„Хоћу, децо, да вас спојим,
да вас спојим веригама,
миљем, вером и надама!
Јер ако вас спојит неће
мога раја плетицвеће,
хоће да вас обавије
клупче змије враголије!”
Прислушкујем божјем слову,
довијам се благослову,
у слушању услиша ме:
цветак један паде на ме.
Замириса око мене,
пун сам среће нечувене,
пун сам миља, пун сам вере,
а надама нема мере.
Ој, та пун сам свега трога
поред овог цвета мога,
ох, та ти си, ти си, мила,
ти си ми тај цветак била.
И сетим се божјег слова
небескога благослова,
да покажем да га штујем,
дарак његов исцелујем.
Дарак, усне састављене,
кô карике две румене,
свет нек види каквим стоји
веригама да се споји.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!