Јесени тешког воћа, пуна мрља
Од крви грожђа, немој проћ већ сједни
Под наш сјеновит кров; ту починут ћеш
И запјеват уз моју нову фрулу;
Најљепше теби плесат дјевојке ће!
Воћа и цвијећа запој страшни пјев.

“Пупољак сунцу отвара Ијепоте
Своје и Ијубав прожима му вене;
Цвјетови висе око чела јутра,
Цвату низ блистав образ чедне ноћи
Док бујно Љето пјевуши а лаки
Облаци цвијећем посипљу му главу.

Духове зрака храни осмијех воћа,
А радост лебди око врта, крила
Лаких, ил’ сједећ на стаблима пјева.”
Тако је Јесен пјевала кад сједе;
Диже се тад и оде преко тмурних
Брда, ал’ златни остави нам терет.