недеља, 27. март 2022.

Вито Николић – СТАРАЦ



Уморан већ и мало горак
од свега што се збило и што није,
он иде тихо, корак по корак,
улицом – ко рубом провалије.

Мало шта види и мало шта чује
сем грозну јеку свога штапа,
како му корак заглушује
– како га с тишином неком стапа.

Кад сједне на клупу да завара
ту збиљу коју штап одзвања,
људи помисле – он одмара,
људи помисле – старац сања.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!



Можда вас ово занима