Уморан већ и мало горак

од свега што се збило и што није,

он иде тихо, корак по корак,

улицом – ко рубом провалије.

Мало шта види и мало шта чује

сем грозну јеку свога штапа,

како му корак заглушује

– како га с тишином неком стапа.

Кад сједне на клупу да завара

ту збиљу коју штап одзвања,

људи помисле – он одмара,

људи помисле – старац сања.