1

То није земља за старце. Ту млади

грле се, птице са стабала вире

– сој умирући – певању су ради.

Слапови скуша с мрежама се мире,

риба, ил птица – плот ће да повлади

да тај што поче рођењем, умире.

У свирци срца, заточена слуха,

занемарују споменике духа.

2

Чему стар човек, та безвредна твар,

штап, штоф закрпљен – сем ако би смела

душа, уз пљесак да запева бар

за сваки дроњак свог смртног одела,

ил се припреми да проучи чар

сопствене моћи и великих дела;

и стога, мада више и не млад,

једрим у свети византијски град.

3

Златни мозаик у зиду, крај бине.

Мудраци. Уз њих, божанска је ватра.

Све крене с ватром, и с ватром умине.

И дивна хорска песма из театра.

Узмите моје срце из даљине;

за умирућу животињу сматран

ја не знам шта сам; скупите ми кости

у то што јесте умеће вечности.

4

Изван природе једном – нећу никад

стећи из њене твари тело расе,

ал грчки златар, владалац облика,

искова људски лик из златне масе,

још будним држи дремног Цара; чика

и мами с неке златне гране да се

господи целе Византије пева

о том што мину, сад мре, ил приспева.