На староме торњу поноћ откуцава.
И у томе часу са гранчицом крина,
Анђео се спусти са рајских висина.
Све поспало ћути, нико се не буди;
Не виде га звери, не виде га људи.
Ал' осећа грање - па се тихо свија;
Осећа га лахор - па тихо ћарлија.
И Анђео Мира, кроз дубоку таму,
Спусти се пред олтар у пустоме храму.
Па прекрстив руке на блажене груди,
Рујну зору чека да небом заруди...
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!