08 јануар 2025

Франсоаз Д’ Обон – ИСМЕЈАНА МУЗА

fransoaz d’ obon ismejana muza
Просјакињо обожавана, ти мој друже,
у овоме животу где се врсте вреже,
реч што ме са боговима достојно веже
твоја дромбуља спотичући се струже.

Биће гадно које ми Бог за сестру даде,
што све моје стопе подржава слепо,
прозрачног врата, у руху нелепом,
све испљувано, с ликом у биљке младе,

јер на тебе буржуј, епилептик тајни
што на клечање подневних миса хита,
сав обузет пластиком, песник лажни,
упорнији од кремењаче у руци бандита,

сви они, о мој демоне, бациће блато
на нас, заморче двојно мучено исто
свој презир благ и озбиљан дигнимо зато
да бранимо стихова својих насеље чисто.

Смехом шушкавим што из луднице зна потећи,
увредљивим зовом којим се сирена гласи,
свим што би могло наш шумски пут да краси
звониће моја љубав што плаче клечећи.

Врела драга, сачувај за мене сенку благу
међа, крушика старих, далеки крик воза,
погнајмо још своју античку мршаву рагу
до песме купаца под мостовима речним да се сроза.

•Превела Десанка Максимовић

16 децембар 2024

Милутин Јовановић – ТВОЈЕ ОЧИ

Као шуме твога севернога краја,
Бескрајне и мрачне где нико не крочи,
Суморне и неме, леденога сјаја
Блистају под челом твоје чудне очи.

У њима још нико прочитао није
Бол и страћен живот, и пропале наде,
Као књигу свету твоје око крије
Непричану повест једне душе младе.

Ти корачаш чврсто по трновој стази
Бледа као љиљан, нити твоја нога
Кад посрну – ти у себи носиш Бога

Ког створише твоје патње, јад и муке,
И кад пред Њим ноћу танке скрстиш руке
У твом гордом оку тек Он сузе спази.

1918.

22 новембар 2024

Одисеас Елитис – ГОДИШЊИЦА

Довео сам свој живот довде,
до овог белега где се стално
крај мора рве младост
на стењу, прса
у прса са ветром
куда одлази човек,
који је само човек и ништа друго,
који рачуна росом своје зелене
часе, визије свога слуха
водама, крилима своје гриже савести.
О, живот
дечака који постаје мушкарац
стално крај мора, док га сунце
учи да дише тамо где нестаје
галебова сенка.

Довео сам свој живот довде,
бели рачун, црни збир,
мало дрвећа и мало
мокрог шљунка,
лаки прсти да помилују чело:
чије чело?
Целе су ноћи јецала чекања и не постоји више
нико, не може
да се чује слободан корак,
да се појави освежен глас,
крме бродова запљускиваће водом докове
исписујући још плавље име на свом хоризонту;
мало година, мало таласа,
нежно веслање
у сидришта око љубави.

Довео сам свој живот довде,
горку бразду на песку која ће нестати
– онај ко је видео два ока како додирују његову тишину,
и спојио њихов сјај затварајући хиљаду светова,
нека подсети на своју крв друга сунца,
ближе светлости
постоји осмех који плаћа за ватру –
али овде у овом пределу који у незнању тоне
у отворено и немилосрдно море,
успех губи лишће
ковитлаци крила
и тренутака везаних за тле,
тврдо тле под нестрпљивим
табанима, тле за вртоглавицу,
угашен вулкан.

Довео сам свој живот довде,
камен посвећен влажном елементу,
даље од острва,
дубље од таласа,
у суседству са сидрима.
– Када прођу бродови разбијајући жестоко
нову препреку и кад је победе,
и кад са свим својим делфинима заблиста нада,
сунчани добитак у људском срцу –
мреже сумње извлаче
неки облик од соли,
извајан с муком
равнодушан и бео,
који скреће ка мору шупљине својих очију
подупирући бескрај.

•Превела Ксенија Марицки-Гађански

18 новембар 2024

Никита Станеску – ТУЖНА ЉУБАВНА ПЕСМА

Једном ће мој живот доиста умрети за мене,
једном.
Једино трава зна укус земље.
Једино крв моја чезне за мојим срцем,
кад га напушта.
Ваздух је висок, ти си висока,
висока је туга моја.
Долази време да умиру коњи.
Долази време да остаре машине.
Долази време када пада хладна киша
и све жене имају твоју главу
и носе твоје хаљине.

Долази и нека велика, бела птица
да снесе месец на небо.