Пољуби још једном јој чело, којим те сада гледа
испод капака мртвих: усном што стид ти је стину
невјерства измјери своја на том челу од леда,
и запамти их вјерно у сваком своме вину.

Баци још један јој грумен земље која је прима,
да видиш како се она сахрањивала у те,
да чујеш како ће пасти твоја залудна рима
као што пада сад земља на та уста што ћуте.

Заустави ту сузу што хоће да ти испере
тај пелин у омчи грла, тај касни јаук вјере,
и хумку што расте ко гријех – облије тугом крина.

Не мичи никуд, јер корак – корак је заборава,
стој, гледај: тако си ницо ко што ће из ње трава.
Занијеми јој над гробом, и буди вјерна тишина.