Радост је када се у жбунова сени
Плаче за прошлошћу обала рођених
И, док се о првим сединама ћути,
С притајеним болом на судбину љути.

Ни друга, ни мисли на обличје жене
Не доносе њене речи одмерене,
Ал у њој, ко вере, има живих снова
Да се усне такну скривених светова.

Волиш у њој вече и овас над реком,
И децу са косом кестењастом, меком.
Стресавши са веђа невидљиви дим
Ми ћаскамо овде о тајнама тим.

Кроткост је то нежна, кад седиш на прагу
И молиш се сунцу и путељку драгу.
По пољани голој, шумом без радости
Мисли наше туже за правом младости.

У очеву бајку, у времена мила
Понео нас жамор непознатих крила ...
Али чврсто усред ковиљних лугоза
Истина почива родитељских снова.