Удишем сваком пором коже
У претећој тишини шуме
Све што нико назвати не може,
Што ни жив ни мртав сад не уме.

И оно што је тако недостижно,
Оно што је измакло из руке,
Каткад промакне мимо и у зеленом
Мрешкању реке без буке.

Свет је по себи надарен и вешт
Да нас води као робље, везано,
И његов ритам, и његов хаос,
Да предвидимо није нам дано.

И све је то само – нажврљана слика;
Барке, санте леда, облаци, лука –
Све што нам без великог ризика
Додаје његова рука.

🔼С руског препевао Дејан Михаиловић
(Извор часопис Поља 385, Нови Сад)