Ову песму треба читати
сасвим полако.

Мало накривити главу,
склопити очи
и размишљати о песку пустиње
који се таласа и просипа
а ипак има своју повезаност
и сигурност,
јер нико га није ухватио да жури.

Наиђу непогоде,
и он их утиша својом тежином.

Ничу и сахну народи и културе,
а он их наџиви и затрпа.

Ето зашто се ова песма чита
полако као песак
док се наслања на ухо
на огромни глуви простор око себе
и размишља о стварима
које нас чине јаким и дуговечним.

Само онај,
ко није ухваћен да жури,
може се узвисити над почетком
и крајем
и заслужити врлину да буде владар
једног незамисливог предела,

и истраживач једне ружноће
или лепоте ствари око себе.

Ко жури – закасниће.
Широко зачуђених зеница,
остаће заувек побеђен.

Заувек само поданик.