Шћућурена, ко озебла старица, чами она

на углу Његошеве улице и Молерове.

Можда још који месец, а можда тек који дан

она ће стајати ту, пуста и заборављена.

С њене фасаде већ одавно љушти се малтер и креч,

а сасвим на врху, ко једини украс на њој,

још се држи, невештом руком вајана, бројка –

година њенога постанка.

Застанем ту, покрај ње, 

и, више равнодушан него потресен, 

гледам тај број на оронулој кући –

годину мога рођења.