Док се смејала, дођох свести да сам увучен у њен

смех и да бивам његовим делом, 

све док њени

зуби не постадоше само случајне звезде са даром

за сквадрил.

Бејах увучен кратким дахтајима, 

удисан

у сваком трнутачном обнављању, 

изгубљен коначно у

тамним кавернама њеног гркљана,

згњечен

мрешкањем невидљивих мишића.

Постарији конобар са дрхтавим

рукама журно је разастирао ружучасто-бели,

коцкасти

столњак преко зарђалог зеленог гвозденог стола,

говорећи: „Ако дама и господин желе чај у башти,

ако дама и господин желе чај у башти…“ 

Ја, пак, устврдих, ако би

се трзаји њених груди могли зауставити,

неки

делиће овог поподнева могли би се сакупити,

и сабрах

сву своју пажњу, уз обазриву суптилност,

ка овом циљу.