ноћ се стеже.
Дамари ми крв претворили у пламен.
ипак све уокруг сиво и студено беше.
О Боже и при живом дану твоме
снови о смрти ми драги.
С водом је пијен, хлеб ми у грлу запне њоме,
жалости мојој нема мере на твојој ваги.
Боже чуј… У плавилу твоје вољене боје
певала сам песму о крову твога неба,
па ипак у вечном ти даху нисам пробудила дан.
Као да стиди се срце, пред тобом, глуве белеге своје.
Где ми је крај? – О Боже! Јер и у звезде
и Месец гледала сам, у свих плодова твојих долину.
Већ у грозду изветри укус црном вину…
И свуда – горчина – сред сваке језгре.
•С немачког превео Мирко Кривокапић
