Не, није ми страшно бити сама,

нек је пут непознат, и ноћ, и мрак.

Ти си далеко, а са мном ипак,

и мирна сам као под кровом свог дома.

Колико дивоте у блискоме гласу!

Само због једног тугујем ужасно –

што живот с тобом би тежак у часу,

и што си ме упознао касно.

Али ни та патња није тако тешка.

Од понижења, повреда, страха клета,

ја не погибох, преживех некако,

доживет стигох до нашег сусрета.

Твоја чистота незамислива,

моја способност, моја слобода,

моје дисање – с тобом сам таква 

каквом ме је смислила природа.

Нисам страдала, спасена сам ја.

Гледај, гледај – животом нетакнута,

више чак – теби сам потребна,

и више неопходна – неопходна сто пута.