у оштрој и валовитој реци жена,

плетенице, очи тек утонуле,

јасне ноге што посрћу пловећи у пени.

Одједном ми се учини да спазих твоје нокте,

дугуљасте, утекле, сестре неке трешње,

затим твоја коса - што пролази и чини ми се

да видим како у води твој лик од ломаче гори.

Гледах, али ниједна не имаде куцај твог срца,

светло и мрачну глину из шуме коју си донела,

ниједна није имала твоје малене уши.

Ти си јасна, и потпуна, и једина међу свима

и тако с тобом идем прелазећи и љубећи

широки Мисисипи женственог ушћа.