Усред зиме тица лета пева ми на прсту руке,
Ћилим поноћи растегао се, пуца на њему бесмртна воља.
И јуче и данас запаљено је грање моје муке
Вино среће потопило наша братска поља.
Остани у мени песмо, ми црни људи нисмо
Лутаћемо по житу злата, тражићемо наша јутра
И сутра и увек расадник Славе расте за наше писмо.
Радост на раскршу жеља озлатићемо сутра.
Вивак са моје Битве баладе о словима пише
Анђео са шуме моје Доброту росе са мене брише.
Гину пси зависти од њега и он за песму дише
Умиру слуге злобе – цвеће бола мирише.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!