На језику песника кише труле.

Расту горки бадеми, расте сенка зида,

Грађеног од речи што су расуле

Звезде по нерву изоштреног вида.

У гласним жицама анђела крије

Лудог, спојеног с бешумном хриди.

Анђео корача у леглу умне змије

Путању у пакао да из њега види.

У леглу змије он славуја сања,

Славуја суморног ка зиду да лети.

Змија му умна славуја прогања,

Ал не може гласа свога да се сети,

У ком песник гори, худе речи пише.

Касно је за казну: већ певају кише.