако гине,
И тако ће једном доћ,
И посљедњи да нам мине,
И смрт рече: лаку ноћ!

10 фебруар 2025

Ранко Јововић – ЈОВАНУ ДУЧИЋУ

Желим то једноставно да кажем
Како би и убијени и убица схватио
Да си се господине Јоване кући вратио.
 
Да си се вратио не само духом
Не само поезијом,
Него и главом и капом
И сабљом димискијом.
 
Али све је крв и тама,
Твоја браћа. Твој Леотар високо.
Твој Његош испод платана
Херцеговина је брате Јоване
сатанска механа.

Вратио си се у такву мученика Земљу
Камен си ослонац томе темељу.

09 фебруар 2025

Бошко Ивков – У НЕДЕЉУ У СЕЛУ

у недељу
с ранога јутра
већ био
у селу

јутро још
неразбуђено
вид замућен
неиспаваношћу
и влажном мреном сусрета

о подне
при немилосној светлости
нехотице смотрих

не само родна кућа
него ми се и мати
смањкала

у поподневље
при тетошно замућеним зракама
кришом се
згледах

па ни сам
поодавно већ
више не растем

у предвечерје
под прегласним поздравима укућана
занемело се дигох
на повратак

у ноћ блед у мраку
мртвачки се ушуњах
у град у којем живим

08 фебруар 2025

Стевка Козић Прерадовић – НА РАСТАНКУ

Дули Козићу

Без вида, вечерас, гледам из болнице
Твоје руке, брате, додирују стог...
Ти не чупаш сламу – ломиш леденице
Испод звечиш кључем, отуд прхне сто

Крила према нама, врапци перца смрсе
У вечерњу румен, пршти смијех и пој
Зачуђене жене с прозора се крсте...
Тек студ под ноктима, опомиње на бол

Мрву овог бола што из плућа пламти
И грчи Ти тијело, на растанку, јооој!
Недостају ноћас: врапци, очи, мати...

Из даљине, грдна, ја Ти љубим лице
Заскачемо скупа, тал живота, сôј...
Губе нас на гумну, ко зрње пшенице

Шпиро Матијевић – ОДЛАЗАК

Кад звијезде зазвоне
лећи ћу сâм
у своју јеку

Свици ће запјевати
у трњу иза мене
процваст ће
неке драге зјене

Пламен ће букнути
у њеној пећи
ловац ће негдје
загубити путе

Кад звијезде зазвоне
лећи ћу сâм
у своју јеку

09 јануар 2025

Франсоаз Д’ Обон – ИСМЕЈАНА МУЗА

Просјакињо обожавана, ти мој друже,
у овоме животу где се врсте вреже,
реч што ме са боговима достојно веже
твоја дромбуља спотичући се струже.

Биће гадно које ми Бог за сестру даде,
што све моје стопе подржава слепо,
прозрачног врата, у руху нелепом,
све испљувано, с ликом у биљке младе,

јер на тебе буржуј, епилептик тајни
што на клечање подневних миса хита,
сав обузет пластиком, песник лажни,
упорнији од кремењаче у руци бандита,

сви они, о мој демоне, бациће блато
на нас, заморче двојно мучено исто
свој презир благ и озбиљан дигнимо зато
да бранимо стихова својих насеље чисто.

Смехом шушкавим што из луднице зна потећи,
увредљивим зовом којим се сирена гласи,
свим што би могло наш шумски пут да краси
звониће моја љубав што плаче клечећи.

Врела драга, сачувај за мене сенку благу
међа, крушика старих, далеки крик воза,
погнајмо још своју античку мршаву рагу
до песме купаца под мостовима речним да се сроза.

•Превела Десанка Максимовић

16 децембар 2024

Милутин Јовановић – ТВОЈЕ ОЧИ

Као шуме твога севернога краја,
Бескрајне и мрачне где нико не крочи,
Суморне и неме, леденога сјаја
Блистају под челом твоје чудне очи.

У њима још нико прочитао није
Бол и страћен живот, и пропале наде,
Као књигу свету твоје око крије
Непричану повест једне душе младе.

Ти корачаш чврсто по трновој стази
Бледа као љиљан, нити твоја нога
Кад посрну – ти у себи носиш Бога

Ког створише твоје патње, јад и муке,
И кад пред Њим ноћу танке скрстиш руке
У твом гордом оку тек Он сузе спази.

1918.