Моја песмо, одавно те нема,

сад си дошла сетна, расплакана,

јекни, нека утеха не дрема,

ој, тако ти најслађега дана!

Слабост пусти, колебање, таму,

немој клети — све од мрака бива!

Тебе хоћу, да ме грлиш, саму,

не да кунеш, тако т’ Бога жива!

Твоје клетве, твоје уздисаје,

твоје сузе ветрови разнеће,

оно врело у вечитост траје,

с твоје клетве пресахнути неће!

Ој, јекни ми утешењем светим

с оног виса где плач и смех прођу,

да весело даље, даље летим:

јетке стреле нек ме мимођу.