Помози да само сенки не буде

на путу и у мени.

Да чист бол осетим, потпуни кал,

јасно понижење, пречишћени очај,

неизвесности да не буде

ни сумрака са обећањем дана

и могућностима ноћи.

И када будем вадио зрно

из топлог још и ружног тела,

скини ме са клатна.

Ућуткај глас увек исти

и неопходан

и иза њега ништа нека не стоји.

Избриши неуништиву лепоту

дрвета на пропланку

стрепњу при првом и потоњим сусретима

и лено протезање животиње,

коју сам волео.

Учини да мирним рукама

развежем омчу

притом

угаси сјај у оку,

сваку лепршавост окуј.

И кад ме напокон

примиш и уведеш

и све буде како ти кажеш

оно за сенке, оно за неизвесност,

услиши.