понедељак, 23. септембар 2019.

Војислав Илић | АНЂЕО МИРА



Ноћ дубока влада, и све живо спава;
На староме торњу поноћ откуцава.

И у томе часу са гранчицом крина,
Анђео се спусти са рајских висина.

Све поспало ћути, нико се не буди;
Не виде га звери, не виде га људи.

Ал' осећа грање - па се тихо свија;
Осећа га лахор - па тихо ћарлија.

И Анђео Мира, кроз дубоку таму,
Спусти се пред олтар у пустоме храму.

Па прекрстив руке на блажене груди,
Рујну зору чека да небом заруди...

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта