Где човек живи у борби са људима и самим собом,

Где безазлена невиност вечито пати и страда,

Ветар потреса оголеле гране над твојим гробом.

Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру,

Где се осмех и суза укрстили над твојом главом,

Где ти је лепота смело красила девичност ведру,

Лежиш у даскама, покривена бусењем и травом.

Тамо где те младост уви тканином љубавних боја,

Где си увек корачала поносна, горда и лака,

Где си веровала и где се подигла пропаст твоја,

Оставила је траг на гробљу хумка и твоја рака.

Тамо где ти је с илузија будућност, срећа сјала,

Где си заносно гледала снове што их нада плела,

Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала,

Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није,

Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице,

Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије,

Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

Једног дана, када се узбурка моје мртво море,

Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом,

Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе,

Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле... збогом!