Између камена и мога ока
кипи сунце и ми приносимо флашице
поскакујући на жару помало без коже,
на помолу су неки балони
да нас спасоносно проиграју у ваздуху.
Из гусала пушташ огромну колону,
а не можеш се задржати
у куцавици на врату,
да се гуштеру придружиш
замилован медвеђим језиком за шуму.
Куда на измишљене трке неизмирен довољно
да можеш приспјети у рибу под санту
одатле да се дозовеш натраг.
Пролазе пламичци из твога огњишта
и прже ти траву испред самог ока,
камен ми је бездан
за љигаву гљиву
да ме на капљице извучеш
а за мном млазне лава,
полако се одмичем
уснуо на једном мјесту,
сад корак, сад нокат више
нанизати се до краја
када са свих кровова појурим
зелени коњ ће да клекне,
откуда сада да се зовем
да разагнам румен са пребројеног неба?
Досадило ми је кружење дана и ноћи
кад имам преглед себе у камену,
прстеним својим зглобом
могу да. разбијем главу,
ово је дување од вјетра до вјетра
кроз ребрасту стијену.
Намами ме корак надражених ногу,
не ослушкујићи звуке
који ме окоол звижде,
а сада се
над језером клатим.