субота, 05. октобар 2019.

Владета Вуковић | БЕЗ СУНЦА



Сунце — букнула зеница неба,
па обневиде птице испод облака,
надоблачне се населе у предео светлости.
Свака по зрно сузе у песму усидри,
свака из будног корена песму изнеби.
Понека изгубљена у
суновратном откосу муње
коначи ко зна где као звезда изгорела.

Као негде изгубљену птицу,
у заседи те очекује дубина сна,
која те нечујним звуком такне.
По ко зна који пут
с тобом незнаним дешава се преображај.
Надај се макар да ће после прве године
из тебе трава смарагдом да запожари.

1960.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта