Девојка у жеженој венчаници лета
дође низ реку до Вилиног вира
у пратњи златооке гарде сунцокрета
Оркестар зрикаваца у травама свира.
Од кад је запаљеним гласом пробудила
тај вир где се циганке врба огледају
крв јој придолази и жрвњем лудила
меље звезде, зачете у липовом гају
Од кад је запаљена реку пробудила.
Док је за празник шумско цвеће брала
рој пчела је диже у облачак златни
после јој посестрима вила обећала
да јој река врати ђердан неповратни
То док је ђурђевак за венчиће брала.
Јабланови у небо зелену жеђ трубе
Сунце хлади у виру запаљене зене
сунцокрети забораве свој закон, па љубе
брезу тела те тужне, немуште сирене
њене беле двојнице у плавети дубе!
(1958)
(Из књиге Срицање жене, Српска књига, 2006)
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!