Никада се нисам наљутио на јабуке
што су јабуке, на лишће што је лишће,
на сенку што сенка је, на птице што су птице.
А јабуке, а лишће, а сенке, а птице
наједном се на мене наљутише.
И ево ме на суду лишћа,
на суду сенки, јабука, птица,
на суду округлом, суду ваздушном,
суду танком, суду хладовитом.
Ево ме осуђеног због незнања,
због досаде, због немира,
због непомичности.
Мудрости исписане на језику језгра.
Налог за хапшење, парафиран
птичијом изнутрицом,
освежавајућа сива покајања, исказана мени.
Стојим главе откриване,
настојећи да одгонетнем оно што засјужујем
због незнања...
А не могу, не могу да одгонетнем
ништа,
и то стање духа, оно само,
љути се на мене
и осуђује ме, неодгонетљиво,
на напрегнутост
значења у њима самим
све док не добију облик јабуке,лишћа,
сенки,
птица.