понедељак, 19. август 2019.

Божидар Ковачевић | СВЕ У ДУШИ

У дубини душе моје
Дно је пакла,
Збир свих јада.

У дубини душе моје
Сан је раја,
Вир свих нада.

Али које гласе слуша
Сада душа? 

субота, 17. август 2019.

Булат Окуџава | ЗНАМ ДА ЋЕ СЕ ЈЕДНОМ

Знам да ће се једном из таме појавити
црни анђео, уплетен у земљске страсти,
и  на светлости ће гласно објавити:
човек се неће никад  спасти.

Идући трагом истим бели ће андјео
смерно шапутати благе вести свима,
тако простодушан и тако весео,
што наде на овом свету за све људе има.

• С руског превела Љубица Несторов

петак, 16. август 2019.

Добрица Ерић | ВЕЧЕРЊА КУПАЧИЦА

Оркестар зрикаваца у трави засвира
Девојка у жеженој венчаници лета
дође низ реку до Вилиног вира
у пратњи златооке гарде сунцокрета
Оркестар зрикаваца у травама свира.

Од кад је запаљеним гласом пробудила
тај вир где се циганке врба огледају
крв јој придолази и жрвњем лудила
меље звезде, зачете у липовом гају
Од кад је запаљена реку пробудила.

Док је за празник шумско цвеће брала
рој пчела је диже у облачак златни
после јој посестрима вила обећала
да јој река врати ђердан неповратни
То док је ђурђевак за венчиће брала.

Јабланови у небо зелену жеђ трубе
Сунце хлади у виру запаљене зене
сунцокрети забораве свој закон, па љубе
брезу тела те тужне, немуште сирене
њене беле двојнице у плавети дубе!

(1958)

(Из књиге Срицање жене, Српска књига, 2006)

Александар Лесо Ивановић | ПЈЕСНИК

Пјесник је оштећени примјерак човјека
створеног да мирно и спокојно живи
и Јесењин је био у срцу пун лелека
што је пјесник а не орач на њиви

Пјесник свуд остаје а ипак даље иде
за маглом, за даљином, за облачића прамом,
њега је свуда мање но тамо гдје га виде
а најмање га има у њему самом.

(1960)

Брана Црнчевић | МРАВ ДОБРА СРЦА

Три милиона и један мрав живе, раде и спавају
у мрављем граду,
испод велике крушке, у хладу.
Они имају куће на спрат, на три, на девет спратова,
они навијају будилнике на пет, да би се на време пробудили.
Тачно у пет зазвони милион сатова,
тада мрави устају, галаме, праве збрку,
облаче се, перу зубе у трку,
када зазвони шест нема никога у граду;
сви су на раду.

Ујутро мравље старешине по списковима прозивају:
мрав тај и тај.
Мрави се по именима одазивају.
Свак мора да каже: Ту сам! И: здрав;
када се јави три милиона и један мрав
тада је списку крај.

Пре три дана, тек што се јутро заплавило,
мрави се три пута у групе престројавали
и три пута се пребројавали.
Старешине су из спискова прозивали:
мрав тај и тај.
Мрави се, по именима, одазивали.
Како год окренеш: три милиона мрава!
И крај!
Шта је са једним мравом? Зар спава!

Сутрадан исто, и прекосутра исто,
три милиона мрава тресе главом:
Ту има нешто чудно! Ту нешто није чисто!

То занимљиво постаје,
зашто, и који мрав недостаје?

Нема мрава који је највише певао и галамио,
он се, због нечег, осамио.

Шта му је? — чуде се три милиона мрава
у мрављем граду,
испод велике крушке у хладу.
Шта му је?
Зашто самује?

Три дана није ни реч прозборио,
мрави који са посла кући хитају
његову мајку питају:
Да ли се одобровољио? Да ли је проговорио?

Три дана ништа није ручао,
сам је по граду лутао
и замишљено ћутао,
или на степеништу чучао.

Сви се питају: Шта му је?
Шта му је? Зашто самује?

Све је у мрављем граду збунио.
Мрвицу кекса су му нудили,
а он се узјогунио:
није ни прстом макнуо, нити је такнуо.

А јутрос, тек што се дан заплавио,
неко је бучно прозор отворио
и мрављем граду јавио:
"Проговорио је! Проговорио!"

Зашто је мрав три дана ћутао?
Што није ручао?
Што је замишљен градом лутао?
И на степеништу чучао?

— Пре кеколико дана — вели — мој је тата
отерао гладног цврчка са врата.
И, сада, нећу ни да се макнем,
док не доведете цврчка да са мном руча
нећу ништа да такнем!

Па сада
у мрављем граду,
испод велике крушке, у хладу,
три милиона мрава трчка и тражи цврчка.

петак, 09. август 2019.

Херман Хесе | СТЕПСКИ ВУК

Ја степски вук јурим и јурим
завејаним светом сурим,
са брезе гавран овде-онде пр'не,
ал' нигде зеца, нигде срне!
А ја срне толико волим,
да ми је да сад сретнем коју!
Ничега лепшег но кад је сколим
и покажем јој чељуст своју,
тако бих добар са њом био,
сав бих се зарио у њен нежан бут,
светлу бих крв јој пио, пио,
па завијајућ продужио пут.
Бар да је негде какав мали
зец, да ме слатким месом згреје!
Ах, зар утекло од мене све је
што живот може мало да разгали?
Одавно ми је умрла женка,
олињао и сед ми је реп,
а ја јурим кроз ноћ као сенка,
јурим и сањам, полуслеп,
како срне и зечеве вијам,
слушам где ветар грањем завија,
снегом топлим сувога грла плам,
и носим душу да је ђаволу дам.


• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песеме, Београд, 2007)

четвртак, 08. август 2019.

Ђура Јакшић | МИЛА

„Вина, Мило!“ — орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Из Милиних руку мали’
— Ма се растô бела света —
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Неста Миле, неста ћева!
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи!

1856. 

понедељак, 05. август 2019.

Ђакомо Леопарди | МЕСЕЦУ

Дражесна луно, ја се сећам да сам,
пре једног лета, на врх овог брега,
тескобом мучен ишо да те гледам.
Тад си висила изнад ове шуме,
као и сада, те сву обасјаваш.
Ал' маглен, трептав, од плача што ми је
веђама теко, мојим се очима
чинио лик твој, јер беше пун бола
мој живот. Још је, и не мења начин,
љубљена луно. Ипак ми помаже
сећање, као и бројање трена
својега бола. О, како је добро
у младом добу, када још далеки
пут има нада, а сећање кратак,
спомињати се прохујалих ствари,
па и туробних, чак док бол још траје.

уторак, 23. јул 2019.

Александар Пушкин | МАНАСТИР НА КАЗБЕКУ

Високо над планинским ланцима
блиста вечитим зрацима,
Казбеку, твој шатор величанствени,
и као ковчег који лебди у плавети,
једва видљиво над планинама лети. 

Жељена стрмино, ја бих тако хтео
да оставим овај кланац невесео,
у слободу да се висина подигнем,
у небеску тиху ћелију да стигнем,
да се у њој скријем по жељи срца свога
у суседству Бога.

🔽С руског препевала проф. др Љубица Несторов

петак, 12. јул 2019.

Пабло Неруда | СОНЕТ 81

Сад си моја. У мојим сновима мрва твога сна.
Ноћ силази невидљивим точковима злаћанога зара,
Сада сви спавају: и љубав, и бол, и тежина сва,
И ти, једина, у мени чиста попут уснулог ћилибара.

Ниједна, љубави моја, неће бити ни део мога сна.
Пођи, пођимо заједно, преко вода времена,
Нико осим тебе неће путовати са мном преко сена,
Ни сунце, ни месец — само ти, о, моја зимзелена.

Из твојих руку, са твојих меких дланова отворених
Нежне песме падају и нестају попут капи сребрних,
Склопила си своје очи, попут сива крила два,

Док ја плутам водом која тече, која ме односи:
У својој судби врти се ноћ, земља, ветар у коси —
Ја сам без тебе, сâм, само део твога сна.

среда, 10. јул 2019.

Мирко Королија | МИРОВАЊЕ

На млакој трави и зеленом виру
расута лишћа, сенком овијени,
слушамо како пред нама у ширу
вечерње море лагано се пени.

Над нама силно горе поливени
западски сунцем чемпреси у миру,
к`о канделабри златни упаљени
на нашем тајном и пожудном пиру.

Жуборе као тајна гнезда вала
у мојој души свежих жудњи низи.
Осећам како к`о џбун младе траве

диже се жељно моје косе плаве,
док твоја рука мирисна и мала
кроза њих страсно, полагано клизи!

четвртак, 04. јул 2019.

Владимир Мајаковски | ПРИСТАНИШТЕ

Крпе су воде под трбухом биле.
Цепали их бели на таласе зуби.
И крик сирена — ко да су се лиле
похота и љубав бакром који труби.

Колевком улаза барке се гушиле,
припиле се уз дојке гвоздених матера.
Оглувелих бродова у ушима
гореле су минђуше ленгера.

(1912)

    • Превео Бора Ћосић

Из књиге Мајаковски - Песме (Реч и мисао, ИП Рад, 1964)

среда, 03. јул 2019.

Стеван Раичковић | НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН

Као да смо сишли под земљу, у трап,
Немо смо стајали тако: дуб и дуб.
О зар је ноћ ова била она кап
Што препуни чашу и већ прели руб.

Нико нас сад неће преварити више
У овом свету где се већ све зна:
Ни љубав која на ружу мирише
Ни предео маглен искрсо сред сна.

Јер ове смо ноћи доживели све
Док рушило се лишће око нас на тле.
Сад свањива јутро: испражњени свет.

Живот ће одсад бити више предах.
Ја затварам очи и дозивам: цвет —
Булку, из руских жита која гледах.

уторак, 02. јул 2019.

Милош Црњански | МИЗЕРА

Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л` ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
Где ли си сад Ти?

Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима ко у мртвачком сандуку
што шкрипи.

Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
о, не буди, не буди сретна,
бар Ти ми, Ти.

О, не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?

О, да л` се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли,
по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.

Стид нас беше домова цветних,
зарекли смо се остат` несретни
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?


Беч. У револуцији, 1918.
За студентесу, Иду Лотрингер

понедељак, 01. јул 2019.

Бранко Радичевић | МОЛИТВА

Месец јасни, звезда јато,
и сунашце умиљато,
зору што нам небо шара,
а и муњу што га пара,
и ту силну грома буку,
и олује страшну фуку
ти сатвори, вељи Боже,
ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
стадо, врело и планину,
тију реку, силно море,
и под небом орла горе,
и над орлом шарну дугу,
и славуја у том лугу,
и још његов глас умилни
ти сатвори, Боже силни.

Осим другог овде свега
мене створи из ничега,
дуом својим ти подуну,
у менека душу суну;

Па ми, Боже, јоште таде
и у душу нешто даде,
та и моја песма ова,
и њу мени ти дарова.

Фала, Боже, на дар ови,
о помози, благосови,
да ми како с права пута
душа млада не залута!

четвртак, 27. јун 2019.

Арсен Дедић | ОПЕТ СИ СА МНОМ

Опет си са мном
Све што је било, ко да било је давно
Стави ми њежно главу у крило
Око нас свуда је тамно.

Опет сам с тобом
Свему се чудим, погледу, даху
Дуго те, дуго пољупцем љубим
Да ли у нади или у страху.

Немој више никада ништа грубо рећи
Ја ћу једном, једном још, преко свега прећи

Немој више никада да одеш од мене
Ми се свуда пратимо као двије сјене.

Опет си са мном
Корак по корак ти си ми пришла ближе
Знали смо живот тужан и горак и хладно јутро што стиже

Опет сам с тобом на истој цести којом се иде до краја
Ми ћемо путем поново срести све што нас дијели и спаја.

петак, 21. јун 2019.

Пабло Неруда | НАГНУТ У ВЕЧЕРИ

Нагнут, у вечери, бацам своје тужне мреже
у твоје очи океанске.

Тамо се извија и гори на узвишеном огњишту
моја самоћа што као дављеник маше рукама.

Црвене знаке стављам на твоје очи одсутне,
као море што запљускује стене светионика.

Ти само тмину чуваш, жено далека и моја,
из твог погледа изрони понекад обала страха.

Нагнут, у вечери, бацам своје тужне мреже
у то море твојих очију бескраја.

Ноћне птице кљуцају прве звезде
што светлуцају као моја душа кад те волим.

Галопира ноћ на својој плавој кобили
просипајући пољима плаво класје.

среда, 19. јун 2019.

Борислав Радовић | УВОД У ПРИПАДНОСТ

Нашао сам се у шуми очију,
Која ми је притулила све звезде.
Горео сам
а нисам био њихово питање;
ниједна ноћ ту није била моја,
сам је хлеб имао туђ укус.
Био сам рана саврела на снегу.
И само су ми сопствени трагови
жегли табане док сам тумарао
голетима уобразиље.

Онај сам који није постојао;
који је цвокотао и писао,
мрзнуо се, са свећом у грудима,
и одасвуд се граничио
поразним сличностима, пресамићен
у коцки своје ћилибарске драме.
Тако су ме нашли.

Од тада сам овде,
на самом прагу порекла, насељив
читавом лествицом врискова, –
ако се још уопште сећам себе!

четвртак, 13. јун 2019.

Јан Скацел | ЗИМСКЕ ПЕСМЕ

Изнад поља најзад пада мрак
и бол снега са небом плови.
Најзад полетеше гаврани,
крила лепећу као људска срца.

У честару крај пута гомила се тмина
да још мало причека.
Потом, потиснувши у страну белину,
црна каљуга лагано се слеже.

Опет шкрипе санке. Тихи долазак
овде кочијаш слави с колима сена,

ућутао,
да не би љутио
ноћ младу десет хиљада година.

• Превела с чешког Бисерка Рајчић

среда, 12. јун 2019.

Константин Кавафи | ГРАД

Кажеш: „Поћи ћу у неку другу земљу, поћи ћу до другог
мора.
Наћи ће се други град бољи од овог.
Сваки мој напор је овде проклет, осуђен;
и срце ми је – као леш – покопано.
Докле ће ми ум остати у овој тмини.
Куд год да скренем поглед, куд год да погледам,
црне рушевине свог живота спазим, овде,
где сам провео толике године, проћердао их и упропастио.“

Нове земље нећеш наћи, нећеш пронаћи друга мора.
Овај град ће те пратити. Улицама ћеш се кретати
истим. У истом ћеш суседству остарити:
у истим ћеш кућама оседети.
Увек ћеш у овај град стизати. Да некуд другде одеш – не
надај се –
нема за тебе брода, нема пута.
Као што си свој живот овде проћердао, у овом тако малом
куту,
страћио си га и на целој кугли земаљској.

понедељак, 03. јун 2019.

Јован Дучић | ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ

Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу,
Играћемо опет бурни валс, кô прије;
С радошћу на лиду минућемо салу,
Као да никад ништа било није!

А затим ће доћи весели кадрили,
Музика ће страсна да хуји кô бура;
Госпође ће бити у млетачкој свили,
Господа у руху од црног велура.

За тим ће властела у зборе да тону!
Млађи о јунаштву, песништву, и вину,
Старији о небу, о старом Платону,
И о сколастици, Светом Августину.

Ми ћемо, међутим, сести у дну сале,
У меке фотеље, не слушајућ тезу,
И написаћу вам, хитро, кô од шале,
Један тужан сонет на вашу лепезу.

четвртак, 30. мај 2019.

Борис Пастернак | НОЋНИ ВЕТАР

Згасле песме и пијана галама
Сутра свако треба да порани
Гасну ватре по кућама
Разишла се младеж са пијанки.

Само ветар тумара насумице
Низ исте оне зарасле путељке
Којима се раздрагани момци
С њима враћаху с ноћне седељке.

Сав покуњен крије се иза врата
Он не воли ноћне бесмислице
Хтео би да оконча без рата
У спору с ноћи старе несугласице.

А пред њима – ограде воћњака
Њин спор више нико не изглади
Крај пута се окупља дрвеће
Да испита о чему се ради.

понедељак, 27. мај 2019.

Радомир Продановић | ЗВОНО

Небо је сковано као звоно златно.
А земља од туча обешено клатно -
брује олује.
Ветри кроз раскуштрене косе прохује;
челом дотичемо недро висина,
прстом размичемо звеку модрина -
заглушио је свако свог слуха тон.
И дозивамо с глухи са звоника
и гледамо се слепи са видика,
неком руб звона туч угиба -
појасом плавим по зраку шиба
помамљен звон;
те ухом нашим брује олује
у златно небо -
кад срце туче о тврдо ребро
безгласно бим, безгласно бом.

(Антологија српског песништва ‒ Миодраг Павловић)

недеља, 26. мај 2019.

Вилијам Батлер Јејтс | ПОСЛЕ ДУГОГ ЋУТАЊА

Да говорим после дугог ћутања, сад ћу моћи
Сви други љубавници су мртви или далеко,
Недружевна светлост лампе скрила се под сенком,
Завесе су навучене преко нељубазне ноћи,
А ми преклапамо као што смо преклапали
О Уметности и Песми, тој највишој теми:
Телесно опадање је мудрост; млади
Ми смо се волели и ништа нисмо знали.

• Превео Миодраг Павловић

петак, 24. мај 2019.

Лаза Костић | ГОСПОЂИЦИ Л. Д.

(Ленки Дунђерској)
У СПОМЕНИЦУ

Свет је сваког пун створења,
једном цвећа, другом стења,
једном жетве и кошења,
другом жела и прошења,
Теби младој младожења.
Али кога мајка роди,
те му судба тако годи
да је вредан тој дивоти?
Избери по милој вољи,
ал' остане л' који боли,
боле ножем тог закољи,
кад му ЖИВО срце преби, —
куку Теби!

У дубине морске тами
многа капља тужно чами,
вал је зове, зрак је мами,
свака рада да се диже
те да стиже сунцу ближе.
Ал' тек она светла бива
што с облака падне сива
па је сунчев плам целива,
да се засја и прелива
на дивоту света жива.
Тако су и просци Твоји: —
ко да бира ко да броји? —
Кога такне Твоја рука,
око Твоје ког просука,
биће вредан тога струка,
тога лица, тога гука,
тих милина и тих мука,
биће вредан, како не би, —
благо Теби!

Благо Теби! Шта ћу више?
У ту ми се жељу збише
све остале жеље веље,
свака радост, све весеље.
За ме нема те милине;
и кад ми се магла скине
заборава и тамнине
са младости и давнине,
то су само пусти сени, —
куку мени!

А што кукам? — да сам и ја
у том јату челебија,
око Тебе што се вија,
па да ме се, у тој чети,
Твоје срце само сети
кад инамо куд одлети, —
тад би било куку-леле!
све би муке на ме селе.
Ал' овако, све једнако,
док се млађем пехар пени
те му збори: „Жен' се, жени
докле ти се свет зелени!”
ја, осаман у селени,
од јесени до јесени
певам срцу: мирно вени!
Благо мени! —

у Крушедолу, 1892.

четвртак, 16. мај 2019.

Десанка Максимовић | ЗА СВАДБЕ БЕЗ ВЕНЧАЊА

Тражим помиловање
за свадбе учињене без венчања,
без благослова архијереја,
ван Студенице и Дечана,
за свадбовања
оних који су сунце узели
за сведока,
а за измирну
прогласили мирис биља;
за оне што су без сватова,
као у задужбину Светога краља,
ушли у дубоку шуму мирну
пуну косова, зеба, креја.
И над отвореном књигом живота
што је блистала, шумела и мирисала,
као изнад јеванђеља,
на питање шуме
узимају ли се драге воље
одговорили, прво човек
па онда жена,
као пред свештеником што други чине,
да ће заједно сав живот проћи,
његово месечином обасјано
вилинско поље
и његове урвине.

среда, 15. мај 2019.

Милан Ракић | КОНДИР

Почуј драга, речи искрене и јасне
Једне болне душе, твојој души присне,
Пре но олуј стигне и гром страшни прасне,
И немирно срце наједанпут свисне,
Почуј ове песме узалудно страсне.

Пре одсудног боја ја ти нисам дао
Копрену, ни бурму, ни аздију, као
Старински јунаци, по чему ћеш мене
Поменути када стигне удес зао
И запиште деца и заплачу жене.

Сад на разбојишту лежи леш до леша.
Племићи и себри. Лежи страшна смеша.
Ноћ се хвата, Само муња каткад блисне.
Док последње жртве стари крвник веша,
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоће ли ме наћи међу њима твоје
Бистре очи, драга? Хоће л̓ из кондира,
Ко претеча скромна вечитога мира,
Пасти кап на ране што зјапе и гноје?
Хоће л̓ пасти капља што болове спира?

Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне.
Ноћ просипа таму и часове касне,
Ни звезде на небу да за тренут блисне.
— Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

субота, 11. мај 2019.

Мирослав Крлежа | НОКТУРНО

То ноћу бива:
очајна мрена свијести ко вело прше
и ствари све црне као поцијепане стрше,
и кад се спомени крше,
кад предмети лијећу ко фантоми,
о, онда се све ломи.

О, осјећа се онда да све гине и све да труне,
и мумљање се неко онда чује,
то земља сама у празнини куне,
и њена клетва болну душу трује.

То ноћу бива када земља куне,
када све гине и све када труне,
и када се спомени крше,
а ствари као поцијепане стрше.

четвртак, 09. мај 2019.

Фридрих Шилер‎ | СВОЈОЈ ЉУБЉЕНОЈ

7. децембар 1784.

Био сам сигуран да ме нећете натерати да вам напишем овакво писмо. Тако сам желео да никада не помислим да вам напишем овакво писмо. И, шта сад радим, док ви змајеве у себи кротите? Устајем с пода, а говорили сте да ме волите. И даље не желим да вам напишем овакво писмо. И нисам га написао, али ви сте га написали мени. Могло је све да се заврши оног првог јутра, да не дозволите да вас све више узалудно желим, да вас не волим толико да ноћу молим звезде да ме не раздвајају од вас. Остају ми дани кад је све било смех, када сам осећао да с вама, да с вама све могу, да и ви са мном све хоћете, вољена моја. Сада се склањате када ја дођем, окрећете главу када нешто кажем. У чему сам погрешио? У томе што вас волим?
Остаје ми празнина где ми је срце некада било, више и не питам зашто, то није право питање... Обавијен слутњом прихватам наша ћутања и још увек не знам како да изгубим наду. Помозите ми макар у томе....

Ваш Фридрих

уторак, 07. мај 2019.

Рабиндранат Тагоре | ГРАДИНАР 80

Једним погледом из твојих очију, лепа жено,
могла би запленити све богатство песама
које се разлеже са песницких харфи!
Али за славу њину ти немаш слуха,
стога дођох да славим тебе.

Пред ноге твоје могла би понизити
најсмелије главе на земљи.
Али они које ти изабра,
твојиљубавници и обозжаваоци,
не познају славу, зато те славим ја.

Лепота твојих руку
додиром би својим покрила
славом краљевски блесак.
Али ти је употребљаваш да чистиш прашину
и одржаваш чисто свој дом,
зато је моје срце испуњено поштовањем.

• Превод Давид Пијаде

среда, 01. мај 2019.

Милорад Митровић | ПРЕД СЛИКОМ ТВОЈОМ

   Пред сликом твојом замишљен стојим
И будан сањам нестали сан,
А срце дршће кôслаби листак,
Кад једном стигне јесењи дан.

   Да л' љубљах некад пламене очи,
И косу црну, и уста та?
О, кад то беше? Сећам се, сећам,
Од тада прође векова тма.

   Ал' онда дани ведрије сјаше,
И слађа беше сањива ноћ,
И ја сам онда друкчији био,
И љубав моја, и вере моћ.

   И све се сруши. Кроз живот блудим
Подобно сени, хладан кô кам,
А уздах јечи кô ветар бурни,
Кад јекне ноћу кроз срушен храм.

   Ил' зар да наде заснивам нове
И храм да срушен обнављам ја?
Прошло је, прошло! Светиње нема,
А с њоме неста и вера сва.


(Милорад Ј. Митровић ‒ Песме, СКЗ, Београд, 1910)

уторак, 30. април 2019.

Конрад Бајер | ЗА ЈУДИТУ

када понедељак развеје руже преко земље
на прозору стојим и чекам

кад уторак разбије кишу на обали реке
тад стојим на прозору и плешем

кад среда за среду преполови сунце
стојим на прозору и вичем

када четвртак изгуби у парку свој крст
одлазим с прозора корацима што се приближавају

кад петак завитла своје одело међ облаке
тада стојим на прозору и два пута се издајем

када субота пронађе своју косу у димњаку
тад стојим на прозору и певам

кад недеља бесплатно даје смрт на дар
тад стојим на прозору и чекам

• Превео са немачког Златко Красни

Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)

субота, 27. април 2019.

Вито Николић | ЧИЈА ЛИ СИ

Чија ли си ноћас — ко те
љуби пијан од лепоте,
и у мекој коси сања
свет пун твога шапутања.

Срећо моја давно прошла
коме ли си добродошла
ове ноћи док зла цича
моју студен свету прича,
и док ветар грубо гуши
заостали сјај у души.

Чија ли си ноћас — чија,
коме твоје сунце сија
као што је мени сјало
тако мало,
тако мало.

петак, 19. април 2019.

Алекса Шантић | ШЕРИФА

Истом сунце сјекну. Кô плава кадифа,
Прострло се небо, а вита и лака,
Низ очеву башту, по ћилиму мака,
Пјевајући ходи једина Шерифа.

На њу зрело воће смије се са грана;
Лептири је прате, први зраци мију;
По петама голим нануле јој бију,
А под грлом трепте одблесци ђердана...

Гле, зембиљу пуну крупних зерделија
На рамену носи, а све јој се вија
С главе јашмак црвен, кô сабах на вису.

Аман, што је кршна, и сјајна, и ведра!
Што ли јој се тресу она пуста њедра,
Набрекла кô шипци што још прсли нису!...  

четвртак, 18. април 2019.

Булат Окуџава | СТАРИ КРАЉ

У рат против стране силе спремио се краљ.
Краљица му врећу двопека насушила,
И стару је униформу брижљиво ушила,
И дала му неколико савета за крај.

Руке је своје ставила краљу на груди
И рекла: “Прво, гледај да им отмеш колаче,
И друго, распали по њима што можеш јаче –
Да ти се не смеју кô неком пацифисти људи!”

Војска се краљева постројила испред двора:
Пет тужних војника, пет веселих и десетар.
Рече им краљ: “Не могу нам ништа ни штампа ни ветар!
Никог се не бојимо, победићемо и… ура!”

А кад се завршише опроштајни говори
Измене понеке у армији краљ направи:
Веселе војнике за интенданте постави,
Тужне – у ред први; свеједно су најгори.

И замислите, наступише победе дани.
Пет тужних војника паде на бојноме пољу.
Десетар је издајнички остао напољу,
Ал’ зато пун џак колача донесоше они!

Свирајте оркестри! Нека се чују песме!
За жаљење нема никаквих разлога правих:
Тужним војницима је боље да нису сред живих,
А ни колача не би било доста за све!

уторак, 16. април 2019.

Бертолт Брехт | ПОХВАЛА РЕВОЛУЦИОНАРУ

Кад се појача тлачење
Многи се обесхрабре.
Но његова храброст јача.
Он организује своју борбу
За пару наднице, за воду, за чај
И за власт у земљи.
Он пита власништво:
Одакле си?
Он пита назоре:
Коме користите?
Тамо где се увек ћути –
Он ће говорити.
Тамо где влада тлачење а говоре о судбини,
Он ће споменути имена.
Где он седне за сто –
За сто седа незадовољство,
Јело постаје лоше
И пада у очи да је соба мала.
Тамо где га отерају –
Одлази побуна, а одакле је отеран –
Немир ипак остаје.

недеља, 14. април 2019.

Сима Пандуровић | НЕМИР

Устао сам, када Поноћ глува,
Бледа, нема, у црноме велу,
Невеселе, сиве стазе чува.
Поветарац мек по њима дува,
У сузама траву теши свелу;
Суво грање, жуто лишће нија
Шум тајанствен ноћних елегија.

Устао сам, да обиђем руже
У свом врту, да видим да л’ туже
Судбу света, немилосну тако:
Хармоније милогласне круже
И нијају крунице полако.
Месечина. Кроз алеје сане
Туга веје, и шуморе гране.

Ишао сам. Ал’ свемиром целим
Блед се немар, тиха туга шири;
Свет са болом живота се мири;
Руже ћуте, покривене белим
Сјајем пуне месечине; гране
Шýме, моле милост на све стране.
Свет покоја вечног чека дане.

И док ћуте звезде, стазе, руже,
Ја их жалим, оплакујем, волим;
Искидане мелодије круже
Мојом душом наивно и боно.
А часови струје монотоно.
Тужбе ветра у гранама голим
Са звуцима мог срца се друже.

За све које волим — бол и страва,
Немир живи; а њих можда трава,
Мир жељени с неба чува плава;
Док тог срца у златној самоћи,
Које досад невоље су тукле,
Не покрије величанство Ноћи
Развејане акорде умукле. 

среда, 10. април 2019.

Весна Парун | МАНИФЕСТ ЉУБАВИ

Простримо бијеле кости, простримо бљештаве кости
Немамо друге заставе: крв је ослијепила сунце.
Старе трубље прољећа, млада звона слободе
Звоните, зовите љубав, нека се у њој смири
Црна мисао човјека, метална душа свијета.

Ја сам љубав и молим: простримо биједне кости
Ја сам љубав и вичем: простримо сунчане кости
Ја сам костур, и кости мојих костију су јутро
Ја сам љубав и кости мојих костију су љубав
Ја сам љубав, и не знам гдје је починак љубави.

уторак, 09. април 2019.

Жерар де Нервал | ЦРНА ТАЧКА

Ко се год загледо у Сунце, прегорно,
Том се причињава пред оком, упорно
Нека црна тачка. Очи бије хридом.
У младости лудој, да се до ње винем

Усудих се Славу погледом да шинем,
И црна ми тачка заигра пред видом.
Од тада у све се унела, да збрља,
Сви смо ми у власти тих злокобних мрља

О стрепњо ужасна, свима нама вају!
О коби свирепа! Сви смо твоја чеда,
А само је Оро што, некажњен, гледа:
Славу нетремице, и Сунце у Сјају.

Превео с француског Станислав Винавер

Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)

среда, 03. април 2019.

Јован Христић | ФЕДРУ

И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре: живели смо
У временима сасвим очајним. Од трагедије
Правили смо комедију, од комедије трагедију;

А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност,
Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо
Негде на ничијој земљи, ни ми сами,

Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени
Од оног што јесмо, оног што је требало бити.

О драги мој Федре, док будеш шетао
Са врлим душама, по острву блажених,
Спомени понекад и наше име:

Нека се његов звук распростре звонким ваздухом,
Нека бар пође ка небу које никад не достиже,
Нека нам се бар у вашем разговору душе одморе.

уторак, 02. април 2019.

Владимир Мајаковски | ВАМА

Ви — што доживљавате толико оргија,
и каду, и топли клозет имате,
стидите ли се кад предлоге за Георгија[1]
 мимо, са новинских стубаца, читате?

Знате ли, недаровите њушке убоге,
што у глави држите само јела слику —
можда је, баш сад, бомба одсјекла ноге
Петровх, храбром поручнику...

А кад би он, одведен у клања,
видео сад, рањен, ваша лица умилна
како са њушкама умазаним од ждрања
похотно рецитујете Сјевеирјањина![2]

Вама, женскарима и гурманима,
не бих дао ни добра ни спаса.
Радије бих у бару ... редом свима
нудио сокове од ананаса.

1913— 16

• Превео Божо Булатовић


[1] Георгијевски крст — једно од највиших ратних одликовања
за показану храброст у царској Русији.
[1] Игор Сјеверјањин — песник.

недеља, 31. март 2019.

Добрица Ерић | ПИСМО УЧИТЕЉУ

Мом Учитељу, Стојану Живковићу

Драги господине Учитељу, не знам
Да ли си на овом или оном свету
Твоја реч је за мене била као сезам
Којим се отварају градине у цвету.

Научио си ме да пишем и читам
Да поштујем родитеље и све старе људе
Да не будем лењ, горд, лукав и дволичан
Да је злато сваки грумен родне груде.

Ти си нас учио, благ и тих ко дашак
Поветарца што нам је ћарлијао вазда
Да је боље бити поштен сиромашак
Него непоштен богаташ и газда.

Научио си ме да волим заставу
Јуначке песме, Светосавску химну
Да је много боље изгубити главу
Него душу и образ, него Отаџбину.

Послушао сам Те, драги Учитељу
Нисам ни лењ, ни горд, не марим за власт
Највише на свету волим своју Земљу
Ал то ми сад, изгледа, не служи на част.

Не важе више приче о поштењу
И правди, чак ни за многе Православце
Ништа више није по Твоме учењу
Па ми се чини да стојим наглавце.

Стари људи дворе децу и унуке
Лењост је врлина, а поштен рад порок
Властољупци ничу свуда ко печурке
И сваки је нови спаситељ и пророк.

Једни нас куде, а други нас хвале
Трећи нас успављују шареним лажама
Пети нашу заставу цепају и пале
А туђе им се вију над главама.

Гледам, Учитељу, и слушам у чуду
Место да је љубе као колач славски
Дали би за грумен злата родну груду
А за мало власти – и Храм Светосавски!

Дали би косовске кости и божуре
Шумадинске воћњаке, Хомољске планине
Војвођанске житнице и рашке клисуре
Крајине и њине крваве хаљине!

Дали би стару ајдучицу и тројеручицу
Мораву и њено здравље Поморавље
Мачванско блато, борско сребро и злато
Песму петлова и Ружу ветрова!

Златиборско зеленило, подунавску плавет
Снежни Копаоник, жупске винограде
Студеничку ризницу, господство и памет
Авалу и авај, тебе, црни Бели Граде!

Дали би села и вароши, реке и Језера
И све наше светиње над којима брује
Звона у којима нам је презимила вера
У Бога који све види и чује.

Види ваљда и мене: гурам шездесет и шесту
И полако се повлачим из боја
Нисам успео да спасем планету
Што лебди у магли нашег неспокоја-

Па сад, разбарушен као храст на ветру
Расипам суво лишће речи с грана
И лутам и певам, усамљен у свету
Као црна овца или бела врана…

Драги Учитељу, Твоје лице строго
Блажи ме у ово предвечерје рано
Јер Твој наук мени ипак значи много
И ја сам Ти зато захвалан бескрајно

Збогом, господине Учитељу, збогом!

четвртак, 28. март 2019.

Бранко Радичевић | СРПСКО МОМЧЕ

Ти свилено руно иди стадо,
Као пре те немам више радо,
Немам гласе танке вруле јасне,
Клепетуше немам радо гласне,
Нити врела лако жуборење,
Ни цветића миљано цватење,
Нити оћу с вуком бити боје —
Ово, брате млађи, нек је твоје.
Кроз облак прашни дино коњи вриште,
Пушчана зрна наоколо пиште,
Ди оштри мачи пламенито звече,
Мој отац напред силно врага сече —
Онамо ићи таки њему оћу,
Слободе врага бити му помоћу.
Немој плакат, драга мати мила,
Јер у мени лежи дивна сила,
Крепко срце, ноге, руке здраве,
Идем, мати, да наберем славе,
Идем, мати, с врагом да се бијем,
Душманина злобну крвцу лијем.
Врази сужну домовину тлаче,
Чујде, мати, како она плаче!
Оћу боме одрешит јој узе,
Отрти јој тешке беде сузе —
Оћу ићи у слободе бој,
Макар живот изгубио мој!
Ено чета браће амо стиже,
Како ми се душа силно диже!
Збогом, мати, збогом, брате, драги,
Чувати ме оће Боже благи. 
Идем врагу злобу да наплатим,
Као јунак да се дома вратим.

среда, 27. март 2019.

Душан Васиљев | ПРОЛЕЋНА ПЕСМА

Остави царска, поносна жено,
маште о љубави,
која ће се једном и себе одрећи,
и снове о лажној срећи,
и слушај мирно шта ћу ти рећи:

Ја сам пјан лежао у блату
првих Пролетњих Киша,
и у блуду и у разврату,
и у ланцима, што их је моја крв оплела.

И ти си дошла. И ти си ме хтела
оваквог, какав јесам;
твоја је жеља, ко снага моје крви, расла.
И ти си отела поглед из тамних очију мојих,
и својом си ме крвљу од моје крви купила.

Ал' си се, поносна, царска жено, залуд трудила,
јер ме ниси спасла.

Ја сам кроз ноћи дуге и бљутке
нацедио поново себи
чашу пелена
и жучи.
И ја је морам испити
јер ме мучи
твоја утеха, и тишина и ход
без бата, на прстима.
И боли ме твоја примерна башта, зелена,
где је све увек тако правилно и чисто,
ал' увек исто... увек исто...

Ја волим да лупам главом у Плави Свод
и да на својим кракатим крстима
куглу земаљску држим, као што су Грци
појмили Херакла;
и волим да у вечном огњу пакла
жежем своје прсте, беле беспарне прутове.
И волим да ми нико не зна путове...

Пусти ме натраг у моје пролеће!
Пусти ме, царска жено,
јер ће у мени гласови мржње и чежње
угушити гласове понизне хвале:

ја ћу продати твоје рубине и опале
гаравом сарафу у чаршији
и купићу за њих шарене бенгале.
И кад ти моје поноћне блуднице
под прозором славопојну ватру упале,
ја ћу ти рикати са улице
да је моја љубав бенгалска ватра само.

И онда оно, чега се највише плашим:
да ћу за гомиле твога злата
купити једне кишне ноћи
хиљаду кукавних Пилата,
који ће те грешно осудити...
И онда се... више...
нећеш... пробудити...
Нећеш се... више... пробудити.

Ох, пусти ме натраг у моје пролеће
поносна, царска жено!

Арсен Дедић | ПОПОДНЕВНА ПЈЕСМА

Упућујем ову лијену поподневну мисао,
Њежну и похотну,
У оно двориште у којем сам вас гледао,
Драга сусједо,
Тисућу деветсто педесет седме године
Када је била јесен слична овој
И када су још у мој сан ударали
Прозори родитељске куће
Утопљене у Шибенској југовини
У граду који је постајао моја болница
А мојом напола разбуђеном главом
Колали први трамваји, плави и успавани…
Адресирам тамо ову мисао и кажем –
Штета…

Били сте љубавница мог цимера
Од осам до једанаест сваког јутра…
Како сте се звали-
Ема, Селма, Алма, Адела?
Да ли је што измијенило ваше лице, очи и трбух?
А како сам вам завидио враћајући се из шетње
Од осам до једанест изјутра
Уз четврт круха и млијеко
У једном блиједом Пешченичком мљекарству
Свим је бојама већ мој први студентски рујан
Додавао мало црног и мало тамнозеленог…
И данас вам искрено кажем –
Штета, штета!
Више вјеројатно и нисте за таква шта…

Поново оно двориште.
Вријеме је за недјељни риболов
И ваш супруг одлази.
Ви, значи, данас долазите још раније у моју собу –
Око пола седам
А ја баш излазим – штета,
Јер мој је цимер мрзовољан тако рано
И ја бих вам вјеројатно пружио више…
Али ја идем у шетњу…

И шетао сам тако годину, и другу,
И не да вам се хвалим – било је тога…
Какве све земље, пића, каква мора,
Гдје сам све био,
Гдје сам све љубио,
И какве жене…
(Јер вама отворено могу рећи)
Куда сам све шетао по киши ујутро…
Некакав влак је иструо у црном прољећу
У Пољској, близу Русије
Какву сам тамо жену остављао, Исукрсте!
И каква је мене остављала на сјеверу
Пијући неко неразговјетно пиће свог народа
Далеко, далеко, као у сновима…
Опет нетко овдје у Загребу, у Јуријевској…
Па очи, провидне и драгоцјене,
Једне Чехиње из Брна – Воздеркове
Премјештене заувијек у моју утробу…
А такав снијег и све што треба – било је, било…
Али оно двориште у којем сам вас виђао
Између два неодређена стабла
Црна од влаге оне јесени
Вас, тако обичну и раскалашну домаћицу
И мириси које сте остављали у мојој соби
У сезонама 1957/58 и сљедеће…
Штета, неповратно штета…

понедељак, 25. март 2019.

Иван Буњин | ВЕНЕЦИЈА

У Венецији не бјех осам љета.
И сваки пут станицу кад прођеш
И на пристаниште изађеш, тишина
Венеције те задиви, пијан си
Од морскога ваздуха с канала.
Ови чамци, барке, и уљасти
Бљесак воде, огњем обасјане,
А иза ње ниски ред фасада
Као од прљаве да су слонокости,
А над њима плави јужни вечер
Мокар и кишовит, но наливен
Плаветнилом меким, љубичастим –
Радосно све то било је видјети!
Осам љета… У одавно знаној
Ниској, старој сам соби, под бијелим
Стропом шараним цвијећем, спавао.
Ујутру чујем звоно: и звонко је
И благогласно, но нас не дозива
Овај чисти усамљени глас,
Глас давнога живота од којег
Преостала је једино љепота.
Ујутру косо ружичасто сунце
Загледало је у уски уличак
Освјетљујући одбљеском од куће,
Од противнога зида, и поново
Радосну блискост мора и слободе
Оћутио сам, видјевши на крову
Над рубљем, што се на вјетру трзало,
Јоргованске крпице облака
У житком, влажно-тиркизноме небу.
Иза тога је на кров дотрчала
И скидала рубље, пјевушећи,
Гологлава дјевојка, и витка
И танка. Ја сам се сјетио Каприја,
Ламартинове Грацијеле… Осам
Година прије ја сам био млађи,
Али не срцем, не уопште срцем!
У подне, крај Марка што је био као
Патријарх Сирије и Смирне, сунце је,
Смијешећи се у облачку свијетлом,
Засљепљивало руменим седефом.
Сунце је гријало зидове Дуждеве,
Трг и сивкасте голубове који
Гучу и врве кљуцајући зрна
Под ногама туриста подашних.
Све је блистало – шешир, штап, обућа,
Жмириле очи, свјетлуцали зуби,
Жене, које на прољеће личе
Својом свијетлом одјећом, амреле
Рашириле су свилене да лица
Обасја свила… У галерији сам
Сједио, новине, кафу затражио,
И о нечему мислио… Онај ко
Млад је, зна шта воли. Ми не знамо –
Волимо цијели свијет… И далеко
Иза канала, иза града који
Лежи равно и сја мутним свјетлом,
Иза лагуне Адрије зелене,
У плав простор је гледао крилати
Лав са стуба. Када ведро је вријеме
На југу види Апенине, а на
Сјеверу сивом – тројке вала алпских
Који блистају понад плаветнила
Платином својих ледених грба…
Извече је магла, мљечно сива,
Димна, непрозирна. И пахуљасто
У њој огњеви зелене се, сјенке
Са стубова бацају светиљке.
Велики канал жалобно се црни
У распу огњева маглено-црвених,
Марко је тежак и дрвен. Уличци
Са блатом, глибом. Идем посредини –
Као у опери. И слатко миришу
Јаке цигаре. Угодно у сјајним
Галеријама кафане, витрине
Њихове бљеште јарко. А Енглези
Куповали су чипку и књижице
Са листовима дебелим храпавим
У увезима, сви са златотиском,
И са копчама грубим… И дјевојка
Иза мене је звала, дотицала
Раме ми руком, осмјехивала се,
Жалостиво и плашно: “Mi d’un soldo!”[1]
У таверни дуго потом сједио сам,
Дуго се сјећао њенога дражесног
Жарког погледа, зрачних трепавица
И траља њених… Можда, Арапкиња?
Изађох, за час, ноћу. Одвећ влажно,
Но топло, меко. На маломе тргу
Мокро камење. Њежни мирис мора.
Хладно и влажно воњају уличци
Клиски и тамни, с канала – свјежина
Лубенице. И у свијетломе небу
На малом тргу, спрам папских статуа,
На фасади цркве, блиједи је мјесец:
Час сија, а час ко дим се растопи,
Иза јесење магле што гре с мора.
“Не спаваш, Енрико?” А он полагано
На мјесечину бешумно изводи
Дуги и црни катафалк гондоле,
Мало у струку свије се, нарасте
На њеној крми стојећи… Дуго смо
Уским ходницима улица пловили,
Међу високим тешким зидовима…
У ходницима тим – чамци с дрветом,
Барке са сољу: стали да преноће.
Под зидовима – коље, степеници,
У плијесни, слузи. А горе је небо,
Трак неба с малим блиједим звијежђем…
У поноћ спава Венеција – можда
Тек у јазбинама пјанаца и тата,
Иза станице, прслине капака
Сјаје, иза њих пригушени крици,
Разуздан кикот, свађе и ударци
По столовима, столцима, марсалом
И вермутом што су заливени… Има
Чари у том касном, том димном животу
Пијанаца, курви и матроза!
“No amato, amo, Desdemona”[2]
Пјевушећи говори Енрико
И, може бити, чује ову пјесму
Неко у тој тамној кући – она
Душа што воли… А иза ограде
Видим баштицу: на чистом видику
Дрвеће бјеше голо и прозирно,
И као стакло блиста, врт мирише
На вино и мед. Тај вински је мирис
Лишћа финији неголи прољећни!
Младост је груба, жудна, љубоморна,
Младост за срећу не зна – када видиш
Сузе с трепавки Дездемоне која
Воли другога…
Ево и свијетли
Узлаз у небо, лунин сјај и воде!
Здраво, небо и јасни мјесече,
Прељев вода зрцалних и танка
Плаветна магла, у којој ко бајка
Чине се куће и цркве у даљи!
Здраво и ви, поноћни простори
Златног приморја које обамире
И огњи једва видљивог експреса
Који јури као
златни ланчић
По лагунама к југу!

(30. VIII 1913.)

Превео Марко Вешовић
___________________
[1] “Дај ми новчић!” (итал.)
[2] “Волио сам, волим те, Дездемона” (итал.)

четвртак, 21. март 2019.

Микеланђело Буонароти | СОНЕТ

Већ гушу добих од силнога труда,
кô ломбардијски, од воде мачори
ил' каква год их друга земља створи,
па ми сад стомак под брадом врлуда.

Ова у небо, а потиљак куда
леђа су пошô, харпија груд мори,
кичица капље, лице налик кори
поста, од боја разасутих свуда.

Слабине ми се у утроби боче,
кô хрбат коња извило се дупе,
ћоравих ногу корак лудост пука.

Кожа све дужа напред бити поче,
кад хоћу назад, крљушти се скупе,
запет сам попут сиријскога лука.

Отуд суд ми је брука,
лаж, чудо, не зна ум да суди више,
јер се дуваљци кривој лоше пише.

Сликарство ми не дише,
ти га, Ђовани, и част моју, брани,
кад нит сам сликар, нит на доброј страни.

Сонет с кодом, тј. додатком (овде шест стихова). Микеланђелов доживљај мукотрпног осликавања таванице Сикстинске капеле (1508-1512).

"Уживам у сну, у камену више"
(одабрани стихови)
Паидеиа, Београд, 2008.

среда, 20. март 2019.

Борислав Радовић | МЛЕКО И МЕД

Да нам је знати, теби и мени,
чија је оно кућа у шуми,
навраћали бисмо пред њен праг, трагајући
за дупљом где се скупља мед,
за вименом из којег се пушта млеко;
ноћивали бисмо у њој чело уз чело:
„близнаке језгре у коштици“.

Да нам је сести, теби и мени,
с вечера за сто у оној кући,
ослушкивали бисмо време како гребе
и цијучући подрумом тумара,
док између тебе и мене –
као међ непцем и језиком –
млеко и мед на трпези
уливају присност у земљане посуде,
уводе сјај бића у разговор очију.

понедељак, 18. март 2019.

Миклош Радноти | ОДА НЕДОУМИЦИ

Одавно се спремам да испричм теби
скривена сазвежђа моје љубави;
само оно битно, тек у једној слици –
Ти као постојање врвиш у мени,
а каткад си тако сигурна и вечна
као у облутку скамењена шкољка.

На ноћном небу месечином ишарани облаци
међу шумовима неухватне снове лове. –
и још ти увек не знам исказати
шта ми значи, кад током рада,
на себи твој заштитни поглед осећам.

Ређам па одбацујем поређења празна,
и сутра све испочетка намеравам,
јер толико вредим колико и реч
у песми — и дотле, дотле ме то гризе
док од мене тек кост и коса остану.

Уморна си, осећам — дуг је био дан –
шта још рећи? Предмети се погледају
и тебе хвале, зазвучи коцка шећера,
на сто ситне капљице меда падају,
као златне кугле сјаје на столњаку
и празне чаше саме одзвањају,
радосне јер с тобом живе;
можда ћe ми рећи како им је кад те чекају.

Полагано сенке сна те дотичу,
одлете па ти се до чела примичу,
још ме поздрављаш поспаним очима,
развезеш косу и снови те покрију.

Мирују дуге сенке твојих трепавица
и твоја рука на мом јастуку,
полегла грана брезе,
и ја спавам у теби, ниси други свет;
чујем како се мењају тајанствене,
танке, мудре црте у хладу твојих дланова.

субота, 16. март 2019.

Булат Окуџава | ВАШЕ ВЕЛИЧАНСТВО, ЖЕНО

Таман је ту све извешено
и дан у тишини мни...
О, ваше величанство, жено,
ви код мене?Зар ви?Ви?

Мало је светла за пространство
крова, што капље по свуд.
Aко се, ваше величанство,
одлучи проћи овуд?

Ваш долазак попут пожара,
димиће се сатима...
Уђите, кад вам се отвара.
Не стојте пред вратима.


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта