стално те виђам у граду.
Дјевојко, устани!
Дјевојко, устани!
На сваком ме углу чекаш
и говориш земним гласом.
Урлам по периферијама,
лоше, ја лоше спавам.
Под чаршафима се штипам,
и видим да сам још месо,
и читам књиге мртвих.
Лазаре, изађи!
Лазаре, изађи!
Тумарам овим градом,
и увијек кад те сретнем,
ти сјенке носиш под мишком.
Родбинско мртво име носим ја на глави,
опаку једну болест
и душу своју у носу.
Пјеваш ли крваве свадбе,
љубиш ли зелено лице?
А све сам ово на себи
скинуо са леша, драга:
и стас, и глас, и косу.
Ти си умрла, умрла ти си
а срећем те стално у граду.
Устани, дјевојко.
Лазаре, изађи.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!