четвртак, 13. јун 2019.

Јан Скацел | ЗИМСКЕ ПЕСМЕ

Изнад поља најзад пада мрак
и бол снега са небом плови.
Најзад полетеше гаврани,
крила лепећу као људска срца.

У честару крај пута гомила се тмина
да још мало причека.
Потом, потиснувши у страну белину,
црна каљуга лагано се слеже.

Опет шкрипе санке. Тихи долазак
овде кочијаш слави с колима сена,

ућутао,
да не би љутио
ноћ младу десет хиљада година.

• Превела с чешког Бисерка Рајчић

среда, 12. јун 2019.

Константин Кавафи | ГРАД

Кажеш: „Поћи ћу у неку другу земљу, поћи ћу до другог
мора.
Наћи ће се други град бољи од овог.
Сваки мој напор је овде проклет, осуђен;
и срце ми је – као леш – покопано.
Докле ће ми ум остати у овој тмини.
Куд год да скренем поглед, куд год да погледам,
црне рушевине свог живота спазим, овде,
где сам провео толике године, проћердао их и упропастио.“

Нове земље нећеш наћи, нећеш пронаћи друга мора.
Овај град ће те пратити. Улицама ћеш се кретати
истим. У истом ћеш суседству остарити:
у истим ћеш кућама оседети.
Увек ћеш у овај град стизати. Да некуд другде одеш – не
надај се –
нема за тебе брода, нема пута.
Као што си свој живот овде проћердао, у овом тако малом
куту,
страћио си га и на целој кугли земаљској.

понедељак, 03. јун 2019.

Јован Дучић | ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ

Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу,
Играћемо опет бурни валс, кô прије;
С радошћу на лиду минућемо салу,
Као да никад ништа било није!

А затим ће доћи весели кадрили,
Музика ће страсна да хуји кô бура;
Госпође ће бити у млетачкој свили,
Господа у руху од црног велура.

За тим ће властела у зборе да тону!
Млађи о јунаштву, песништву, и вину,
Старији о небу, о старом Платону,
И о сколастици, Светом Августину.

Ми ћемо, међутим, сести у дну сале,
У меке фотеље, не слушајућ тезу,
И написаћу вам, хитро, кô од шале,
Један тужан сонет на вашу лепезу.

четвртак, 30. мај 2019.

Борис Пастернак | НОЋНИ ВЕТАР

Згасле песме и пијана галама
Сутра свако треба да порани
Гасну ватре по кућама
Разишла се младеж са пијанки.

Само ветар тумара насумице
Низ исте оне зарасле путељке
Којима се раздрагани момци
С њима враћаху с ноћне седељке.

Сав покуњен крије се иза врата
Он не воли ноћне бесмислице
Хтео би да оконча без рата
У спору с ноћи старе несугласице.

А пред њима – ограде воћњака
Њин спор више нико не изглади
Крај пута се окупља дрвеће
Да испита о чему се ради.

понедељак, 27. мај 2019.

Радомир Продановић | ЗВОНО

Небо је сковано као звоно златно.
А земља од туча обешено клатно -
брује олује.
Ветри кроз раскуштрене косе прохује;
челом дотичемо недро висина,
прстом размичемо звеку модрина -
заглушио је свако свог слуха тон.
И дозивамо с глухи са звоника
и гледамо се слепи са видика,
неком руб звона туч угиба -
појасом плавим по зраку шиба
помамљен звон;
те ухом нашим брује олује
у златно небо -
кад срце туче о тврдо ребро
безгласно бим, безгласно бом.

(Антологија српског песништва ‒ Миодраг Павловић)

недеља, 26. мај 2019.

Вилијам Батлер Јејтс | ПОСЛЕ ДУГОГ ЋУТАЊА

Да говорим после дугог ћутања, сад ћу моћи
Сви други љубавници су мртви или далеко,
Недружевна светлост лампе скрила се под сенком,
Завесе су навучене преко нељубазне ноћи,
А ми преклапамо као што смо преклапали
О Уметности и Песми, тој највишој теми:
Телесно опадање је мудрост; млади
Ми смо се волели и ништа нисмо знали.

• Превео Миодраг Павловић

петак, 24. мај 2019.

Лаза Костић | ГОСПОЂИЦИ Л. Д.

(Ленки Дунђерској)
У СПОМЕНИЦУ

Свет је сваког пун створења,
једном цвећа, другом стења,
једном жетве и кошења,
другом жела и прошења,
Теби младој младожења.
Али кога мајка роди,
те му судба тако годи
да је вредан тој дивоти?
Избери по милој вољи,
ал' остане л' који боли,
боле ножем тог закољи,
кад му ЖИВО срце преби, —
куку Теби!

У дубине морске тами
многа капља тужно чами,
вал је зове, зрак је мами,
свака рада да се диже
те да стиже сунцу ближе.
Ал' тек она светла бива
што с облака падне сива
па је сунчев плам целива,
да се засја и прелива
на дивоту света жива.
Тако су и просци Твоји: —
ко да бира ко да броји? —
Кога такне Твоја рука,
око Твоје ког просука,
биће вредан тога струка,
тога лица, тога гука,
тих милина и тих мука,
биће вредан, како не би, —
благо Теби!

Благо Теби! Шта ћу више?
У ту ми се жељу збише
све остале жеље веље,
свака радост, све весеље.
За ме нема те милине;
и кад ми се магла скине
заборава и тамнине
са младости и давнине,
то су само пусти сени, —
куку мени!

А што кукам? — да сам и ја
у том јату челебија,
око Тебе што се вија,
па да ме се, у тој чети,
Твоје срце само сети
кад инамо куд одлети, —
тад би било куку-леле!
све би муке на ме селе.
Ал' овако, све једнако,
док се млађем пехар пени
те му збори: „Жен' се, жени
докле ти се свет зелени!”
ја, осаман у селени,
од јесени до јесени
певам срцу: мирно вени!
Благо мени! —

у Крушедолу, 1892.

четвртак, 16. мај 2019.

Десанка Максимовић | ЗА СВАДБЕ БЕЗ ВЕНЧАЊА

Тражим помиловање
за свадбе учињене без венчања,
без благослова архијереја,
ван Студенице и Дечана,
за свадбовања
оних који су сунце узели
за сведока,
а за измирну
прогласили мирис биља;
за оне што су без сватова,
као у задужбину Светога краља,
ушли у дубоку шуму мирну
пуну косова, зеба, креја.
И над отвореном књигом живота
што је блистала, шумела и мирисала,
као изнад јеванђеља,
на питање шуме
узимају ли се драге воље
одговорили, прво човек
па онда жена,
као пред свештеником што други чине,
да ће заједно сав живот проћи,
његово месечином обасјано
вилинско поље
и његове урвине.

среда, 15. мај 2019.

Милан Ракић | КОНДИР

Почуј драга, речи искрене и јасне
Једне болне душе, твојој души присне,
Пре но олуј стигне и гром страшни прасне,
И немирно срце наједанпут свисне,
Почуј ове песме узалудно страсне.

Пре одсудног боја ја ти нисам дао
Копрену, ни бурму, ни аздију, као
Старински јунаци, по чему ћеш мене
Поменути када стигне удес зао
И запиште деца и заплачу жене.

Сад на разбојишту лежи леш до леша.
Племићи и себри. Лежи страшна смеша.
Ноћ се хвата, Само муња каткад блисне.
Док последње жртве стари крвник веша,
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоће ли ме наћи међу њима твоје
Бистре очи, драга? Хоће л̓ из кондира,
Ко претеча скромна вечитога мира,
Пасти кап на ране што зјапе и гноје?
Хоће л̓ пасти капља што болове спира?

Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне.
Ноћ просипа таму и часове касне,
Ни звезде на небу да за тренут блисне.
— Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

субота, 11. мај 2019.

Мирослав Крлежа | НОКТУРНО

То ноћу бива:
очајна мрена свијести ко вело прше
и ствари све црне као поцијепане стрше,
и кад се спомени крше,
кад предмети лијећу ко фантоми,
о, онда се све ломи.

О, осјећа се онда да све гине и све да труне,
и мумљање се неко онда чује,
то земља сама у празнини куне,
и њена клетва болну душу трује.

То ноћу бива када земља куне,
када све гине и све када труне,
и када се спомени крше,
а ствари као поцијепане стрше.

четвртак, 09. мај 2019.

Фридрих Шилер‎ | СВОЈОЈ ЉУБЉЕНОЈ

7. децембар 1784.

Био сам сигуран да ме нећете натерати да вам напишем овакво писмо. Тако сам желео да никада не помислим да вам напишем овакво писмо. И, шта сад радим, док ви змајеве у себи кротите? Устајем с пода, а говорили сте да ме волите. И даље не желим да вам напишем овакво писмо. И нисам га написао, али ви сте га написали мени. Могло је све да се заврши оног првог јутра, да не дозволите да вас све више узалудно желим, да вас не волим толико да ноћу молим звезде да ме не раздвајају од вас. Остају ми дани кад је све било смех, када сам осећао да с вама, да с вама све могу, да и ви са мном све хоћете, вољена моја. Сада се склањате када ја дођем, окрећете главу када нешто кажем. У чему сам погрешио? У томе што вас волим?
Остаје ми празнина где ми је срце некада било, више и не питам зашто, то није право питање... Обавијен слутњом прихватам наша ћутања и још увек не знам како да изгубим наду. Помозите ми макар у томе....

Ваш Фридрих

уторак, 07. мај 2019.

Рабиндранат Тагоре | ГРАДИНАР 80

Једним погледом из твојих очију, лепа жено,
могла би запленити све богатство песама
које се разлеже са песницких харфи!
Али за славу њину ти немаш слуха,
стога дођох да славим тебе.

Пред ноге твоје могла би понизити
најсмелије главе на земљи.
Али они које ти изабра,
твојиљубавници и обозжаваоци,
не познају славу, зато те славим ја.

Лепота твојих руку
додиром би својим покрила
славом краљевски блесак.
Али ти је употребљаваш да чистиш прашину
и одржаваш чисто свој дом,
зато је моје срце испуњено поштовањем.

• Превод Давид Пијаде

среда, 01. мај 2019.

Милорад Митровић | ПРЕД СЛИКОМ ТВОЈОМ

   Пред сликом твојом замишљен стојим
И будан сањам нестали сан,
А срце дршће кôслаби листак,
Кад једном стигне јесењи дан.

   Да л' љубљах некад пламене очи,
И косу црну, и уста та?
О, кад то беше? Сећам се, сећам,
Од тада прође векова тма.

   Ал' онда дани ведрије сјаше,
И слађа беше сањива ноћ,
И ја сам онда друкчији био,
И љубав моја, и вере моћ.

   И све се сруши. Кроз живот блудим
Подобно сени, хладан кô кам,
А уздах јечи кô ветар бурни,
Кад јекне ноћу кроз срушен храм.

   Ил' зар да наде заснивам нове
И храм да срушен обнављам ја?
Прошло је, прошло! Светиње нема,
А с њоме неста и вера сва.


(Милорад Ј. Митровић ‒ Песме, СКЗ, Београд, 1910)

уторак, 30. април 2019.

Конрад Бајер | ЗА ЈУДИТУ

када понедељак развеје руже преко земље
на прозору стојим и чекам

кад уторак разбије кишу на обали реке
тад стојим на прозору и плешем

кад среда за среду преполови сунце
стојим на прозору и вичем

када четвртак изгуби у парку свој крст
одлазим с прозора корацима што се приближавају

кад петак завитла своје одело међ облаке
тада стојим на прозору и два пута се издајем

када субота пронађе своју косу у димњаку
тад стојим на прозору и певам

кад недеља бесплатно даје смрт на дар
тад стојим на прозору и чекам

• Превео са немачког Златко Красни

Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)

субота, 27. април 2019.

Вито Николић | ЧИЈА ЛИ СИ

Чија ли си ноћас — ко те
љуби пијан од лепоте,
и у мекој коси сања
свет пун твога шапутања.

Срећо моја давно прошла
коме ли си добродошла
ове ноћи док зла цича
моју студен свету прича,
и док ветар грубо гуши
заостали сјај у души.

Чија ли си ноћас — чија,
коме твоје сунце сија
као што је мени сјало
тако мало,
тако мало.

петак, 19. април 2019.

Алекса Шантић | ШЕРИФА

Истом сунце сјекну. Кô плава кадифа,
Прострло се небо, а вита и лака,
Низ очеву башту, по ћилиму мака,
Пјевајући ходи једина Шерифа.

На њу зрело воће смије се са грана;
Лептири је прате, први зраци мију;
По петама голим нануле јој бију,
А под грлом трепте одблесци ђердана...

Гле, зембиљу пуну крупних зерделија
На рамену носи, а све јој се вија
С главе јашмак црвен, кô сабах на вису.

Аман, што је кршна, и сјајна, и ведра!
Што ли јој се тресу она пуста њедра,
Набрекла кô шипци што још прсли нису!...  

четвртак, 18. април 2019.

Булат Окуџава | СТАРИ КРАЉ

У рат против стране силе спремио се краљ.
Краљица му врећу двопека насушила,
И стару је униформу брижљиво ушила,
И дала му неколико савета за крај.

Руке је своје ставила краљу на груди
И рекла: “Прво, гледај да им отмеш колаче,
И друго, распали по њима што можеш јаче –
Да ти се не смеју кô неком пацифисти људи!”

Војска се краљева постројила испред двора:
Пет тужних војника, пет веселих и десетар.
Рече им краљ: “Не могу нам ништа ни штампа ни ветар!
Никог се не бојимо, победићемо и… ура!”

А кад се завршише опроштајни говори
Измене понеке у армији краљ направи:
Веселе војнике за интенданте постави,
Тужне – у ред први; свеједно су најгори.

И замислите, наступише победе дани.
Пет тужних војника паде на бојноме пољу.
Десетар је издајнички остао напољу,
Ал’ зато пун џак колача донесоше они!

Свирајте оркестри! Нека се чују песме!
За жаљење нема никаквих разлога правих:
Тужним војницима је боље да нису сред живих,
А ни колача не би било доста за све!

уторак, 16. април 2019.

Бертолт Брехт | ПОХВАЛА РЕВОЛУЦИОНАРУ

Кад се појача тлачење
Многи се обесхрабре.
Но његова храброст јача.
Он организује своју борбу
За пару наднице, за воду, за чај
И за власт у земљи.
Он пита власништво:
Одакле си?
Он пита назоре:
Коме користите?
Тамо где се увек ћути –
Он ће говорити.
Тамо где влада тлачење а говоре о судбини,
Он ће споменути имена.
Где он седне за сто –
За сто седа незадовољство,
Јело постаје лоше
И пада у очи да је соба мала.
Тамо где га отерају –
Одлази побуна, а одакле је отеран –
Немир ипак остаје.

недеља, 14. април 2019.

Сима Пандуровић | НЕМИР

Устао сам, када Поноћ глува,
Бледа, нема, у црноме велу,
Невеселе, сиве стазе чува.
Поветарац мек по њима дува,
У сузама траву теши свелу;
Суво грање, жуто лишће нија
Шум тајанствен ноћних елегија.

Устао сам, да обиђем руже
У свом врту, да видим да л’ туже
Судбу света, немилосну тако:
Хармоније милогласне круже
И нијају крунице полако.
Месечина. Кроз алеје сане
Туга веје, и шуморе гране.

Ишао сам. Ал’ свемиром целим
Блед се немар, тиха туга шири;
Свет са болом живота се мири;
Руже ћуте, покривене белим
Сјајем пуне месечине; гране
Шýме, моле милост на све стране.
Свет покоја вечног чека дане.

И док ћуте звезде, стазе, руже,
Ја их жалим, оплакујем, волим;
Искидане мелодије круже
Мојом душом наивно и боно.
А часови струје монотоно.
Тужбе ветра у гранама голим
Са звуцима мог срца се друже.

За све које волим — бол и страва,
Немир живи; а њих можда трава,
Мир жељени с неба чува плава;
Док тог срца у златној самоћи,
Које досад невоље су тукле,
Не покрије величанство Ноћи
Развејане акорде умукле. 

среда, 10. април 2019.

Весна Парун | МАНИФЕСТ ЉУБАВИ

Простримо бијеле кости, простримо бљештаве кости
Немамо друге заставе: крв је ослијепила сунце.
Старе трубље прољећа, млада звона слободе
Звоните, зовите љубав, нека се у њој смири
Црна мисао човјека, метална душа свијета.

Ја сам љубав и молим: простримо биједне кости
Ја сам љубав и вичем: простримо сунчане кости
Ја сам костур, и кости мојих костију су јутро
Ја сам љубав и кости мојих костију су љубав
Ја сам љубав, и не знам гдје је починак љубави.

уторак, 09. април 2019.

Жерар де Нервал | ЦРНА ТАЧКА

Ко се год загледо у Сунце, прегорно,
Том се причињава пред оком, упорно
Нека црна тачка. Очи бије хридом.
У младости лудој, да се до ње винем

Усудих се Славу погледом да шинем,
И црна ми тачка заигра пред видом.
Од тада у све се унела, да збрља,
Сви смо ми у власти тих злокобних мрља

О стрепњо ужасна, свима нама вају!
О коби свирепа! Сви смо твоја чеда,
А само је Оро што, некажњен, гледа:
Славу нетремице, и Сунце у Сјају.

Превео с француског Станислав Винавер

Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)

среда, 03. април 2019.

Јован Христић | ФЕДРУ

И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре: живели смо
У временима сасвим очајним. Од трагедије
Правили смо комедију, од комедије трагедију;

А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност,
Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо
Негде на ничијој земљи, ни ми сами,

Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени
Од оног што јесмо, оног што је требало бити.

О драги мој Федре, док будеш шетао
Са врлим душама, по острву блажених,
Спомени понекад и наше име:

Нека се његов звук распростре звонким ваздухом,
Нека бар пође ка небу које никад не достиже,
Нека нам се бар у вашем разговору душе одморе.

уторак, 02. април 2019.

Владимир Мајаковски | ВАМА

Ви — што доживљавате толико оргија,
и каду, и топли клозет имате,
стидите ли се кад предлоге за Георгија[1]
 мимо, са новинских стубаца, читате?

Знате ли, недаровите њушке убоге,
што у глави држите само јела слику —
можда је, баш сад, бомба одсјекла ноге
Петровх, храбром поручнику...

А кад би он, одведен у клања,
видео сад, рањен, ваша лица умилна
како са њушкама умазаним од ждрања
похотно рецитујете Сјевеирјањина![2]

Вама, женскарима и гурманима,
не бих дао ни добра ни спаса.
Радије бих у бару ... редом свима
нудио сокове од ананаса.

1913— 16

• Превео Божо Булатовић


[1] Георгијевски крст — једно од највиших ратних одликовања
за показану храброст у царској Русији.
[1] Игор Сјеверјањин — песник.

недеља, 31. март 2019.

Добрица Ерић | ПИСМО УЧИТЕЉУ

Мом Учитељу, Стојану Живковићу

Драги господине Учитељу, не знам
Да ли си на овом или оном свету
Твоја реч је за мене била као сезам
Којим се отварају градине у цвету.

Научио си ме да пишем и читам
Да поштујем родитеље и све старе људе
Да не будем лењ, горд, лукав и дволичан
Да је злато сваки грумен родне груде.

Ти си нас учио, благ и тих ко дашак
Поветарца што нам је ћарлијао вазда
Да је боље бити поштен сиромашак
Него непоштен богаташ и газда.

Научио си ме да волим заставу
Јуначке песме, Светосавску химну
Да је много боље изгубити главу
Него душу и образ, него Отаџбину.

Послушао сам Те, драги Учитељу
Нисам ни лењ, ни горд, не марим за власт
Највише на свету волим своју Земљу
Ал то ми сад, изгледа, не служи на част.

Не важе више приче о поштењу
И правди, чак ни за многе Православце
Ништа више није по Твоме учењу
Па ми се чини да стојим наглавце.

Стари људи дворе децу и унуке
Лењост је врлина, а поштен рад порок
Властољупци ничу свуда ко печурке
И сваки је нови спаситељ и пророк.

Једни нас куде, а други нас хвале
Трећи нас успављују шареним лажама
Пети нашу заставу цепају и пале
А туђе им се вију над главама.

Гледам, Учитељу, и слушам у чуду
Место да је љубе као колач славски
Дали би за грумен злата родну груду
А за мало власти – и Храм Светосавски!

Дали би косовске кости и божуре
Шумадинске воћњаке, Хомољске планине
Војвођанске житнице и рашке клисуре
Крајине и њине крваве хаљине!

Дали би стару ајдучицу и тројеручицу
Мораву и њено здравље Поморавље
Мачванско блато, борско сребро и злато
Песму петлова и Ружу ветрова!

Златиборско зеленило, подунавску плавет
Снежни Копаоник, жупске винограде
Студеничку ризницу, господство и памет
Авалу и авај, тебе, црни Бели Граде!

Дали би села и вароши, реке и Језера
И све наше светиње над којима брује
Звона у којима нам је презимила вера
У Бога који све види и чује.

Види ваљда и мене: гурам шездесет и шесту
И полако се повлачим из боја
Нисам успео да спасем планету
Што лебди у магли нашег неспокоја-

Па сад, разбарушен као храст на ветру
Расипам суво лишће речи с грана
И лутам и певам, усамљен у свету
Као црна овца или бела врана…

Драги Учитељу, Твоје лице строго
Блажи ме у ово предвечерје рано
Јер Твој наук мени ипак значи много
И ја сам Ти зато захвалан бескрајно

Збогом, господине Учитељу, збогом!

четвртак, 28. март 2019.

Бранко Радичевић | СРПСКО МОМЧЕ

Ти свилено руно иди стадо,
Као пре те немам више радо,
Немам гласе танке вруле јасне,
Клепетуше немам радо гласне,
Нити врела лако жуборење,
Ни цветића миљано цватење,
Нити оћу с вуком бити боје —
Ово, брате млађи, нек је твоје.
Кроз облак прашни дино коњи вриште,
Пушчана зрна наоколо пиште,
Ди оштри мачи пламенито звече,
Мој отац напред силно врага сече —
Онамо ићи таки њему оћу,
Слободе врага бити му помоћу.
Немој плакат, драга мати мила,
Јер у мени лежи дивна сила,
Крепко срце, ноге, руке здраве,
Идем, мати, да наберем славе,
Идем, мати, с врагом да се бијем,
Душманина злобну крвцу лијем.
Врази сужну домовину тлаче,
Чујде, мати, како она плаче!
Оћу боме одрешит јој узе,
Отрти јој тешке беде сузе —
Оћу ићи у слободе бој,
Макар живот изгубио мој!
Ено чета браће амо стиже,
Како ми се душа силно диже!
Збогом, мати, збогом, брате, драги,
Чувати ме оће Боже благи. 
Идем врагу злобу да наплатим,
Као јунак да се дома вратим.

среда, 27. март 2019.

Душан Васиљев | ПРОЛЕЋНА ПЕСМА

Остави царска, поносна жено,
маште о љубави,
која ће се једном и себе одрећи,
и снове о лажној срећи,
и слушај мирно шта ћу ти рећи:

Ја сам пјан лежао у блату
првих Пролетњих Киша,
и у блуду и у разврату,
и у ланцима, што их је моја крв оплела.

И ти си дошла. И ти си ме хтела
оваквог, какав јесам;
твоја је жеља, ко снага моје крви, расла.
И ти си отела поглед из тамних очију мојих,
и својом си ме крвљу од моје крви купила.

Ал' си се, поносна, царска жено, залуд трудила,
јер ме ниси спасла.

Ја сам кроз ноћи дуге и бљутке
нацедио поново себи
чашу пелена
и жучи.
И ја је морам испити
јер ме мучи
твоја утеха, и тишина и ход
без бата, на прстима.
И боли ме твоја примерна башта, зелена,
где је све увек тако правилно и чисто,
ал' увек исто... увек исто...

Ја волим да лупам главом у Плави Свод
и да на својим кракатим крстима
куглу земаљску држим, као што су Грци
појмили Херакла;
и волим да у вечном огњу пакла
жежем своје прсте, беле беспарне прутове.
И волим да ми нико не зна путове...

Пусти ме натраг у моје пролеће!
Пусти ме, царска жено,
јер ће у мени гласови мржње и чежње
угушити гласове понизне хвале:

ја ћу продати твоје рубине и опале
гаравом сарафу у чаршији
и купићу за њих шарене бенгале.
И кад ти моје поноћне блуднице
под прозором славопојну ватру упале,
ја ћу ти рикати са улице
да је моја љубав бенгалска ватра само.

И онда оно, чега се највише плашим:
да ћу за гомиле твога злата
купити једне кишне ноћи
хиљаду кукавних Пилата,
који ће те грешно осудити...
И онда се... више...
нећеш... пробудити...
Нећеш се... више... пробудити.

Ох, пусти ме натраг у моје пролеће
поносна, царска жено!

Арсен Дедић | ПОПОДНЕВНА ПЈЕСМА

Упућујем ову лијену поподневну мисао,
Њежну и похотну,
У оно двориште у којем сам вас гледао,
Драга сусједо,
Тисућу деветсто педесет седме године
Када је била јесен слична овој
И када су још у мој сан ударали
Прозори родитељске куће
Утопљене у Шибенској југовини
У граду који је постајао моја болница
А мојом напола разбуђеном главом
Колали први трамваји, плави и успавани…
Адресирам тамо ову мисао и кажем –
Штета…

Били сте љубавница мог цимера
Од осам до једанаест сваког јутра…
Како сте се звали-
Ема, Селма, Алма, Адела?
Да ли је што измијенило ваше лице, очи и трбух?
А како сам вам завидио враћајући се из шетње
Од осам до једанест изјутра
Уз четврт круха и млијеко
У једном блиједом Пешченичком мљекарству
Свим је бојама већ мој први студентски рујан
Додавао мало црног и мало тамнозеленог…
И данас вам искрено кажем –
Штета, штета!
Више вјеројатно и нисте за таква шта…

Поново оно двориште.
Вријеме је за недјељни риболов
И ваш супруг одлази.
Ви, значи, данас долазите још раније у моју собу –
Око пола седам
А ја баш излазим – штета,
Јер мој је цимер мрзовољан тако рано
И ја бих вам вјеројатно пружио више…
Али ја идем у шетњу…

И шетао сам тако годину, и другу,
И не да вам се хвалим – било је тога…
Какве све земље, пића, каква мора,
Гдје сам све био,
Гдје сам све љубио,
И какве жене…
(Јер вама отворено могу рећи)
Куда сам све шетао по киши ујутро…
Некакав влак је иструо у црном прољећу
У Пољској, близу Русије
Какву сам тамо жену остављао, Исукрсте!
И каква је мене остављала на сјеверу
Пијући неко неразговјетно пиће свог народа
Далеко, далеко, као у сновима…
Опет нетко овдје у Загребу, у Јуријевској…
Па очи, провидне и драгоцјене,
Једне Чехиње из Брна – Воздеркове
Премјештене заувијек у моју утробу…
А такав снијег и све што треба – било је, било…
Али оно двориште у којем сам вас виђао
Између два неодређена стабла
Црна од влаге оне јесени
Вас, тако обичну и раскалашну домаћицу
И мириси које сте остављали у мојој соби
У сезонама 1957/58 и сљедеће…
Штета, неповратно штета…

понедељак, 25. март 2019.

Иван Буњин | ВЕНЕЦИЈА

У Венецији не бјех осам љета.
И сваки пут станицу кад прођеш
И на пристаниште изађеш, тишина
Венеције те задиви, пијан си
Од морскога ваздуха с канала.
Ови чамци, барке, и уљасти
Бљесак воде, огњем обасјане,
А иза ње ниски ред фасада
Као од прљаве да су слонокости,
А над њима плави јужни вечер
Мокар и кишовит, но наливен
Плаветнилом меким, љубичастим –
Радосно све то било је видјети!
Осам љета… У одавно знаној
Ниској, старој сам соби, под бијелим
Стропом шараним цвијећем, спавао.
Ујутру чујем звоно: и звонко је
И благогласно, но нас не дозива
Овај чисти усамљени глас,
Глас давнога живота од којег
Преостала је једино љепота.
Ујутру косо ружичасто сунце
Загледало је у уски уличак
Освјетљујући одбљеском од куће,
Од противнога зида, и поново
Радосну блискост мора и слободе
Оћутио сам, видјевши на крову
Над рубљем, што се на вјетру трзало,
Јоргованске крпице облака
У житком, влажно-тиркизноме небу.
Иза тога је на кров дотрчала
И скидала рубље, пјевушећи,
Гологлава дјевојка, и витка
И танка. Ја сам се сјетио Каприја,
Ламартинове Грацијеле… Осам
Година прије ја сам био млађи,
Али не срцем, не уопште срцем!
У подне, крај Марка што је био као
Патријарх Сирије и Смирне, сунце је,
Смијешећи се у облачку свијетлом,
Засљепљивало руменим седефом.
Сунце је гријало зидове Дуждеве,
Трг и сивкасте голубове који
Гучу и врве кљуцајући зрна
Под ногама туриста подашних.
Све је блистало – шешир, штап, обућа,
Жмириле очи, свјетлуцали зуби,
Жене, које на прољеће личе
Својом свијетлом одјећом, амреле
Рашириле су свилене да лица
Обасја свила… У галерији сам
Сједио, новине, кафу затражио,
И о нечему мислио… Онај ко
Млад је, зна шта воли. Ми не знамо –
Волимо цијели свијет… И далеко
Иза канала, иза града који
Лежи равно и сја мутним свјетлом,
Иза лагуне Адрије зелене,
У плав простор је гледао крилати
Лав са стуба. Када ведро је вријеме
На југу види Апенине, а на
Сјеверу сивом – тројке вала алпских
Који блистају понад плаветнила
Платином својих ледених грба…
Извече је магла, мљечно сива,
Димна, непрозирна. И пахуљасто
У њој огњеви зелене се, сјенке
Са стубова бацају светиљке.
Велики канал жалобно се црни
У распу огњева маглено-црвених,
Марко је тежак и дрвен. Уличци
Са блатом, глибом. Идем посредини –
Као у опери. И слатко миришу
Јаке цигаре. Угодно у сјајним
Галеријама кафане, витрине
Њихове бљеште јарко. А Енглези
Куповали су чипку и књижице
Са листовима дебелим храпавим
У увезима, сви са златотиском,
И са копчама грубим… И дјевојка
Иза мене је звала, дотицала
Раме ми руком, осмјехивала се,
Жалостиво и плашно: “Mi d’un soldo!”[1]
У таверни дуго потом сједио сам,
Дуго се сјећао њенога дражесног
Жарког погледа, зрачних трепавица
И траља њених… Можда, Арапкиња?
Изађох, за час, ноћу. Одвећ влажно,
Но топло, меко. На маломе тргу
Мокро камење. Њежни мирис мора.
Хладно и влажно воњају уличци
Клиски и тамни, с канала – свјежина
Лубенице. И у свијетломе небу
На малом тргу, спрам папских статуа,
На фасади цркве, блиједи је мјесец:
Час сија, а час ко дим се растопи,
Иза јесење магле што гре с мора.
“Не спаваш, Енрико?” А он полагано
На мјесечину бешумно изводи
Дуги и црни катафалк гондоле,
Мало у струку свије се, нарасте
На њеној крми стојећи… Дуго смо
Уским ходницима улица пловили,
Међу високим тешким зидовима…
У ходницима тим – чамци с дрветом,
Барке са сољу: стали да преноће.
Под зидовима – коље, степеници,
У плијесни, слузи. А горе је небо,
Трак неба с малим блиједим звијежђем…
У поноћ спава Венеција – можда
Тек у јазбинама пјанаца и тата,
Иза станице, прслине капака
Сјаје, иза њих пригушени крици,
Разуздан кикот, свађе и ударци
По столовима, столцима, марсалом
И вермутом што су заливени… Има
Чари у том касном, том димном животу
Пијанаца, курви и матроза!
“No amato, amo, Desdemona”[2]
Пјевушећи говори Енрико
И, може бити, чује ову пјесму
Неко у тој тамној кући – она
Душа што воли… А иза ограде
Видим баштицу: на чистом видику
Дрвеће бјеше голо и прозирно,
И као стакло блиста, врт мирише
На вино и мед. Тај вински је мирис
Лишћа финији неголи прољећни!
Младост је груба, жудна, љубоморна,
Младост за срећу не зна – када видиш
Сузе с трепавки Дездемоне која
Воли другога…
Ево и свијетли
Узлаз у небо, лунин сјај и воде!
Здраво, небо и јасни мјесече,
Прељев вода зрцалних и танка
Плаветна магла, у којој ко бајка
Чине се куће и цркве у даљи!
Здраво и ви, поноћни простори
Златног приморја које обамире
И огњи једва видљивог експреса
Који јури као
златни ланчић
По лагунама к југу!

(30. VIII 1913.)

Превео Марко Вешовић
___________________
[1] “Дај ми новчић!” (итал.)
[2] “Волио сам, волим те, Дездемона” (итал.)

четвртак, 21. март 2019.

Микеланђело Буонароти | СОНЕТ

Већ гушу добих од силнога труда,
кô ломбардијски, од воде мачори
ил' каква год их друга земља створи,
па ми сад стомак под брадом врлуда.

Ова у небо, а потиљак куда
леђа су пошô, харпија груд мори,
кичица капље, лице налик кори
поста, од боја разасутих свуда.

Слабине ми се у утроби боче,
кô хрбат коња извило се дупе,
ћоравих ногу корак лудост пука.

Кожа све дужа напред бити поче,
кад хоћу назад, крљушти се скупе,
запет сам попут сиријскога лука.

Отуд суд ми је брука,
лаж, чудо, не зна ум да суди више,
јер се дуваљци кривој лоше пише.

Сликарство ми не дише,
ти га, Ђовани, и част моју, брани,
кад нит сам сликар, нит на доброј страни.

Сонет с кодом, тј. додатком (овде шест стихова). Микеланђелов доживљај мукотрпног осликавања таванице Сикстинске капеле (1508-1512).

"Уживам у сну, у камену више"
(одабрани стихови)
Паидеиа, Београд, 2008.

среда, 20. март 2019.

Борислав Радовић | МЛЕКО И МЕД

Да нам је знати, теби и мени,
чија је оно кућа у шуми,
навраћали бисмо пред њен праг, трагајући
за дупљом где се скупља мед,
за вименом из којег се пушта млеко;
ноћивали бисмо у њој чело уз чело:
„близнаке језгре у коштици“.

Да нам је сести, теби и мени,
с вечера за сто у оној кући,
ослушкивали бисмо време како гребе
и цијучући подрумом тумара,
док између тебе и мене –
као међ непцем и језиком –
млеко и мед на трпези
уливају присност у земљане посуде,
уводе сјај бића у разговор очију.

понедељак, 18. март 2019.

Миклош Радноти | ОДА НЕДОУМИЦИ

Одавно се спремам да испричм теби
скривена сазвежђа моје љубави;
само оно битно, тек у једној слици –
Ти као постојање врвиш у мени,
а каткад си тако сигурна и вечна
као у облутку скамењена шкољка.

На ноћном небу месечином ишарани облаци
међу шумовима неухватне снове лове. –
и још ти увек не знам исказати
шта ми значи, кад током рада,
на себи твој заштитни поглед осећам.

Ређам па одбацујем поређења празна,
и сутра све испочетка намеравам,
јер толико вредим колико и реч
у песми — и дотле, дотле ме то гризе
док од мене тек кост и коса остану.

Уморна си, осећам — дуг је био дан –
шта још рећи? Предмети се погледају
и тебе хвале, зазвучи коцка шећера,
на сто ситне капљице меда падају,
као златне кугле сјаје на столњаку
и празне чаше саме одзвањају,
радосне јер с тобом живе;
можда ћe ми рећи како им је кад те чекају.

Полагано сенке сна те дотичу,
одлете па ти се до чела примичу,
још ме поздрављаш поспаним очима,
развезеш косу и снови те покрију.

Мирују дуге сенке твојих трепавица
и твоја рука на мом јастуку,
полегла грана брезе,
и ја спавам у теби, ниси други свет;
чујем како се мењају тајанствене,
танке, мудре црте у хладу твојих дланова.

субота, 16. март 2019.

Булат Окуџава | ВАШЕ ВЕЛИЧАНСТВО, ЖЕНО

Таман је ту све извешено
и дан у тишини мни...
О, ваше величанство, жено,
ви код мене?Зар ви?Ви?

Мало је светла за пространство
крова, што капље по свуд.
Aко се, ваше величанство,
одлучи проћи овуд?

Ваш долазак попут пожара,
димиће се сатима...
Уђите, кад вам се отвара.
Не стојте пред вратима.

четвртак, 14. март 2019.

Мика Антић | КАО ПЕСМА

Још се данас, рођена, могло плаво волети
ту, где копни детињство и младост се јавља.
Сутра ће се сигурно цео свет разболети
од друкчијег осмеха и друкчијег здравља.

Даље ће ти зенице зеленилом рађати
и знам да ћеш,као снег,
иза сваких трагова
остајати бела, остајати чиста.
Ал' у себи, збуњена, дуго ћеш погађати
што си тако друкчија кад си ипак иста.

О мени се не брини.
Препун дивљих гугутки ко сеоски звоник,
а врелом душом опрузен низ обзорја равна,
једини ћу остати зубат ко хармоника,
без бола у очима, прост и једноставан.

Знам, сутра ће друкчије тепати и волети.
Наше старе осмехе нико неће схватити.
Можда ћеш ме тражити.
Можда ће те болети.
Ал' се више никад нећу туда вратити.

Предграђе под гранама.
Звезде су олистале.
Трепавице сумрака уз окна се плету.
Страх ме је да не умру
ове ноћи блиставе
задња светла нежности
у великом свету.

уторак, 12. март 2019.

Алфред де Мисе | ПЕСМА БЕЗ ПРИПРЕМЕ

    (Oдговор на питање шта је поезија)

Наћи мисао чврсту у бића свог дубини;
уравнотежити је на златној осовини,
немирну, неизвесну, па ипак непокретну;
прогнати успомене; заносу мимолетну,
сну магновеном дати, можда, обличје вечно;
истину и лепоту волети неизречно
и трагати за оним што их у сазвук слаже;
слушати шта у срцу сопствени геније каже;
плакати, смејати се и певати од миља,
усамљен ићи светом, насумце и без циља;
створити врсно дело, пуно плашљиве чари,
од осмеха, од речи, од уздаха, од ствари
која нам за тренутак сву душу собом узе,
бисер начинити од сузе;
песник на Земљи нема ниједне страсти дубље;
то му је све имање, живот и частољубље.

  • Превод Бранимир Живојиновић

понедељак, 11. март 2019.

Стеван Раичковић | * * *

Нудим ти украс од биља: пузавице
И бршљан за твоју косу, твоје лице.

Онда се машам руком за небо и у море
Да ти ублажим очи, упаљене, што горе.

Птице у замку хватам и са неба их свлачим
Па те у њихов глас и перје облачим.

Понекад: земљу копам и у њу те скривам
Па не знам да ли сам мртав или бивам.

У сну се трзам: песмо, шта ти треба?
Видик на реку? Птица? Комад неба?

Ништа ми не треба - кажеш - ја сам гола.
шумим као живот, ветар, смрт, топола.

петак, 08. март 2019.

Бранко Миљковић | ЧОВЕК СА СУНЦЕМ

Онај ко претвара своје срце у поклон
Онај ко претвара свој ум у смешну ватру
Види како се око црвеног сунца
Окреће цвет палећи се гасећи се

Онај ко несебично уступа сунцу
Место на коме се реч ни ноћ не зауставља
Види птицу која лети изван зла
Излетевши из једне једначине ругајући се

Онај кога је свладао свет
И стране света одузете од сунца
Види чудо најдивније:
Око сунца кружи ружа земља је прошлост

Онај ко зна да сунцу недостаје сунце речи реч
Знаће да наду замени маштом
Видим га како пољупцима прелистава
Преостале дане уџбеник светлости

четвртак, 07. март 2019.

Јован Дучић | ТАМА

Иза јабланова још ни сад не жути
Задоцнели месец. Још са црних трава
Дува тамни ветрић. Како страшно ћути
Пролеће у ноћи, пролеће што спава...

А из бледог неба у тој немој тмини,
Често кô да тихо црни снег поврви.
Какво кобно вече! У болној тишини
Чини ми се чујем хуку своје крви.

Чујем у дну душе глас некакав сетно,
Кô глас у дубини ноћи. То је само
Једна мутна жеља прошла неосетно,
Ко би знао за чим, ко би знао камо.

(Из збирке Душа и ноћ)

уторак, 05. март 2019.

Ана Ахматова | ВЕЧЕРЊА СОБА

Говорим сад речи које тами стреме
И само се једном рађају у души.
Пчела око беле зуји хризантеме.
Јастучић старински за мирис ме гуши.

У соби, чији прозори су уски
Још пребива љубав и старине скрама,
И над креветом напис по француски
„Господе, смилуј се над нама".

Казивање древних, тајанствених слова,
О душо моја, не дирај не ишти...
Буни се одбљесак севрљских кипова
Испод одежда таме што их тишти.

Последњи зрачак жућкасти и горди
Вене у букету јарких георгина
И, ко у сан, капље: звук са виолина
И с клавира јецају акорди.

понедељак, 04. март 2019.

Весна Крмпотић | СВУДА САМ ТЕ ТРАЖИЛА

Свуда сам те тражила.
Осим у свом срцу.
Све сам била
Осим Тебе.

Потонуле лађе су ме возиле,
Змајске су ме спиље затварале,
Мутне су ме воде испијале.
Мислила сам, то је цијена за Тебе.
Нисам знала да се Ти поклањаш ономе
Тко зна да не може платити.

Свуда сам те тражила,
А ти си већ био нађен.
Сањала сам да Те освојим
Својим страдањем,
Да Те заслужим дугим ходочашћем:
Нисам те хтјела без плаће и труда.

Нисам знала да се ти поклањаш ономе
Тко зна да нема таквог страдања
Којим ће те заслужити.

петак, 01. март 2019.

Станислав Винавер | ПОТПУКОВНИК ТИОСАВ ДРИНЧИЋ

Цео бескрајни каљави
Излокани разривени
Џомбасти криви
Друм
Био је препун народа.
Пешадија је газила
Тешко и зловољно
Уморна и очајна
Прозебла и пропала
Шибана кишама и одступањем.

Командири на коњима
Једнако броје војнике.
Свакојака се сплела комора.
Све иде лево, десно, средином ―
Помешале се јединице
Једни се провлаче мимо друге.
Пушке су жалосно спустили.

Неки претрчавају пречицом
И сваки час опет избијају на пут
Ван кога се не може.
И јаркови су пуни војника.
Ордонанси
Носе важна наређења
И склањају свакога.

Народ је пред војском, за војском, са војском
И покрај војске.
Шта је пошао тај народ?
Куда је пошао тај народ?
Гомила жена, деце, на колима воловским
На коњима
У буљуцима
Сами
Старци и бабе.
И сви вичу
Сви запомажу
Сви заостају,
― Нешто није у реду ―
Сви иду даље.

Сви се мешају са свима
У огромну живу грозницу
У заједничко бунцање
У заједнички тешки вал
Који се помера
Тупо, тешко, глухо
Језиво
Пада, устаје, гамиже, ваља се.

Изненада се у даљини зачује топ
Ах, да ли је наш?
Тако се мало чују наши топови
Нема муниције ― то сви кажу:
По један метак на оруђе,
По два метка,
Још није дошла из Солуна!
А како је чекају!
Та наши би се борили
Док тече топа.

И чује се све бржи клокот:
Пушке јече и митраљези чегрћу,
Фронт је све ближи
Скраћује се, обавија се, извија
И као да и он
Жели да избије на овај неизбежни друм
Да прокрчи пут
У ово блато
У ову бежанију.

Шта су понели ти несрећници?
Ти кукавци?
Поњаве, децу, шерпење, џакове
Неко је сподбио кафез са канаринком
Тица је још ту, али не цвркуће
Један носу сулундар
Неки носе бакрач, сикиру, цепаницу.
Хоће ли бити дрва?
Потпалу, да угреју душу
Да скувају кафу
Ватраљ, тестеру, саксију са шебојем.

Зар им је то најдрагоценије
Или најпотребније?
Седло, ногаре, тица
Олупана канта
Некаква кожа, црево за поливање
Грабуље?

Они су хтели да понесу цело село
И цео дом,
Што је најважније у селу и дому.
Како да се одлуче
Шта је од најважнијег најважније?

Најважније је слобода
Којом су ведро и светло живели
Коју су добили у аманет
Коју су слутили у свакој њиви, пољу и забрану
Откупљенима крвљу, бунама и устанцима.
Слободе је била пуна наша Србија
Њоме се дисало.
Она је прожимала села и градове
по планинским косама
Крај река и потока.

Њу су и понели собом
― А не те случајне ствари ―
У бекство, одступање, пропаст
Да још мало њоме подишу
Докле се може
Да јој се порадују
― И да с њоме умру.

И те слободе какву је ми имамо
Не може бити без народа
Без војске
У којој су синови, браћа, очеви.

Она живи са свима заједно
Она се не крије
Она није ван света, мимо света
Она је свуд, где је народ и војска
И пред целим тим безбројем живих створења
Са којима смо све више једно
Што је већа несрећа
Која нас све јаче обузима.

С времена на време завапио би неко за њом
Да л’ старац, жене, дечурлија
Кукали би, да их сви чују
Као на неком великом гробљу.
Јер и праве жалости не може бити без света
А сад је на погребу не само једно село
И суседи
Сад је на огромном погребу цела Србија
Пред којом се запева.

Неке жене плачу погинуле синове
Што би за њима кукале, на њиви и имању
― Још боље је овде, и више годи души ―
У многа кола завирила је смрт
И понекога што пешке иде стигла је смрт
Увек се неко нађе
Близак или далек
Да му стрпа воштаницу у прсте укочене
Да се испуни обичај.
Свако је понео воштаницу.

Неке жене цвиле безумно
Како нису никад смеле на дому
Ни знале да извијају
Преврћу као ластавице

Једне куну Фрању
Широко отежући у десетерац
И све његове
И све државнике, ―
И самога Пашића
Зову да ово види

Наричу страховитом запевком
Ево најбоље прилике за плач, сузу и клетву
Да ли ће стићи?
Тешко је и страшно и слатко пред целим народом ―

И тамно се надају да ће можда Бог
Стари злопамтило
Који нас је оставио ―
Да нас зачује
Да нас се сети
Да се прене
Да нас услиши
Да нешто учини.

. . . У то се кроз гомилу
Пешаке, бежанију
Луде бабе и старце
Расплакане жене
Болећиве снаше ― даше што би да утеше тај свет
И ту војску
Да се смилују сваком мушкарцу
Ако је у томе нека утеха
― А ко каже да није? ―
Кроз комору, унезверену децу
Чује вест, носи глас:
Артиљерија се враћа хитно
Натраг
На положај!

Крупни, стасити, моћни артиљерци
Огромни усправни пред овом ситном пешадијом
Превијеном на двоје, ―
У чизмама горостасним
На коњима урањеним
Ударају бичевима, тојагама
По сусталим коњима, воловима
Који им вуку ―
Виче снажна послуга
Вична послу
Тандрчу каре,
Раставља се гомила,
Пешадија се губи у јендеке,
Ускомешана река људска
Прекида се.

Неки артиљеријски официр
Потпуковник
На коњу
Зауставља пешаке
Командује им ― не пита никога ―
Да извлаче артиљерију.

Свакоме је до своје муке
Али стотине пропалих, уморних
Хиљаде
Гурају топове кроз блато,
Вуку волове, коње
Подмећу камење
Вичу иза гласа на стоку
Напрежу се до издисаја,
Љубе топовске цеви

Јер од свега је најслађе
Када се разбесни наша артиљерија.
Ни хлеб није тако сладак
И ко не би ишао напред
Када се чују наши топови
Најбоља једина ратна музика ―
Све је остало само шега и беспослица
Лук и вода!

Жене избезумљених јаука
Не кукају више.
Старци налазе снагу
Да и они помогну гурање,
И запињу
Да се прекину.

Деца су срећна и смеју се
Мада не разумеју тачно
Какво је чудо та артиљерија
А знају да је чудо!

Артиљеријски потпуковник Тиосав Дринчић
Онај од малопре
Што натера цео овај свет да помаже
Посматра, посматра, посматра
Орловским топџијским очима
Све је видео ― ово није видео.

Њему се срце цепа
Гледајући тај прости народ
Који гура топове,
― Из кога је поникао ―
Који му је и дан дањи
И после Париза и Берлина и Петрограда
И Бог те пита којих школа
Најбољи најдивнији народ на свету.

Он се моли Богу
― Јер сваки овде има своје рачуне са Богом
И све клетве и жеље упућене су само Богу
Са овога страшнога очајнога друма ―
Овако:

Дај нам Боже муниције, муниције
За наше празне топове.
Од како смо постали, гладни смо муниције!
Само муниције!
У њој смо тако оскудни
Због тога је и цела ова промена.

Да напунимо све батерије,
Сва гротла,
Да урлају топови и дан и ноћ
Да бљују ватру
Да никад не замукну у шенлуку.

Да их стално хранимо челиком.
Па да пешадија јури напред ношена својом лаком песмом
Ношена лаком песмом од пушака,
Уз тешку срчану песму гвожђа,
Уз громки благослов хаубица, брђана и пољака ―

Да се радује српска мајка
Да се радује српски народ
Да се радује свако српско срце
Тој слаткој веселој грмљавини.

четвртак, 28. фебруар 2019.

Ђура Јакшић | ПОНОЋ

...Поноћ је.
У црном плашту нема богиња;
Слободне душе то је светиња.
То глухо доба, тај црни час —
Ал’ какав глас?...
По тамном крилу неме поноћи
Кô грдан талас један једини
Да се по морској ваља пучини;
Лагано хуји, кô да умире,
Ил’ да из црне земље извире.
Можда то дуси земљи говоре?
Ил’ земља куне своје покоре?
Ил’ небо, можда, даље путује,
Да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
Последњи пут се с земљом рукује...
Па зар да небо свету нестане?
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане —
Тама?...
И ход се чује...
Да л’ поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази —
Кô да са оног света долази.
Ил’ крадом облак иде навише?
Ил’ болник какав тешко уздише?
Ил’ анђô мелем с неба доноси?
Ил’ оштру косу да га покоси?
Да љубав не иде?... Да злоба није?...
Можда се краде да нам попије
И ову једну чашу радости?
Ил’, можда, суза иде жалости
Да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?
. . . . . . . . . . . . . .
Врата шкринуше...
О, душе! О, мила сени!
О, мајко моја! О, благо мени!
Много је дана, много година,
Много је горких било истина;
Много ми пута дрхташе груди,
Много ми срца цепаше људи;
Много сам кајô, много грешио
И хладном смрћу себе тешио;
Многу сам горку чашу попио,
Многи сам комад сузом топио...
О, мајко, мајко! О, мила сени!
Откад те, мајко, нисам видео,
Никаква добра нисам видео...
Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је,
Кад оно тихо ткање не чује
Што паук везе жицом тананом
Над оним нашим црним таваном!
Међу људма си, међу ближњима!...“
Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима:
Под руку с злобом пакост путује,
С њима се завист братски рукује,
А лаж се увек онде находи,
Где их по свету подлост проводи;
Ласка их двори, издајство служи,
А невера се са њима дружи...
О, мајко, мајко, свет је пакостан,
Живот је, мајко, врло жалостан...

    На Липару 1866.

среда, 27. фебруар 2019.

Чаура | ЧАУРИНА ЕЛЕГИЈА

XXXIII
Још и сад кад смо другом свету ближе,
Где у састанку новом тражим спас –
Успомена ме њена к небу диже
И ово вечна је веза за нас.
Све своје дражи, сву своју красоту
Дала је мени, сав свог срца плам...
А њену љубав и њену лепоту,
Сем мене нико не окуси – знам!

XXXV
И још и сад памтим то пијанство своје,
Кад ме пољупца њеног опи сласт:
Њеним се срцем опи срце моје.
Очи су слепе где је срца власт.
И она сва је у срећи разблудна,
Али сва дрхће у трепету том,
И опет – силом остајала будна
Враћајућ' драгом љубав страшћу свом...

XLVI
Још и сад се сећам своје драге:
Часа кад зорин пробуди је цик,
Кад после ноћи љубавне и благе,
И сна се диже њен дражесни лик.
Тело јој светло, а удови вити,
Гипка је, лепше још не виде свет;
Камење драго њене руке кити,
А на грудима бујним – лотов цвет.

XLVIII
И борбе оне ја се сећам сада,
Без оружја су борбе часи ти –
Ко гране цвећа лотова смо тада
Мишице голе преплетали ми...
Испијали смо усне једно другом,
Док крв не пође, засити се пол –
А нежношћу смо, у љубљењу дугом,
Љубавне борбе засладили бол...

Превео Трифун Ђукић

Чаура  (право име Bilh'ana) – индијски песник из ХI века. Писао је епске песме, али је најчувенији по својој Елегији. Легенда каже да је песник тајно водио љубав са младом краљевом кћери. Ухваћен, осуђен је на смрт. Док је чекао извршење смртне казне написао је елегију своје љубави, која му је, у последњем часу, вратила слободу, а краљ му је, уз опроштај казне, поклонио кћер за жену.

уторак, 26. фебруар 2019.

Виктор Иго | * * *

Зар не, о љубави, да ноћ споро тече,
Кад, док лежиш сама, сан бежи од жена,
Кад свакога сата споља звона јече,
кад часовник броји дрхтај сваког трена?

Док будна сањариш под теретом тмине,
Самоћа ти не да лек што умор брише:
Ни сан, да ти с њиме ноћ што брже мине,
Ни љубав, да са њом сан не желиш више.

Мира Алечковић | ЗНАМ ТУ ЗЕМЉУ БУНЕ

Ја Србију памтим из детињих снова,
у невољи тешкој у патњу ураслу,
место кише увек ледом затрпану,
градовити облак на пустом салашу,

и руку просјачку на бедноме прагу
крај богатих њива и зрелих воћњака,
ја Србију памтим из народних прича,
чуда од љубави, чуда од јунака.

Знам ту земљу буне и земљу тишине,
гостопримство топлог у домаћем куту,
земљу, где се умире и гине
и упале стопе на блатњавом путу,

и знам чежњу болну, чежњу неречену
за нечим што нико доживео није,
ту Србију другу, пићем опијену
која срце тражи поред провалије,

али знам још једну, трећу, најмилију,
њу сам срела скоро слободи на трагу,
њој сам заволела ту душу дечију
која тражи сунце на бесном облаку,

која испод леда, громовитог беса,
лепоту, слободу, и ширину сања.

понедељак, 25. фебруар 2019.

Ђорђе Врањеш | ПРЕД ПРАГОМ

Ми смо, рекох родном прагу, свакој муци
вични.
Тебе ноге можде, мене дани, један другом.
слични.

Остене ли дуже, нећемо ни своја сјена
бити.
Постаћемо земља, јекну ивер тврди и
ја и ти.

среда, 20. фебруар 2019.

Јован Стерија Поповић | НАТПИСИ

(као завоји на слаткишима приликом једног весеља)

1.
Играј, Србе, ал' с' не играј са срећом свог рода,
Свако дело има цене тек од добра плода.

2.
У игри се рука пружа, ту се слога тражи,
Тако свако лепо дело слогом се тек снажи

3.
Сви у коло, не около,
Кад к напретку води коло.

4.
Сваки срећу тражи, мало је познају,
Зато с' многи доцкан за поступке кају.

5.
Умет' љубити велики је дар,
Без разума љубов чини роду квар.

6.
Сви слаткиши протичу, само лепих дела
Сласт човеку остаје вечита и цела.

7.
„Љубов" вичу млади, љубов буди старе,
Љубви к отечеству дижимо олтаре.

8.
Лепота на лицу цвета и ужива.
Лепота у дели све јаснија бива.

9.
Венцем жели Српкиња китит' своје власи,
Венац славе народне најлепше нас краси.

10.
Кад се траже слаткиши, зашто језик гледи
Да чемером другоме живот озлоједи.

11.
Лице лепо и чисто свакоме је драго,
Срце лепо и чисто највеће је благо.

(као завоји око слаткиша, приликом једне свадбе)

12.
„Младост лудост", кажу људи, стари младе куде;
Али зато сви волимо младе, ма и луде.

13.
Брак је кавез; тице с поља унутра би хтеле,
А које су већ унутра, те напоље желе.

14.
Неудате невести завиде лепојке,
А удате уздишу, што нису девојке.

15.
Што с весељем бива свадба, то је мода стара
Сви с' радују, кад добију у јарму другара.

16.
Од „мужика" сокраћено произиђе муж,
Зато и јест муж у кући скровен као пуж.

17.
Што је најпре много жегла, звала се „жежена".
Но мода јој име скрати, и сад кажу „жена".

(Посебни)

18.
Гордост није нигда дика,
Није срећан ко је своји —
Знаш, и празна слама често
На кровови кутњи стоји.

19.
Свакоме је судба дала лута права —
Магарица лава тек не обећава.

20.
Књижество нам напредује! од свуда се чује,
Е, па доста! цвет се сломи од силне олује.

21
Ја те никад нећу гордељивцем звати —
Ал' ни скромност није теби била мати.
Кад бих знао душу што најлепше кити?
Добро је по кадшто нешто изгубити!

уторак, 19. фебруар 2019.

Владета Вуковић | РЕЧ ЉУБАВИ УМИРЕ

Као лампа у ноћи реч љубави умире,
закључана у мом слуху за небеске звуке.
Била је реч драги камен у ноћи,
свитац што на крилима му ватра,
у срцу кремен.

Умире песма љубави у којој је
сенка моје туге
што се свакодневно рађа и мре.

Злоочница болест жутом пакошћу палаца:
узалуд ће ме видати хајдучке траве
и звезде што су под месечев гроб стале,
укопане у свом табору као војници у рову

четвртак, 14. фебруар 2019.

Едит Седергран | ЛЕПОТА

Шта је лепота? Питају се све душе –
Лепота је свако изобиље,
Сваки жар, свака препуњеност
И свака велика немаштина;
Лепота је бити одан лету и наг до јесени;
Лепота је папагајева перјана одора
Или залазак сунца који најављује олују:
Лепота је оштра црта и необичан глас:
То сам ја,
Лепота је велики губитак
И погребна поворка без гласа,
Лепота је лаки замах лепезе који буди
Дашак судбине;
Лепота је бити чулан као ружа
Или опростити све зато што сунце сија;
Лепота је крст који је монах изабрао
Или ниска бисера коју дама
Добија од љубавника,
Лепота није ретки сос у коме
Песници себе сервирају,
Лепота је водити рат и тражити срећу,
Лепота је служити вишим силама.

Превела Славица Агатоновић

среда, 13. фебруар 2019.

Скендер Куленовић | СТЕЋАК

Стећак мраморни ћути говором сцена по боку.
Јачи од канџа кише, повампирења и крађе.
Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,
Давно су превезли душу, вјекују сад у доку.

Удаљили су се од њега и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте.
Вјетар подсјети лијеске, и оне се шаптом крсте.
Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.

Зашто сам дошао овдје кад све већ овдје пише?
Посљедњу биједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло: то лијес ми теше жуна.

Стихове што још брује ー длијетом по стећку свом стишај
и, успокојен, пусти нека их покрије лишај,
лези под стећак стиха без превозника ー чуна.

уторак, 05. фебруар 2019.

Сибе Миличић | XV

Кад сенке облака једног
што клизи од стене до стене,
од брда до другог брда,
па се крене кроз поље, —
тако кроз неба висине,
од звезде иде до звезде,
од звежђа до другог звежђа,
тамна, огромна сенка
велике земље моје.

И као што извора безброј
лију се у једну велику реку,
затим у море
и у њему тичу све крајеве света, —
тако,
између Неба и Земље,
стичу се,
све малене сенке
земаљских бића и ствари,
у ову огромну сенку
и у њој
додирују се Неба.

Па ја што вечито хоћу,
да душом живим сред звезда,
мислим:
куда овог минута
кроз бескрај свемира блуди,
кроз која сазвежђа дивна
земљина сенка лута,
да дознам:
са сенком свог сопственог тела
коју додирујем звезду?!

(Из књиге Звездано небо)


Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта