уторак, 03. децембар 2019.

Флорика Штефан – ТИ СИ ЈЕДИНИ ТАЛАС


У мору девојака ти си једини талас
који долази до мојих ногу
да ме сруши

Десном сам ти отворила свет
а сад ми је тесан бод
између два корака

Мојим очима си открила стазе
а сад тражим само твоју руку
да ме води у старост

Мојим језиком си научила да именујеш људе
а ја сам запамтила
само твоје име

(1958)

недеља, 01. децембар 2019.

Блажо Шћепановић – САД НОКАТ ВИШЕ

Између камена и мога ока
кипи сунце и ми приносимо флашице
поскакујући на жару помало без коже,
на помолу су неки балони
да нас спасоносно проиграју у ваздуху.
Из гусала пушташ огромну колону,
а не можеш се задржати
у куцавици на врату,
да се гуштеру придружиш
замилован медвеђим језиком за шуму.
Куда на измишљене трке неизмирен довољно
да можеш приспјети у рибу под санту
одатле да се дозовеш натраг.
Пролазе пламичци из твога огњишта
и прже ти траву испред самог ока,
камен ми је бездан
за љигаву гљиву
да ме на капљице извучеш
а за мном млазне лава,
полако се одмичем
уснуо на једном мјесту,
сад корак, сад нокат више
нанизати се до краја
када са свих кровова појурим
зелени коњ ће да клекне,
откуда сада да се зовем
да разагнам румен са пребројеног неба?
Досадило ми је кружење дана и ноћи
кад имам преглед себе у камену,
прстеним својим зглобом
могу да. разбијем главу,
ово је дување од вјетра до вјетра
кроз ребрасту стијену.
Намами ме корак надражених ногу,
не ослушкујићи звуке
који ме окоол звижде,
а сада се
над језером клатим.

субота, 23. новембар 2019.

Варлам Шаламов – БУКЕТ

Цветови с голог стења одрона,
Тамо где и није место за цвет,
Као да су бачени с балкона
У разбацани букет.

Леже у прашини поред пута.
Застадох пред њима – о, чудеса!
С пажњом их ставих испод капута
Дижући се у небеса.

 • С руског препевао Анђелко Заблаћански


петак, 22. новембар 2019.

Вилијам Блејк | ЈЕСЕНИ

Јесени тешког воћа, пуна мрља
Од крви грожђа, немој проћ већ сједни
Под наш сјеновит кров; ту починут ћеш
И запјеват уз моју нову фрулу;
Најљепше теби плесат дјевојке ће!
Воћа и цвијећа запој страшни пјев.

“Пупољак сунцу отвара Ијепоте
Своје и Ијубав прожима му вене;
Цвјетови висе око чела јутра,
Цвату низ блистав образ чедне ноћи
Док бујно Љето пјевуши а лаки
Облаци цвијећем посипљу му главу.

Духове зрака храни осмијех воћа,
А радост лебди око врта, крила
Лаких, ил’ сједећ на стаблима пјева.”
Тако је Јесен пјевала кад сједе;
Диже се тад и оде преко тмурних
Брда, ал’ златни остави нам терет.

понедељак, 18. новембар 2019.

Весна Крмпотић – ПЈЕШЧАНА КУЛА

Држим се на окупу,
свим силама држим се на окупу:
и скупљам живи пијесак свога бића
на хрпу, на хрпу, на хрпу.

И говорим: сад више нисам пијесак
сада сам кула од пијеска.
Колико зидам, зидам, зидам:
можда сам већ кула од камена,
можда сам већ само кула.

Што сам све радила да будем зид!
А гле, море се не труди да буде море,
оно је море; а нити цвијет
не ради ништа да буде цвијет.

На окуп зовем пијесак
и зидам, зидам, зидам:
а у предаху с ухом на зиду слушам
како подземно жуде срца
да их помете велики вал
и да их табан вјетра згази
у заборав.

Држим се на окупу.
Свим силама држим се на окупу:
и скупљам живи пијесак свога бића
на хрпу,на хрпу, на хрпу.

И говорим: сад више нисам пијеск.
Сад сам кула од пијеска.
Колико зидам, зидам, зидам:
можда сам већ кула од камена;
можда сам већ само кула.

четвртак, 07. новембар 2019.

Федерико Гарсија Лорка | ПОГЛЕДАХ ТИ ОЧИ


Погледах ти очи
мислећи на твоју душу.
Бео олеандер.

Погледах ти очи
мислећи на твоја уста.
Румен олеандер.

Погледах ти очи.
Била си мртва.
Црн олеандер.

среда, 06. новембар 2019.

Јован Јовановић Змај | ВИДОВ-ДАН

Не ти, што браниш невидним духом
Клонуле, слабе, невине,
Већ ти, што држиш крепосном руком
Мерило правде, истине;
Ако ти ј` заман молитва ова,
Глас рода ваљда није `ман,
Ох, ево, иште тол`ко векова
Још само један Видов-дан.

Тужан је јаук из околина,
Громак је одзив гласа тог,
Тврда је мишца српскога сина,
Свете му патње рода мог.
Чудна му мисао на јави плане,
Чудно га ноћу теши сан;
У зору чека хоће л` да сване
Још само један Видов-дан.

Не иштем снагу, већ само слогу,
Да једном познам своју коб,
Па ако живет српски не могу
Бар да ми поштен остане гроб.
Косово ћути, Ситница јечи,
– Гроб зија давно ископан.
– Ал` кога чека? Знаће тек рећи
Још један нови Видов-дан.

понедељак, 28. октобар 2019.

Паул Целан | ТАМНО ОКО ОКТОБРА

Камен-кацига време. А све бујније навиру
коврџе боли уоколо лепог лица земље,
пијане јабуке, осмеђене дахом
грешничке једне изреке: лепе и одбојне игри
коју играју у лошем одразу
своје будућности.

Кестен цвате по други пут:
знак сиротињски распаљене наде
наредним повратком
Ориона: јасно озвездани жар
слепих пријатеља неба
позива га према горе.

Надомак вратима сна, нескривено
једно се усамљено око трза.
Доста му је да зна
оно што се збива сваки дан:
на прозору Истока
ноћу му се причињава издужена
луталица – сена чувства.

У влагу њеног ока ти урањаш свој мач

среда, 23. октобар 2019.

Добрица Ерић | СЕЉАЦИ

Леђа им храстова увек повијена
Под тешким врећама жита и брига.

Док узору пролеће и пожњу лето
црвени кртичњаци изрију ледине дланова.

Под усијаним небом ожедне како земља
под модрим облаком ручају зебње класја.

Кад се породи јесен подетиње од среће
па сисају млеко из дојки лампека.

Тек тада се сете љубави и жена
па их опет воле уместо њива све до пролећа.

понедељак, 21. октобар 2019.

Миодраг Павловић | ДВА ПУТА

Један пут је добар
и видан
њим су ишли многи
дивљач
дрво
стена попут стреје
други пут кроз густиш
по њему нешто лаје
зло мирише
чупави лист
и трње
Овим путем
којег се други клоне
полазиш да видиш
то зло шта је

среда, 16. октобар 2019.

Даринка Јеврић | ВРАНИЛОВО

darinka-jevricПоваздан примрак
Над Приштином
Сватују вране
У гојном пришту
Небо премркло
И предјел вран
већ од ранила
на враништу
Кроз зраку зорила мрак
кроз сумрачја дуге
Над Грачаницом грака
И цел дан вранило
и цел дан црнило

четвртак, 10. октобар 2019.

Габријела Мистрал | ОДСУТНОСТ

Од тебе моје тело кап по кап одлази,
моје лице одлази у глувом уљу;
моје руке у растопљеној живи,
моје ноге у два прашњава времена.

Све одлази од тебе, све од нас одлази.

Одлази мој глас који се претварао
у звоно, глуво за сваког, осим за нас.
Одлазе моји покрети што су се упредали
пред твојим очима као ткалачки чунак.
Одлази мој поглед, који је немоћан
када те гледа, брест и смрека.

Одлазим од тебе са самим твојим дахом,
као влага испаравам се из свога тела.
Одлазим од тебе с будношћу и са сном.
У твом верном сећању већ се бришем
и у твојој успомени већ сам као они
што се не родише у пољима и луговима

Да сам крв, колала бих  длановима
твог рада, твојим устима младог вина
Да сам твоја утроба, изгорела бих
у твојим корацима, које више не чујем,
у твојој страсти, која пролама ноћ
као махнитост осамљеног мора.

Све од нас одлази, све од нас одлази.

понедељак, 07. октобар 2019.

Арсен Дедић | КУЋА ПОРЕД МОРА

Разнесене валима и вјетром
ту су топле рушевине љета;
На рубу напуштеног мора
и једног изгубљеног свијета.

Ничег нема, ничег нема
од тебе, од мене.

Остала је само празна кућа
мало ствари љетовања нашег
на столу новине још леже
са неким датумима јула.

Наша љубав сад се руши
као пјешчана кула.
Ал’ још сам увијек овдје
још загледан у море
на вратима виле у којој туга спава.

А кише су се слиле у цвјетове агава
и љету је крај.

Од времена поезије и мира
остала је само пуста кућа
у ноћи окренута мору
сад чека љубавнике нове.

Ничег нема, ничег нема
од тебе, од мене у њој.

субота, 05. октобар 2019.

Владета Вуковић | БЕЗ СУНЦА

Сунце — букнула зеница неба,
па обневиде птице испод облака,
надоблачне се населе у предео светлости.
Свака по зрно сузе у песму усидри,
свака из будног корена песму изнеби.
Понека изгубљена у
суновратном откосу муње
коначи ко зна где као звезда изгорела.

Као негде изгубљену птицу,
у заседи те очекује дубина сна,
која те нечујним звуком такне.
По ко зна који пут
с тобом незнаним дешава се преображај.
Надај се макар да ће после прве године
из тебе трава смарагдом да запожари.

1960.

петак, 04. октобар 2019.

Скендер Куленовић | НАД МРТВОМ МАЈКОМ СВОЈОМ

Пољуби још једном јој чело, којим те сада гледа
испод капака мртвих: усном што стид ти је стину
невјерства измјери своја на том челу од леда,
и запамти их вјерно у сваком своме вину.

Баци још један јој грумен земље која је прима,
да видиш како се она сахрањивала у те,
да чујеш како ће пасти твоја залудна рима
као што пада сад земља на та уста што ћуте.

Заустави ту сузу што хоће да ти испере
тај пелин у омчи грла, тај касни јаук вјере,
и хумку што расте ко гријех – облије тугом крина.

Не мичи никуд, јер корак – корак је заборава,
стој, гледај: тако си ницо ко што ће из ње трава.
Занијеми јој над гробом, и буди вјерна тишина.

четвртак, 03. октобар 2019.

Сергеј Јесењин | * * *

Радост је када се у жбунова сени
Плаче за прошлошћу обала рођених
И, док се о првим сединама ћути,
С притајеним болом на судбину љути.

Ни друга, ни мисли на обличје жене
Не доносе њене речи одмерене,
Ал у њој, ко вере, има живих снова
Да се усне такну скривених светова.

Волиш у њој вече и овас над реком,
И децу са косом кестењастом, меком.
Стресавши са веђа невидљиви дим
Ми ћаскамо овде о тајнама тим.

Кроткост је то нежна, кад седиш на прагу
И молиш се сунцу и путељку драгу.
По пољани голој, шумом без радости
Мисли наше туже за правом младости.

У очеву бајку, у времена мила
Понео нас жамор непознатих крила ...
Али чврсто усред ковиљних лугоза
Истина почива родитељских снова.

понедељак, 30. септембар 2019.

Милан Ракић | ЉУБАВНА ПЕСМА

Шуме бокори цветног јоргована,
И ноћ звездана трепери, и жуди
За бујну љубав, свету богом дана.
Док месечина насмејана блуди,
Шуме бокори цветног јоргована.

У таку ноћ је пожудну и страсну
Изолда некад чекала Тристана.
Буде се гробља уз кукњаву гласну
И сећају се прохујалих дана.
У таку ноћ је пожудну и страсну,

Носећи собом лествице од свиле,
Старински витез, пун вере и наде,
Хитао замку своје верне Виле,
И певао јој страсне серенаде.
Старински витез, пун вере и наде!

Шуми, о ноћи прохујалог доба!
У срцу носим некадање људе.
Поворке беле дижу се из гроба,
И са мном, љубе, чезну, стрепе, жуде!
Шуми, о ноћи прохујалог доба,

Страсно и жудно! Она мене чека
Ко некад плава Изолда Тристана.
Стрепи, и слуша топот из далека,
Док месечина насмејана сија
И ћув мирисни заносно ћарлија
У бокорима цветног јоргована!

четвртак, 26. септембар 2019.

Бранислав Петровић | ГЛАВА МУ ЈЕ

Глава му је сада кубе Млечног Пута
срце мирис на трпези пчеле
измирен са собом по бескрају лута
испија пића из небеске зделе.

То што црви творе није уништење
творба је црва пука играрија
душа умрлога нуди исцељење
живи мисле да то сунце сија.

Живи мисле да то ветар дува
то у ствари дах узнети лети
изнад пустих кућа и свемира глува
храбрих животиња ума и плавети.

Живи мисле да то киша пада
то у ствари мртвац звезду купа
то у ствари мртвац светом влада
то изнад света зјапи Црна Рупа.

уторак, 24. септембар 2019.

Јован Христић | ПЕСМА

Пријатељу поверуј ми
Јер ја сам само гост који дође
Закуца на врата и оде
Оде
А не остави за собом ни глас
Ни куцање
Ни реч да га спомене
Ни траг својих ногу испод светиљке на степеницама
Ни сенку на зиду
Ништа
Ни глас
Ни реч
Ни корак
Гост који дође закуца и оде
Оде
Као кишна кап која прође кроз олук
И заборави се
 Заборави
Као неко ко се чека а не долази
Ова шкољка на вашем столу
Подсећа ме на далека путовања
Али ја ћу само закуцати на врата
И отићи
Отићи
Сасвим

(Десет векова српске књижевности, Књига 89, Јован Христић, ИЦ Матице српске, Нови Сад, 2016)

понедељак, 23. септембар 2019.

Војислав Илић | АНЂЕО МИРА

Ноћ дубока влада, и све живо спава;
На староме торњу поноћ откуцава.

И у томе часу са гранчицом крина,
Анђео се спусти са рајских висина.

Све поспало ћути, нико се не буди;
Не виде га звери, не виде га људи.

Ал' осећа грање - па се тихо свија;
Осећа га лахор - па тихо ћарлија.

И Анђео Мира, кроз дубоку таму,
Спусти се пред олтар у пустоме храму.

Па прекрстив руке на блажене груди,
Рујну зору чека да небом заруди...

петак, 20. септембар 2019.

Варлам Шаламов | УДИШЕМ СВАКОМ ПОРОМ КОЖЕ

Удишем сваком пором коже
У претећој тишини шуме
Све што нико назвати не може,
Што ни жив ни мртав сад не уме.

И оно што је тако недостижно,
Оно што је измакло из руке,
Каткад промакне мимо и у зеленом
Мрешкању реке без буке.

Свет је по себи надарен и вешт
Да нас води као робље, везано,
И његов ритам, и његов хаос,
Да предвидимо није нам дано.

И све је то само – нажврљана слика;
Барке, санте леда, облаци, лука –
Све што нам без великог ризика
Додаје његова рука.

🔼С руског препевао Дејан Михаиловић
(Извор часопис Поља 385, Нови Сад)

уторак, 17. септембар 2019.

Шандор Петефи | ЈЕДНА МЕ САМО ТИШТИ МИСАО

Једна ме само тишти мисао:
На душеку не скончати!
Истиха свенути као цвет
Потајно коме црв подгриза срж;
Истрошити се мирно као луч
Што тиња ту у пустој одаји
Тек мени не, не такву смрт!

Нек будем муњом шинут, спржен бор,
Из корена ког чупа буре бес;
Ил' стена коју с врха планине
У провалију руши урнебес.
Кад целом ропском свету том
Дојади јарам, па се успропне,
Завитла, румен, жарком заставом,
А на њој слово свето, пламено:
— Слобода Свету, Човечанству свем —
Па грмне л' то на запад с истока,
И с тиранима букне бој, —
О, ту да паднем,
На том ограшју:

Младости моја,
Ту ми проспи крв;
Радости моје ту последњи крик
Нек трубе јек, и мачева звек,
Топова рик, угуше занавек.
У јуришу ка победи,
Хржући вриском, хатови,
Прелазите ме, прелетите,
На бојишту нек остане мој крвави леш!

А сване л' дан великог погреба,
Уз гласе тужне и торжествене,
Под тешком сенком црних застава,
Расуте кости прикупите ми
У заједнички гроб јунака свих
Што падоше за твој победни стег,
Слободо света човечанства свег!...

•Препевао Вељко Петровић

понедељак, 16. септембар 2019.

Пол Елијар | СЛОБОДА

На мојим ђачким свескама
На мојој скамији и дрвећу
По песку по снегу
Пишем твоје име.

Преко свих прочитаних страна
Преко свих белих страна
Камена крви хартије или пепела
Пишем твоје име.

Преко позлаћених слика
Преко оружја ратника
Преко круне краљева
Пишем твоје име.

Преко чуда ноћи
На белом хлебу дана
Преко верних годишњих доба
Пишем твоје име.

На свим мојим парчадима азура
Преко рибњака буђавог сунца
Преко језера живог месеца
Пишем твоје име.

Преко поља преко видика
По крилима птица
И на млину сенки
Пишем твоје име.

На сваком даху зоре
Преко мора преко бродова
Преко избезумљене планине
Пишем твоје име.

Преко пене облака
По зноју олује
Преко густе и бљутаве кише
Пишем твоје име.

Преко блиставих облака
По звонима боја
По физичкој истини
Пишем твоје име.

По пробуђеним стазама
По путевима разасутим
По трговима преплављеним
Пишем твоје име.

На лампи која се пали
На лампи која се гаси
Преко мојих сједињених кућа
Пишем твоје име.

Преко плода пресеченог на двоје
Огледала и моје собе
Преко мог кревета шкољке пусте
Пишем твоје име.

На мом јешном и нежном псу
На његовим начуљеним ушима
на његовој неспретној шапи
Пишем твоје име.

На одскоку мојих врата
Преко уобичајних ствари
На таласу благословене ватре
Пишем твоје име.

На свој усклађеној пути
На челу мојих пријатеља
На свакој руци која се пружа
Пишем твоје име.

На окну изненађења
На пажљивим уснама
Далеко изнад ћутања
Пишем твоје име.

Преко разрушених скровишта
Преко мојих сурваних кула светиља
На зидовима моје досаде
Пишем твоје име.

Преко одсутности без жеље
Преко голе самоће
Преко корака смрти
Пишем твоје име.

На враћеном здрављу
На ишчезлој опасности
На нади без успомена
Пишем твоје име.

Снагом једне речи
Поново почињем свој живот
Рођен сам да те упознам
Да те именујем.

Слободо.

(1942)

•С француског превео Душан Матић

субота, 14. септембар 2019.

Добрица Ерић | ЗРНЦЕ СНА

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.

Поноћ је безазлена као детиња
душа, а мене прожима страх.

Ко зна шта неко сања док сам ја
будан?

Моје смрзнуте јабуке стоје непомично
на месечини и придржавају небески свод.

Кад би сад ветар померио само једну
гранчицу, чини ми се да би се цело
звездано кубе сручило на мој Чардак.

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.

петак, 13. септембар 2019.

ДушкоТрифуновић | КАД САМ БИЛА ЦВИЈЕЋЕ У ЈАПАНУ

Све сам била, откако се живи.
Из пепела дизала се свога.
Почињала живот испочетка,
и нестајала опет после тога.

Кад сам била цвијеће у Јапану,
у царевом винограду грожђе,
или со у неком океану,
чекала сам да час овај дође.

Чекала сам да час овај дође...

Све сам била, и све могла бити,
и што јесам, и што нисам хтјела.
Ал' ничега за ме било није,
прије него што сам тебе срела.

Кад сам била цвијеће у Јапану,
у царевом винограду грожђе,
или со у неком океану,
чекала сам да час овај дође.

Чекала сам да час овај дође..

четвртак, 12. септембар 2019.

Еуђенио Монтале | АРСЕНИО

Вихори витлају прашину
понад кровова, у вртлозима, и по пустим
трговима где огрнути коњи
њуше тле, укипљени пред
блештавим улазима хотела.
Низ шеталиште, поред мора, силазиш
у овај дан
час кишан час сунчан, у коме као да прашти,
реметећи му једнаке,
тачно нанизане сате, припев
кастањета.

Знак је то другог пута: пођи њиме.
Сиђи до видика што га наткриљује
оловно ветрило, сукнуло изнад вирова,
од њих скитар већи: слана маглина
коју бунџијска пратвар узвитла и дува
ка облацима; нека ти корак
хрска по шљунку саплићући се
о сплетове алги; тај трен,
дуго чекан, можда ће те поштедети
да завршиш путовање, карику
у ланцу, ход у месту, о то сувише
знано лудило непомичности, Арсенио...

Слушај како међу палмама замире дрхтав
цилик виолина кад се гром
обурва уз лепет згођеног лима;
олујина је умилна кад
жежена звезда Илинштака сукне
посред модрих небеса а блиско се вече
чини још далеко: ако га муња уреже,
попут бисерног дрвета се распукне
у руменкастој светлости: а добош
цигански тмуло се разлеже.

Сиђи у таму што се у трен
руши и подне претвара у ноћ
с ројем запаљених кугли што обалом палаца,
а напољу, где једна једина сен
држи море и небо, с расутих чамаца
трепти ацетилен -
док дрхтаво капље
небо, испарава се наплављено тле,
све око тебе кипи, лупкају
млитаве надстрешнице, силан хук брије
земљу, млохаве, доле шушкају
низ улице, светиљке од хартије.
Тако загубљена у врбацима и рогозини
росној, ти, трстико, теглиш за собом
лепљиво корење, никад
ишчупано, цептиш од живота и нагињеш се
до празнине што јечи од тужаљки
пригушених, а древни у пропњу талас
витла те и гута; све што те
захвати, улица, предворје,
зидине, огледала, сабије те у једно
мноштво мртвих, једино и ледно,
па ако те нека кретња дирне, ил реч
до тебе падне, Арсенио, то је, бар
у сату на измаку, можда јавка неког
сможденог живота што из тебе ниче, а ветар
га разноси с прахом звезда.

•С италијанског препевао Милан Комненић

уторак, 10. септембар 2019.

Аница Савић Ребац | ПРАКСИТЕЛУ

Ноћно небо, ко сенка модрога бескрајног Маја,
као у трену бело сунце лепоте кад клону
Обли га сјај: Са истока, заносним летом непомичним,
Моћан месец се диже етиром тамним   и као
Сузе под миловањем су звезде под његовим зраком
Посред модрих бескраја
Што се светлошћу и тамом ко срма преливају,
Док под неизречном чари
Дишу и премиру нежни облаци од влажна мраморна
сјаја.

Буди се сенка модра бескрајскога Маја,
Буди се бесмртна лепота сна богова,
Месец док сија   одломак небесна мрамора,
Најлепши свет из њега што вајаш:
Богова ликове сјајне на којима дрхће
Осмејак златан, ко зрак њиног умрлог сунца.

Небом жилама невидним и нежним,
Бела крв богова струји.
На оживелој модрој и сребрној тами
Богова ликови снују као на прозрачноме небу небеса  
На оживелој тами
Сија небесни мрамор уметности, и сјај му
Божанска је маска на мрачноме лику Бескраја.

Вито Николић | ПЈЕСНИК

(Успомени Александра Ивановића)

Буде понекад тешко човјеку
кад га некаква патња сколи,
па оде да тражи ријеч неку
ко траву од које мање боли.

И не врати се никад више
из своје душе ко из горе,
остане тамо, свијета лишен,
тражећи траве чудотворе.

Пребира смиље и ковиље
иако добро зна тај патник
да је немоћно све то биље,
да га је мање него патњи.

А када једном оде с кишом,
кад свене као август, ко љето,
осјетиш како је с њим отишло
нешто лијепо и свијетло.

(Из књиге Недјеља у граду Н, 1997) 

понедељак, 09. септембар 2019.

Велимир Рајић | РАСКЛАПА ЗОРА...

Расклапа зора трепавице сене,
И буди данак са својега крила:
„Устани, драги, ноћ је веће била!“
И данак слуша, и покорно сване,

И крвав исток свом силином плане.
У соби тама. Малога кандила
Последњи зраци, меки као свила,
Умиру; нема кô уља да кане...

Кандило моје, ми смо среће једне:
И моје груди за животом жедне,
Кô ти за уљем; мој дух, сваке ноћи,

И сваког дана, и свакога часка,
Пуцкара, пишти – али тога гласка
Нит чују, нити могу му помоћи.

Мирко Королија | SIESTA¹

Бићу кô Сатир што из грања вири
и чека нимфу несташну и младу,
док око њега у прозирном хладу
облећу страсни, мекани лептири.

Окитив чело ружама и травом,
слушаћу како изнад вала врући'
допире твоја песма, миришући
младошћу, сунцем и пожудном стравом.

Сакупиће се моја душа страсна
у жедан пехар у самотној сени,
пијући млаки глас твој из даљина;

док ћу да снивам жудно једна красна,
опојна уста као мак румени,
и једне зубе ситне, од јасмина!


¹Подневна кртка дремка

недеља, 08. септембар 2019.

Мира Алечковић | ПОРУКА ЈЕДНЕ СЕНКЕ

Сви ви који сте живи, док сте живи, живите
Сви ви који имате очи, радујте се лепоти виђења,
Сви ви који можете да волите, волите,
Сви ви који можете да заборављате, заборавите
Како сте били гоњена зверад по друмовима
И ваша клецава деца угљен пећима,
Прихватите проломе тишине доброћудним рукама,
Ви јачи од ветра и виши од облака и већи
Од неповратне празнине, ви живи,
И себе продужите за онолико
За колико вас се буду сећали,
Јер тврд је сан сенки који нико не може прекинути,
И узалуд ће погаче туге за вама неко ломити,
И узалуд ћете жалити реч неку топлу коју нисте изговорили
И туговати за вратима неким која нисте отворили.

субота, 07. септембар 2019.

Никита Станеску | ИСКУШАВАЊЕ РЕАЛНОГ

Никада се нисам наљутио на јабуке
што су јабуке, на лишће што је лишће,
на сенку што сенка је, на птице што су птице.
А јабуке, а лишће, а сенке, а птице
наједном се на мене наљутише.
И ево ме на суду лишћа,
на суду сенки, јабука, птица,
на суду округлом, суду ваздушном,
суду танком, суду хладовитом.
Ево ме осуђеног због незнања,
због досаде, због немира,
због непомичности.
Мудрости исписане на језику језгра.
Налог за хапшење, парафиран
птичијом изнутрицом,
освежавајућа сива покајања, исказана мени.
Стојим главе откриване,
настојећи да одгонетнем оно што засјужујем
због незнања...
А не могу, не могу да одгонетнем
ништа,
и то стање духа, оно само,
љути се на мене
и осуђује ме, неодгонетљиво,
на напрегнутост
значења у њима самим
све док не добију облик јабуке,лишћа,
сенки,
птица.

Фјодор Тјутчев | О, ДУШО МУДРА

О, душо мудра, душо блага!
О, срце што немирно сањаш,
о, како бијеш испред прага
двоструког нашег битисања.

Ти си становник двају светова.
Нездрав и страстан твој је дан.
И као откровење духова
твој сан је пророчки нејасан.

Иако из паћеничких груди уздах избија,
којег су створиле страсти многе,
душа је спремна као Марија
да се уз Христове припије ноге.

•С руског препевала Љубица Несторов

(Из часописа Суштина поетике бр.62, мај/август 2019)

петак, 06. септембар 2019.

Борисав Симић | МОЛИТВА ЗА ТЕБЕ

Усред зиме тица лета пева ми на прсту руке,
Ћилим поноћи растегао се, пуца на њему бесмртна воља.
И јуче и данас запаљено је грање моје муке
Вино среће потопило наша братска поља.

Остани у мени песмо, ми црни људи нисмо
Лутаћемо по житу злата, тражићемо наша јутра
И сутра и увек расадник Славе расте за наше писмо.
Радост на раскршу жеља озлатићемо сутра.

Вивак са моје Битве баладе о словима пише
Анђео са шуме моје Доброту росе са мене брише.
Гину пси зависти од њега и он за песму дише
Умиру слуге злобе – цвеће бола мирише.

среда, 04. септембар 2019.

Блажо Шћепановић | ЉУБАВЉУ ИЗМЈЕРЕНО ВРИЈЕМЕ

Морамо се бранити
од црних вулкана ума,
један крвави зуб
и даље свијетом путује.
Има дивљих мишица
и злих снова.

Треба више топлине за љубав,
треба љубављу измјерити вријеме;
има много гримаса бола.

Морамо из пјесме истјерати мртве
и пресвући око химном љепоте,
научити људе да пишу пјесме,
обнављају ријеке и гаје шуму,
а када им постане тијесно на земљи,
нека се уз нови бол
разлете по звијездама.

Вратити се својој будућности
млади и заљубјени,
побјећи из потопа крви
и сјајем наџивјети прах.

Морамо са сваког неба
скинути црну дугу,
пустити у простор црвене птице
и ову планету прогласити
за ужу отаџбину!

субота, 31. август 2019.

Марина Цветајева | НОЋНА МЕСТА

Најтамније од ноћних
Места: мост. Устима у уста!
Зар ћемо свој крст
Носити на места ружна и пуста.

Тамо: у увесељавајућу плиму плина
У очима, у плину…У Содому где све се плаћа?
На постељу, где толико нас има.
На постељу, где нисмо само пар.

Ни ми, ни ико…Гаси се светиљка.
Савест ће уснути – можда!
(Од свих места ноћних је најсигурнија
– Смрт!) Од плаћених тескоба
Ноћних – блажа је вода!
Вода – глатка, без неравнине!
Волети – о, какав хир и беда!
Онамо – пут хладне модрине!

Да нам је да у вери века
Устанемо! Руке склопимо!
(Телу је лака река,
И боље да спавамо – но да живимо!)

Љубав: грозница уз хрбат голи!
Љубав: усијања бела!
Вода – свршетке воли.
Река –воли тела.

понедељак, 26. август 2019.

Раде Драинац | ЛЕПОТА

Мало је ствари којима није потребан коментар и асистент,
које може само да свари челични лонац у граду.
Видим, за мном поворке праве параду
и у глас гомила виче: “Декадент!”

Молим!
Ви кажите: “Лепа су гробља, старо место
и свих ноктурна на свету звездана свита”;
А ја велим:
Пре но што се хлеб испече, расте тесто
и прелива рубове корита.

Зар није леп сеоски дрвљаник,
у ком миш свој део гризе?
Ако је за нирвану меродаван Будин лик,
а за неизвесност очи Мона Лизе,
Дантеовим паклом пева и градски канал!-
Зашто онда човек место паучине
ватру не би изабрао за идеал?

Лепота као химера,
то је женка која паука ждере.
Ако је болног Христоса измислио Рибера,
а Фрагонар лутке смеха,
зашто не би лепа била тестера
што пева испод прокислих стреха?

петак, 23. август 2019.

Стеван П. Бешевић | КРОЗ НИРВАНУ

Као златни паук у Свемиру плавом
Лебди, плете мрежу од ваздушне свиле,
И док у њој душе још за Земљом цвиле,
Он их редом поји вечним заборавом.

Са осмехом ледним Он им муке прати,
И вуче их к себи, горе, више, више,
У румени облак, кроз сребрне кише,
Где прво Сазнање још не значи: Знати...

Смрт и живот ту се преорали међе;
Све је Све, и - Ништа; - векови минути...
У прашини златној Космос мрачно ћути,
Замршен у конце од бескрајне пређе...

Васиона ћути; прах звездани веје;
Умрле планете лутају кроз магле...
... И у тај су хаос моје чежње нагле,
Не знајућ` о Њему ни ко је, ни где је...

Ни крика, ни гласа. Кроз Ћутање роне
Давно мртва сунца, још порубом златна;
Само у мом срцу љуљају се клатна,
И болови тучни кроз Нирвану звоне...

четвртак, 22. август 2019.

Ристо Тошовић | ВРАТИМО СЕ

Вратимо се малим стварима...

Игрању јутарњих сенки на сањивим прозорима.
Протезању у кревету и брчкању у топлој кади.
Металном плесу корака на тврдом асфалту.

Вратимо се малим стварима.

Лењом шапату у тишини поподневних кафана.
Разгледању излога с руком у празним џеповима.
Скривеној клупи на којој су звезде заборавиле синоћну тугу.

Вратимо се малим стварима.

Сумрачним шетњама крај замрзлог пристаништа.
Трави која се занела слушајући песму цврчака.
Лајању махалских паса и бесциљном крекетању жаба.

Вратимо се малим стварима.

Сатрулом брвну преко пресахлог потока.
Заборављеној играчки и напуштеном дворишту.
Малој станици кроз коју ретко пролазе возови.

Вратимо се малим стварима.

Тамо где је сваки почетак и сваки крај.
Тамо где се једанпут доживљено више не понавља.
Тамо где су први извори наших песама и наших суза.

Вратимо се малим стварима.

Али тихо, без великих речи, без славолука.
После трамваја и авиона руке нам траже тишину.
Вратимо се достојанствено своме почетку.

(1952)

среда, 21. август 2019.

Весна Крмпотић | МНОГОСТРУКИ ЖИВОТ

Бит ће да живимо истодобно на много звијезда,
у много разних живота,
кад смо тако чудно изнемогли,
од чега за једнином,
а све нам животе веже танка нит.
И кад умиремо, умире нас много.

И ја која тврдом звијездом вечерњом слутим,
да само карика сам големог мог жића,
само једно своје чуло,димензија једна,
само миљунтина своје снаге
што свемиром троши се
и лута
ја осјећам,
да ни у овом часу нисам пресјекла нит
која ме веже с тврдом звијездом вечерњом,
и да нисам своја ни у часу кад сам то наслутила,
јер и сада ме шкропе нечије далеке мисли
неосјетно,
к'о поноћна роса.

понедељак, 19. август 2019.

Божидар Ковачевић | СВЕ У ДУШИ

У дубини душе моје
Дно је пакла,
Збир свих јада.

У дубини душе моје
Сан је раја,
Вир свих нада.

Али које гласе слуша
Сада душа? 

субота, 17. август 2019.

Булат Окуџава | ЗНАМ ДА ЋЕ СЕ ЈЕДНОМ

Знам да ће се једном из таме појавити
црни анђео, уплетен у земљске страсти,
и  на светлости ће гласно објавити:
човек се неће никад  спасти.

Идући трагом истим бели ће андјео
смерно шапутати благе вести свима,
тако простодушан и тако весео,
што наде на овом свету за све људе има.

• С руског превела Љубица Несторов

петак, 16. август 2019.

Добрица Ерић | ВЕЧЕРЊА КУПАЧИЦА

Оркестар зрикаваца у трави засвира
Девојка у жеженој венчаници лета
дође низ реку до Вилиног вира
у пратњи златооке гарде сунцокрета
Оркестар зрикаваца у травама свира.

Од кад је запаљеним гласом пробудила
тај вир где се циганке врба огледају
крв јој придолази и жрвњем лудила
меље звезде, зачете у липовом гају
Од кад је запаљена реку пробудила.

Док је за празник шумско цвеће брала
рој пчела је диже у облачак златни
после јој посестрима вила обећала
да јој река врати ђердан неповратни
То док је ђурђевак за венчиће брала.

Јабланови у небо зелену жеђ трубе
Сунце хлади у виру запаљене зене
сунцокрети забораве свој закон, па љубе
брезу тела те тужне, немуште сирене
њене беле двојнице у плавети дубе!

(1958)

(Из књиге Срицање жене, Српска књига, 2006)

Александар Лесо Ивановић | ПЈЕСНИК

Пјесник је оштећени примјерак човјека
створеног да мирно и спокојно живи
и Јесењин је био у срцу пун лелека
што је пјесник а не орач на њиви

Пјесник свуд остаје а ипак даље иде
за маглом, за даљином, за облачића прамом,
њега је свуда мање но тамо гдје га виде
а најмање га има у њему самом.

(1960)

Брана Црнчевић | МРАВ ДОБРА СРЦА

Три милиона и један мрав живе, раде и спавају
у мрављем граду,
испод велике крушке, у хладу.
Они имају куће на спрат, на три, на девет спратова,
они навијају будилнике на пет, да би се на време пробудили.
Тачно у пет зазвони милион сатова,
тада мрави устају, галаме, праве збрку,
облаче се, перу зубе у трку,
када зазвони шест нема никога у граду;
сви су на раду.

Ујутро мравље старешине по списковима прозивају:
мрав тај и тај.
Мрави се по именима одазивају.
Свак мора да каже: Ту сам! И: здрав;
када се јави три милиона и један мрав
тада је списку крај.

Пре три дана, тек што се јутро заплавило,
мрави се три пута у групе престројавали
и три пута се пребројавали.
Старешине су из спискова прозивали:
мрав тај и тај.
Мрави се, по именима, одазивали.
Како год окренеш: три милиона мрава!
И крај!
Шта је са једним мравом? Зар спава!

Сутрадан исто, и прекосутра исто,
три милиона мрава тресе главом:
Ту има нешто чудно! Ту нешто није чисто!

То занимљиво постаје,
зашто, и који мрав недостаје?

Нема мрава који је највише певао и галамио,
он се, због нечег, осамио.

Шта му је? — чуде се три милиона мрава
у мрављем граду,
испод велике крушке у хладу.
Шта му је?
Зашто самује?

Три дана није ни реч прозборио,
мрави који са посла кући хитају
његову мајку питају:
Да ли се одобровољио? Да ли је проговорио?

Три дана ништа није ручао,
сам је по граду лутао
и замишљено ћутао,
или на степеништу чучао.

Сви се питају: Шта му је?
Шта му је? Зашто самује?

Све је у мрављем граду збунио.
Мрвицу кекса су му нудили,
а он се узјогунио:
није ни прстом макнуо, нити је такнуо.

А јутрос, тек што се дан заплавио,
неко је бучно прозор отворио
и мрављем граду јавио:
"Проговорио је! Проговорио!"

Зашто је мрав три дана ћутао?
Што није ручао?
Што је замишљен градом лутао?
И на степеништу чучао?

— Пре кеколико дана — вели — мој је тата
отерао гладног цврчка са врата.
И, сада, нећу ни да се макнем,
док не доведете цврчка да са мном руча
нећу ништа да такнем!

Па сада
у мрављем граду,
испод велике крушке, у хладу,
три милиона мрава трчка и тражи цврчка.

петак, 09. август 2019.

Херман Хесе | СТЕПСКИ ВУК

Ја степски вук јурим и јурим
завејаним светом сурим,
са брезе гавран овде-онде пр'не,
ал' нигде зеца, нигде срне!
А ја срне толико волим,
да ми је да сад сретнем коју!
Ничега лепшег но кад је сколим
и покажем јој чељуст своју,
тако бих добар са њом био,
сав бих се зарио у њен нежан бут,
светлу бих крв јој пио, пио,
па завијајућ продужио пут.
Бар да је негде какав мали
зец, да ме слатким месом згреје!
Ах, зар утекло од мене све је
што живот може мало да разгали?
Одавно ми је умрла женка,
олињао и сед ми је реп,
а ја јурим кроз ноћ као сенка,
јурим и сањам, полуслеп,
како срне и зечеве вијам,
слушам где ветар грањем завија,
снегом топлим сувога грла плам,
и носим душу да је ђаволу дам.


• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песеме, Београд, 2007)

четвртак, 08. август 2019.

Ђура Јакшић | МИЛА

„Вина, Мило!“ — орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Из Милиних руку мали’
— Ма се растô бела света —
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Неста Миле, неста ћева!
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи!

1856. 

понедељак, 05. август 2019.

Ђакомо Леопарди | МЕСЕЦУ

Дражесна луно, ја се сећам да сам,
пре једног лета, на врх овог брега,
тескобом мучен ишо да те гледам.
Тад си висила изнад ове шуме,
као и сада, те сву обасјаваш.
Ал' маглен, трептав, од плача што ми је
веђама теко, мојим се очима
чинио лик твој, јер беше пун бола
мој живот. Још је, и не мења начин,
љубљена луно. Ипак ми помаже
сећање, као и бројање трена
својега бола. О, како је добро
у младом добу, када још далеки
пут има нада, а сећање кратак,
спомињати се прохујалих ствари,
па и туробних, чак док бол још траје.

уторак, 23. јул 2019.

Александар Пушкин | МАНАСТИР НА КАЗБЕКУ

Високо над планинским ланцима
блиста вечитим зрацима,
Казбеку, твој шатор величанствени,
и као ковчег који лебди у плавети,
једва видљиво над планинама лети. 

Жељена стрмино, ја бих тако хтео
да оставим овај кланац невесео,
у слободу да се висина подигнем,
у небеску тиху ћелију да стигнем,
да се у њој скријем по жељи срца свога
у суседству Бога.

🔽С руског препевала проф. др Љубица Несторов

петак, 12. јул 2019.

Пабло Неруда | СОНЕТ 81

Сад си моја. У мојим сновима мрва твога сна.
Ноћ силази невидљивим точковима злаћанога зара,
Сада сви спавају: и љубав, и бол, и тежина сва,
И ти, једина, у мени чиста попут уснулог ћилибара.

Ниједна, љубави моја, неће бити ни део мога сна.
Пођи, пођимо заједно, преко вода времена,
Нико осим тебе неће путовати са мном преко сена,
Ни сунце, ни месец — само ти, о, моја зимзелена.

Из твојих руку, са твојих меких дланова отворених
Нежне песме падају и нестају попут капи сребрних,
Склопила си своје очи, попут сива крила два,

Док ја плутам водом која тече, која ме односи:
У својој судби врти се ноћ, земља, ветар у коси —
Ја сам без тебе, сâм, само део твога сна.


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта