Гдје је доба оно, гдје су дани они 

Кад је срце пуно рахатлука било?! 

Као лаки вјетар што облаке гони, 

Носио си дуго свога господара 

Јутром и вечером кад се сунце клони... 

Свуд сам брао ђуле и грозде бехара, 

Мојој срећи нигдје равне било није — 

Све од Бање Луке па чак до Мостара! 

Знаш ли часе оне?... позно сунце грије, 

Врхови мунара као ватра горе, 

А свуда из баште мирис ђула вије. 

Ми се повраћамо из лова, из горе, 

А она на демир-пенџерима стоји 

Љепша од вечери и од сабах-зоре... 

На ме чека... Гледа, и часове броји 

Кад ћу проћи... А ја, кад бих близу био, 

Слао бих јој поздрав кубурлија своји'... 

А она с пенџера ђул и бехар мио 

Просула би хитро, и кô снијег на ме 

Пахуљице меке падале су ти'о, 

Као да су севдах ћутиле и саме... 

О, како је онда пуно сунца било!... 

А сад?... Свуда мутни облаци и таме... 

Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 

1911.