Без тебе, љубави, данас сам плитак,

Празан као чист лист папира.

Нема дубине из које је врило,

У коју бих опет, бачен овамо

Ко летак Божји, исписан свитак,

Смио да се гњурам – у твоје крило.

Ни добро ни зло мене не дира.

Ишчупан је коријен мирисног биља,

Стабла што ми је расло из срца.

Посљедњи пријатељ шаље ми знаке

Да ме се најзад и он ратосиља.

Што примим у се, то изгрцам.

Оно што је тајанственом руком

У моме срцу, кожи и ранама,

Умјесто мелема уписано било,

Све је то љутим вјетром избрисано,

Све у окужен зрак извјетрило.