Приказивање постова са ознаком Сибе Миличић. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Сибе Миличић. Прикажи све постове

уторак, 05. фебруар 2019.

Сибе Миличић | XV

Кад сенке облака једног
што клизи од стене до стене,
од брда до другог брда,
па се крене кроз поље, —
тако кроз неба висине,
од звезде иде до звезде,
од звежђа до другог звежђа,
тамна, огромна сенка
велике земље моје.

И као што извора безброј
лију се у једну велику реку,
затим у море
и у њему тичу све крајеве света, —
тако,
између Неба и Земље,
стичу се,
све малене сенке
земаљских бића и ствари,
у ову огромну сенку
и у њој
додирују се Неба.

Па ја што вечито хоћу,
да душом живим сред звезда,
мислим:
куда овог минута
кроз бескрај свемира блуди,
кроз која сазвежђа дивна
земљина сенка лута,
да дознам:
са сенком свог сопственог тела
коју додирујем звезду?!

(Из књиге Звездано небо)

петак, 15. јун 2018.

Сибе Миличић | САН СВЕМИРА

Легох на ноћно поље, усред мирисног цвећа
И сна рукама нежним затворих свести врата:
Сазнати шта је тајна, загробна, вечна срећа
Помоћу сна доброга, најближег смрти брата.

Ал зашто сан да није најверна смрти слика?
О, колико немира са оне стране свести!
У сну, из свега бију хучни потоци крика,
Свему около мене сан носи болне вести!

Нит траве сања српа месечевог сечиво,
Дебло змајевски пламен што га ништи до праха,
Птица крваву стрелу неодољног замаха,
Ружа сломљено срце, болно, неизлечиво.

Лептир сни да га јури безброј мирисног цвећа,
А крин да неће никад достићи рухо цара,
Море да је пољана с безбројем четинара,
Чемпрес да је огромна, згашена, црна свећа,

Јагње залудну жртву врх лажнога олтара,
Галеб да га убије стрела пламеног сунца,
Облак да залуд чезне да се једном одмара,
Долина да јој прети терет гордог врхунца.

Зрно песка сни да је свршетак једног света,
Корен да је нестижно срце храниље земље,
Извор да није конац сваке пламене жеље,
Оток да никад неће пучином да се шета.

Рибар сања страхотне чељусти гладних риба,
Тежак да бива гроздом библијског Ханаана,
Девојка сања цветак, у колевци га зиба,
Младић гине од змаја сред пештерског му стана.

Сулудо, у сну, круже сазвежђа многобројна:
Пламени монограми богиња и богова,
И снију да су страшна, ватрена кола бојна
С којих прелећу стреле снагом светлих лукова.

А ја, лежећ без свести усред ноћнога поља,
Снивам да се претварам у овај немир света,
И док се, прут танани, прелама моја воља
Живим живот пун страха свих бића, сваког цвета.

Антологија српске поезије (1847—2000)
Сремски Карловци, 2012.

четвртак, 01. фебруар 2018.

Сибе Миличић | РАЗГОВОР

− Како се зову ти мали, дивни цветови
што ничу у једној души?

− Зову их чудно: стихови.

−  Кажу (да ли је то истина)
да цветају кад се у човеку
велико нешто руши?

− О, то би била страшна истина!

−  Реци, у каквој души и када
то чудно цвеће цвета?

У души којом Бог влада,
у души у којој се гради
високи, светли, дивни храм;

у души у којој је
највећа стварност: САН!



Можда вас ово занима

НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ