Жену дирљиво обигравам,
невино пролазнике оком китим –
а свака џеп свој придржава.
Смијеш но!
Шта ћеш
просјаку здипите?
Пролазе године низом сивим –
најзад стигнеш до свог гроба –
а ја далеко боље живим
него икакав Пјерпонт Морган¹
Кроз толико и толико
морам да сиђем:
Или ће глад,
или пиштољ.
Мене ће риђег
изучити профе до задњег јот,
зашто
и када
добих снагу
с катедре ће
главати идиот
млатити нешто о боговрагу.
Улагивачка
немирна гомила
све ће сазнати.
Зар нисте чули:
ја нисам ја:
ћелаву ће главу нацртати
с роговима или да сија.
Свака ученица
прије него пада
мој
стих ће читати из заноса.
Ја сам – песимист,
знам,
а свакад
ученица ће бити доста.
Послушајте:
све што ми душа има и нема –
треба само измјерити је –
све оно дивно
што ме у вјечност спрема
и чак моје бесрмртије,
што ће сигурно вјекове знати
и окупити на кољенима снагу мушку –
све што хоћете
ја ћу дати
за једну ријеч
топлу,
људску.
Људи!
Пилећ проспекте, млатећ раж још
одласте са Земљиних груди-струна.
Данас,
у Петрограду.
на Надјежинској,
ни за грош
продаје се најскупља круна.
За људску ријеч –
даћу је спремам!
Пођи,
потражи,
али ње
нема!

Лежим на одру, тих, упрошћен
до баналности, до горког стида.
Улазе некакве црне гошће,
понека приђе и зарида.

Около сједе. Тихо и тужно.
Старци пуше, причају, кашљу
и опраштају ми великодушно
све што се збило уз веселу чашу.

Врлине везу уз израз озбиљан
причају шале са смијешком.
(Испада, ето, да сам био диван,
смрти, моја једина грешко!)

------------------------------

Лежим на одру, тих, упрошћен.
Напољу сунце свакодневно сја.
Не знам да ли је ко ожалошћен
али, заиста, јесам ја