лишћа ме, у небо спушта.
Ја склопим очи, ћутим:
све ми је прошло ни у шта!
Још сузе чувам да не теку.
Слеп сам, а по свежем звеку
препознајем дрвета нов шум.
Отворим очи:
ту и тамо бокор
креће се,
као жив и зелен хум!
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!