понедељак, 09. септембар 2019.

Велимир Рајић | РАСКЛАПА ЗОРА...



Расклапа зора трепавице сене,
И буди данак са својега крила:
„Устани, драги, ноћ је веће била!“
И данак слуша, и покорно сване,

И крвав исток свом силином плане.
У соби тама. Малога кандила
Последњи зраци, меки као свила,
Умиру; нема кô уља да кане...

Кандило моје, ми смо среће једне:
И моје груди за животом жедне,
Кô ти за уљем; мој дух, сваке ноћи,

И сваког дана, и свакога часка,
Пуцкара, пишти – али тога гласка
Нит чују, нити могу му помоћи.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта