четвртак, 12. септембар 2019.

Еуђенио Монтале | АРСЕНИО



Вихори витлају прашину
понад кровова, у вртлозима, и по пустим
трговима где огрнути коњи
њуше тле, укипљени пред
блештавим улазима хотела.
Низ шеталиште, поред мора, силазиш
у овај дан
час кишан час сунчан, у коме као да прашти,
реметећи му једнаке,
тачно нанизане сате, припев
кастањета.

Знак је то другог пута: пођи њиме.
Сиђи до видика што га наткриљује
оловно ветрило, сукнуло изнад вирова,
од њих скитар већи: слана маглина
коју бунџијска пратвар узвитла и дува
ка облацима; нека ти корак
хрска по шљунку саплићући се
о сплетове алги; тај трен,
дуго чекан, можда ће те поштедети
да завршиш путовање, карику
у ланцу, ход у месту, о то сувише
знано лудило непомичности, Арсенио...

Слушај како међу палмама замире дрхтав
цилик виолина кад се гром
обурва уз лепет згођеног лима;
олујина је умилна кад
жежена звезда Илинштака сукне
посред модрих небеса а блиско се вече
чини још далеко: ако га муња уреже,
попут бисерног дрвета се распукне
у руменкастој светлости: а добош
цигански тмуло се разлеже.

Сиђи у таму што се у трен
руши и подне претвара у ноћ
с ројем запаљених кугли што обалом палаца,
а напољу, где једна једина сен
држи море и небо, с расутих чамаца
трепти ацетилен -
док дрхтаво капље
небо, испарава се наплављено тле,
све око тебе кипи, лупкају
млитаве надстрешнице, силан хук брије
земљу, млохаве, доле шушкају
низ улице, светиљке од хартије.
Тако загубљена у врбацима и рогозини
росној, ти, трстико, теглиш за собом
лепљиво корење, никад
ишчупано, цептиш од живота и нагињеш се
до празнине што јечи од тужаљки
пригушених, а древни у пропњу талас
витла те и гута; све што те
захвати, улица, предворје,
зидине, огледала, сабије те у једно
мноштво мртвих, једино и ледно,
па ако те нека кретња дирне, ил реч
до тебе падне, Арсенио, то је, бар
у сату на измаку, можда јавка неког
сможденог живота што из тебе ниче, а ветар
га разноси с прахом звезда.

•С италијанског препевао Милан Комненић

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта