среда, 30. децембар 2020.

Никола Дреновац – ДОЗРЕЛЕ ВЛАТИ

Знаш ли за жубор вода, чежњу јабланова и сан папрати,
За немушту љубав звериња у овим зеленим тишинама?
Знаш ли за бол полуделих птица и стрепњу дозрелих влати,
Што шуморе шапатом слутње у ваздуху и у нама?

Знаш ли да сваку тугу скривено носим и до сржи доживим?
Бар да сам румен облак што плови и дажди где хоће!
Знаш ли да једна је срећа у овим свитањима сивим –
Смирење у травама и љубав под плавим крилима самоће.

Осећам да има смисла чекање нечег што никад неће доћи,
Ал што даје лепоту патњи и после свршетка снове злати.
Ништа не реци. Склопи очи и слушај: у нама ове ноћи
Шуморе шапатом слутње и стрепе дозреле влати…

Раде Томић – КОНАЧИШТА

Државо моја без цара и господара
Ливадо у којој ходају јежеви и змије
Једна недоречена једна бесплодна птица
Гнездо у мојој папрати вије

И сан се мој стропоштава у воду
Где ласте пролећне плету венце
Хиљаде риба хоће да оду
У далеке топле зденце

И да ту под топлим прстима маја
Свицима омамљене зрију влати
Моја земљана кућа моја одаја
Што се далеко звездама злати

Врати ме брегу врати ме бедему
Иза којег се невреме спрема
Јеленима раковима свему
Где ме је било и где ме нема

Александар Вучо – ХУМОР ЗАСПАЛО

Сву ноћ кроз уста улице
Цурила спаваћа кафа
Сву ноћ се у постељи немира
Под обрвом крваве тамнице
На пантерским рукама бабице
Порађала трула жирафа

Једно је дете у воску
Најнижег варошког рафа
Глодало бачену коску

Једно би дете могло
(Када би само смело)
Да закоље читаво село

Сву ноћ сам под скутом станице
Са плућима од беле хартије
Чекао закуску срца...

Једно је дрво на друму
Крвљу која из очију штрца
Чувало ужасну шуму
На ледено лењим минама
На песници ледено лењих пожара

Једно би дрво на друму
Могло (када би хтело)
Да запали читаву шуму

уторак, 29. децембар 2020.

Борис Пастернак – ЗИМСКО НЕБО

Винут из дима као целац суви
Звездани поток посукља у ништа.
Клупко клизача изврнуто увис,
Куца се са звонком ноћи клизалиште.

Клизачу, ступај ређе, ређе, ређе,
У трку сеци, спутај краке дуге.
На окрету се уреже ко сазвежђе
У небо Норвешке шкрипање сличуге.

Ваздух ко гвожђе за ноћ је прибијен.
О клизачи! Тамо никога не брине
Што је, ко орбите наочарке змије,
На земљи ноћ, и ко кост домине;

Што као језик пса птичара суста
Месец уз копчу смрзнут; што су свима,
Ко фалсификаторима, наливена уста
Лавином леда што дух обузима.

•Превео с руског Милорад Живанчевић

петак, 18. децембар 2020.

Осип Мандељштам – ***

Неком је зима – арак и пунч плавооки,
Неком – миришљаво је са циметом вино,
Неком – наредбе слане звијезда прежестоких
Дано је да пренесе на огњиште димно.

Измета да је мало топлог кокошјега
И само мало тупе топлине овчије:
За живот све ћу дат – тако ми треба њега –
Могла би шибица сумпорна да ме згрије.

Гледај: у мојој руци само врч од глине,
И цврчање се звијезда слабог слуха косне,
Али жутило траве, пјешчане топлине,
Мораш завољети кроз длачице жалосне.

Глади ту вуну тихо и сламу полијежи,
Гладујућ као јабука у рогожини,
И разњежено страном бесмислено тежи,
Стрпљиво чекај пипајућ у празнини.

Нек пружају на снијегу уротници корак
Као оваца стадо на лом крхког леда,
Неком је зима – пелен и грк дим за конак,
А неком – оштра сол је свечаних увреда.

О, да је фењер на дугачком штапу дићи,
Па са псом ићи испод те звјездане соли,
И са пијетлом у ћупу до гатаре стићи.
А очи гризе бијели, бијели снег до боли.

•Превод с руског Фикрет Цацан

субота, 12. децембар 2020.

Марио де Андраде – МОЈОЈ ДУШИ СЕ ЖУРИ

Рачунао сам своје године 
и открио да ми је остало мање времена за живот 
од оног који сам проживео досад.

Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша,
прве је појело са задовољством,
али кад је видело да их је остало још мало, 
почело их је јести са посебном пажњом 
и уживати у сваком залогају.

Немам више времена
за бесконачне конференције у којима се говори 
о статутима, правилима, процедурама 
и унутрашњим одредбама, 
знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

Немам више времена 
да подносим апсурдне људе који, 
упркос поодмаклим годинама, 
још нису одрасли.

Немам више времена 
да се борим са неоствареним. 
Не желим да будем на скуповима 
где се его надувава.

Не могу да трпим манипулаторе 
и опортунисте. 
Нервирају ме завидни људи 
који покушавају да дискредитују способне 
да би освојили њихове позиције, 
таленте и достигнућа.

Моје време је прекратко 
да бих расправљао о насловима. 
Желим садржај, супстанцу, 
мојој души се жури.

Није остало
још пуно слаткиша у кутији.

Желим да проведем живот 
са људима које краси истинска човечност.
Људима, који умеју да се смеју 
властитим грешкама.
Људима који разумеју своје предодређење 
и не крију се од својих дужности. 

Онима који бране људско достојанство 
и желе само да буду на страни истине, 
правде и праведности. 

То је оно што живот чини вредним живљења.
Желим да будем окружен људима 
који знају како да додирну срце других људи. 
Људима које су тешки ударци у животу 
научили да одрасту 
и сачувају нежне додире душе.

Да, жури ми се. 
Жури ми се да живим тим интензитетом 
коју само зрелост може дати.

Не желим узалуд да потрошим 
више ни један слаткиш који ми је преостао. 
Сигуран сам да су још слађи 
од оних које сам већ појео.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом, 
са мојим ближњима и мојом савешћу.
Имамо два живота 
и онај други почиње у тренутку 
кад схватиш да је живот само један.

петак, 11. децембар 2020.

Томас Транстремер – ШЕСТ ЗИМА

1.
У том црном хотелу једно дете спава.
А напољу: ноћ зимска
у којој се врте разрогачене коцкице.

2.
Елита покојника скаменила се
на Катаринином гробљу
где дрхће ветар у свом оклопу са Свалбарда.

3.
Једне ратне зиме док лежах болестан
некаква огромна леденица нарастала је крај прозора.
Сусед и харпун, сећање неразјашњиво.

4.
С ивице крова лед виси.
Леденице: обрнута готика.
Марва апстрактна, стаклена вимена.

5.
Празан вагон на споредном колосеку.
Непокретан. Хералдички.
С путовањима под канџама својим.

6.
Вечерас снежна вејавица, месечина.
Медуза месечине лично
ту пред нама лебди. Осмеси наши
на путу према кући. Зачарана алеја.

•Превео са шведског Мома Димић

четвртак, 03. децембар 2020.

Арсен Дедић – МИ СМО ЛИШЋЕ С ИСТЕ ГРАНЕ

Ми смо лишће с исте гране,
Једном смркне, другом сване.
Једном згасне, другом плане,
Јер смо лишће с исте гране.

Ми смо лишће с исте гране,
Једнаке су наше мане,
Али су нам руке чисте,
Јер смо лишће с исте гране.

Свак’ је својим путом иша’,
Једном сунце, другом киша.
Видјели смо сличне ране,
Јер смо лишће с исте гране.

Ми смо лишће с исте гране,
Једном смркне, другом сване.
Једном згасне, другом плане,
Јер смо лишће с исте гране.

петак, 27. новембар 2020.

Новица Тадић – ХВАЛИТЕ МЕ ПОСЛЕ СМРТИ

Хвалите ме после смрти.
Бићу тада варница
огња пакленог, или такво
(ништавно и неухватљиво)
штогод.
Хвалите ме после смрти.
Знам, ви то можете.
Ви сте увежбани и спремни.
Ви певате у црним хоровима.

уторак, 24. новембар 2020.

Јан Скацел – МЛИН ЗА СНЕГ

Огребан као дрво
које је столар одложио у страну,
идем крај реке и седам муња бљештавих
дозивам на себе.

Испод мостова прелећу зимске птице
вода је празна.
Високо, изнад глава, шкрипи
сламени млин за снег.

•Превела с чешког Бисерка Рајчић

среда, 18. новембар 2020.

Шандор Петефи – ЈЕДНА МЕ САМО ТИШТИ МИСАО

Једна ме само тишти мисао:
На душеку не скончати!
Истиха свенути као цвет
Потајно коме црв подгриза срж;
Истрошити се мирно као луч
Што тиња ту у пустој одаји
Тек мени не, не такву смрт!

Нек будем муњом шинут, спржен бор,
Из корена ког чупа буре бес;
Ил' стена коју с врха планине
У провалију руши урнебес.
Кад целом ропском свету том
Дојади јарам, па се успропне,
Завитла, румен, жарком заставом,
А на њој слово свето, пламено:
— Слобода Свету, Човечанству свем —
Па грмне л' то на запад с истока,
И с тиранима букне бој, —
О, ту да паднем,
На том ограшју:

Младости моја,
Ту ми проспи крв;
Радости моје ту последњи крик
Нек трубе јек, и мачева звек,
Топова рик, угуше занавек.
У јуришу ка победи,
Хржући вриском, хатови,
Прелазите ме, прелетите,
На бојишту нек остане мој крвави леш!

А сване л' дан великог погреба,
Уз гласе тужне и торжествене,
Под тешком сенком црних застава,
Расуте кости прикупите ми
У заједнички гроб јунака свих
Што падоше за твој победни стег,
Слободо света човечанства свег!...

Препевао Вељко Петровић

Луиш Ваш де Камоиш – ЉУБАВ ЈЕ ВАТРА

Љубав је ватра што без трага гори,
Рана што пече, ал’ се не осећа;
Стање је среће та стална несрећа,
Бољка без имало бола што мори.

Не волети више нег да се воли;
Усамљеност што у друштву је већа;
Са задовољством жудња је пламтећа;
А губитак само јачом је твори;

За сужањством вољним интерес буди;
Пред побеђеним да победник клечи;
Да оданост жртва крвнику нуди.

Ал’ откуд јој моћ да ствара и лечи
Пријатељство у срцима људи,
Кад себи сама тако противречи?

Препевао Жељко Донић

уторак, 17. новембар 2020.

Константин Кавафи – ОНО ШТО МОЖЕШ

Чак и ако не можеш од свог живота да учиниш оно што желиш,
бар покушај да постигнеш
оно што можеш: немој га срозавати
пречестим дружењем са светом,
силним кретањем и разговором.

Немој га срозавати грабећи га,
развлачећи га често и излажећи
свакодневној лудости
веза и сусрета
све док не постане као неки туђи претоварени живот.

• Превела с грчког Ксенија Марицки Гађански

среда, 04. новембар 2020.

Хорхе Луис Борхес – МЛАДА НОЋ

Ноћне воде очишћења већ ме ослобађају
многих боја и многих обличја.
У врту птице и звезде већ славе жељени
повратак древних начела сна и таме.
Већ је запечатила тама огледала
што понављају привид ствари.
Гете је лепо рекао: Блиско се удаљава.
Те три речи сажимају сутон.
У врту руже престају бити руже
– желе да буду Ружа.

Превод Валентина Шекарић

четвртак, 22. октобар 2020.

Отон Жупанчић – ТИ ЦВИЈЕТЕ МОЈ ТАЈАНСТВЕНИ

Ти цвијете мој тајанствени, ти ружо чудесна,
тражио сам те ја
и кад сам прошао крај тебе и погледао на те,
душа ми задрхта сва.

Срце је моје наслутило
тајанствености моћ,
срце је моје оћутило
како се ведри ноћ.

У мојој је души сијевнуло
свјетло голема блага.
Све моје биће је чезнуло
за тобом, за тобом, драга,
ти цвијете мој тајанствени, ти ружо чудесна.

О, богат сам –
помози ми да подигнем,
понесем благо своје,
све благо душе моје!

среда, 21. октобар 2020.

Хосе Луис Идалго – НЕ

Ноћ те уништава да бих те тражио
као лудак, у тами, у сну, у смрти.
Моје срце изгара као осамљена птица.
Твоја ме одсутност руши, живот се затворио.

Каква самоћа и мрак, какав сув месец на небу,
какви далеки путници по непознатим телесима
питају за твоју крв, за пољупце, за куцање твог срца,
за твоју неочекивану одсутност у ноћи која расте.
Моје руке те не стежу и моје очи те не познају.
Моје су речи усправне тразећи те утаман.

Спокојна ноћ у мени, хоризонтална и дуга,
пружена као река са самосталним обалама.
Али идем да те тражим, отимам те и чупам
из таме, из сна, прикривам те за своје сећање.
Тишина гради твоју необјашњиву истину.
Свет се затворио. Са мном остајеш.

понедељак, 05. октобар 2020.

Алехандра Писарник – НЕВИДЉИВА УМИЈЕЋА

Ти која пјеваш све моје смрти.

Ти која пјеваш оно што не вјерујеш

у сну времена,

опиши ми кућу празнине,

говори ми о оним ријечима одјевеним лијесовима.

које настањују моју невиност.

Са свим мојим смртима

ја се предајем својој смрти,

с оно мало особа из дјетињства,

с опијеним жељама

које не лутају под сунцем,

и не постоји ријеч раноранилац

која даје разлог смрти,

и нема богова тамо гдје се умире без гримаса.


(Антологија песама полуделих песника, УКС, 2014)


•Превео са шпанског Јусуф Али Хећимовић


четвртак, 01. октобар 2020.

Иво Андрић – УТЕХА СНОВА

Они што робују дању
Ни ноћу не налазе сна.
Не сећа се човек
Онога што би хтео,
Него кроз језу ћелија
И ноћ,
Тамне маказе шкрипе
И сабласна одела кроје.
Од мог живота ништа није моје.
Немир у коме дрхтим
Једино је што оста – неки сати туку! –
А све остало поста
Тек мала, стара прича
О јагњету и вуку.
Само кад зора свиће – ко зна процесе тела! –
Ко неко врело пиће
Што заноси и крепи,
Кратак сан потече, и занос неразумљив:
Да су сва чуда и тајне без имена и знака,
Истине без сведока,
У мени сачуване.
И још, покаткад, док спавам.
Дође дах далеких мора,
Топла чилима, воћа,
И раскоши непознате.

(1916)

четвртак, 03. септембар 2020.

Васко Попа – СМРТ СУНЧЕВОГ ОЦА

На три корака од врха неба

Од липе у вечном цвету

Старо је сунце застало


Поцрвенело позеленело

Окренуло се око себе трипут

И вратило свом исходу


(На наше очи да не умре)


Кажу да има сина сунчевића

Док се окат и за нас не роди

Научићемо мрак овај да сија


субота, 29. август 2020.

Оскар Давичо – ДИШЕШ И ИГРАШ...

Дишеш и играш и сањаш
и шеташ кроз мој сан.
Свако ми јутро поклањаш
у шуми узабран дан.

И као хлеб и воће
ноћ ми на сто донесеш
и свет који тамо хоће
у диму косе укрешеш.

понедељак, 24. август 2020.

Хорхе Луис Борхес – ПЕСНИЧКА УМЕТНОСТ

Horhe Luis Borhes – KIŠAГледати реку од времена и воде и сећати се да је
време друга река, знати да нестајемо као река и
да лица пролазе као воде.
Осећати да је бдење други сан што сања да не сања
и да је смрт које се боји
наша пут она смрт сваке ноћи, која се
зове сан.
Видети у дану или години симбол дана
човекових и његових година, претворити
разарање година у музику, жагор и
симбол.
Видети у смрти сан, у смирају сунца тужно
злато, таква је поезија, бесмртна
и сиромашна. Поезија се враћа као зора и
смирај сунца.
Понекад у сутон неки лик
гледа нас из дубине огледала;
уметност треба да је попут огледала
које нам открива нас сопствени лик.
Приповедају да је Одисеј, сит чудеса,
заплакао од љубави видећи обалу Итаке
зелене и смерне. Уметност је попут Итаке
сва од зелене вечности, не од чудеса.
И као бескрајна река која пролази и остаје,
одраз истог непостојаног Хераклита,
истог и друкчијег, као бескрајна река.

•Превод Валентина Шекарић

среда, 12. август 2020.

Владимир Мајаковски – НАРЕДБА АРМИЈИ УМЈЕТНОСТИ

Старци успоравају бригаде,
ко да вуку неку ужад.
Хеј, другови!
На барикаде! —
барикаде срца и душа.
Онај је комунист чисти
што за собом мостове пали.
Доста корачања, футуристи,
на нову будућност — пали!
Воз се формирао у јединицу,
навио точкове и — пут за уши.
Ако пјесма не плави станицу,
чему се, онда, старо руши?

Ништа простије — редови двојни,
нога са ширитом да се слије,
неће помоћи совјетски депои
ако музичар марш не излије.
Изнесите клавире на улице,
здипите бубњеве из сваке куће!
Ако бубањ клавиру
унакази лице,
није важно —
само нек
туче.
Гмчење у фабрици — баци сад то,
кожу ћеш тамо офарбати,
и због туђе раскоши,
уз одмор,
уморним очима трептати.

Баци јефтине истинице —
из срца нека оне извјетре.
Улице су наше кичице,тргови — наше палете.
Ни свезак времена
хиљадулисти,
неће казати револуције чари.
На улице, футуристи,
и пјесници, и бубњари!

1917.

• Превео Божо Булатовић

Из књиге Мајаковски - Песме (Реч и мисао, ИП Рад, 1964)

среда, 22. јул 2020.

Ђорђе Врањеш – ОПОРУКА ЗА МОГ СИНА


(поема)

Сине, остављам ти љепоту патње
између мора мисли и океана жеља,
мјесташце у међуредовима трава
гдје је моја крв отекла зеленим јазом
да на њему саградиш  малу цркву
у којој ћеш исповиједати уморна крила,
кључ за људска срца:
Срећном и глупаку не даривај вријеме.
не знају они за другу страну Мјесеца
плима и осека наших живљења.
Несрећнима пружај пријелаз топле ријечи
да лакше пријеким путем долазе
на светковину ситних разумијевања.

Чекао сам те
по парковима градова
кад падају жуте пахуљице,
сваки опали лист
био је ријеч љубави,
њежно упућене 
теби у предходноцу.

Чекао сам те
између двају збјегова
двију слобода,
двају болова,
двије љубави...

Чекао сам те 
на одморима птица,
касних сњегова
и дугих одлажења
дијелова човјечанства,
што од историје направише
колону безхљебаша.

Чекао сам те
на материном гробу,
којем сам био тугоказ,
споменик својој самоћи
и урлик обнажених даљина.

Чекао сам те
на капијама породилишта
у сваком вриску,
у сваком муку,јауку,
долазак из ћорсокака.

Чекао сам те...

Дозивао сам те
на рог мркле ноћи
у којој су траве
снено мутавиле
по убојима камења
да би чуле разговор
на Елби нашој
од дугиних боја.

Дозивао сам те
олуком грчења
беспућима Лаболније.
Био си на дохват
моје обновљене патње
дошавши к себи
на ничијој земљи,
између скалпела
и једне сузе,
видио сам тад своје руке
у очај омче затегнуте.

Дозивао сам те
на свирајку
од гласница младе срне
која није знала
да њен гранороги
чува мртву стражу
у храму туђе љубави.

Дозивао сам те...

Тражио сам те
по Елдораду
далеке прве љубави
на концерту шапутања
Мјесеца и звијезда.

Тражио сам те 
у огњу клања
вучјих чопора
тамо у крају
бијесног фебруара
гдје ћеш једном 
морати отићи
да осјетиш шта су
гладна вољења.

Тражио сам те
по својим длановима
из казивања луталица
што ријечима ору легенде
и живот им брже пролази
у ткањима судбина.

Тражио сам те
под луковима мостова
најљепшег велеграда,
развијаним иза превоја
неочекиване наде.

Тражио сам те...

Ти никад нећеш сазнати
кад сам те почео чекати,
кад сам те почео дозивати,
кад сам те почео тражити –
и мени је то некако
остало загонетно.

Сјећам се времена
о којем ћеш слушати
кад нестане живих свједока
како су каљаве мотике
одказале послушност
вијековног служења земљи
и кренуле у освајање усправног хода
међу тврдим браздама
под којима и данас
сноп мртвих копача
у грудима стеже
трнове судбине.
С њима је мој брат,
млађи од тебе
за једно одлажење
и долажење птица.

Мог петнаестог рођендана
ласте су дијелиле годину
на сјетву и бербу
кад у мени поникну жеља
да твојим плачем
из срца истјерам тугу
за братовим осмијехом.

Та је туга текла
редовима књиге
у мом дугом ходу
према твоме зову
на матици крви.

Ти растеш
на јагодицама снова
младог бора, сјенко,
с којом се брат
поистовијетио
својом витком дужином
и мртвачком љепотом
бивствовања
пепељасте варке.

Сунце,
мецена живота,
свакодневно развија
загонетне снимке
да предмети
и жива створења
виде своју копију
све док се не испне
на најпогоднију тачку
творачких извиђања.
На Земљи све има
једно лице
само си ти са два – 
једно у рукама,
друго у срцу.

У тренутку,
постало ми је јасно
да срећа и несрећа,
радост и жалост
станују под истим кровом
и по неком правилу,
једна за другом 
прелазе преко прага
на истом растојању.

Не истражуј
клисуре падова
у моме животу
и оно мало висова
дизања!

Знај
сваким сам падом
заволио по једног човека
дизањем – двојицу!

Желио бих
да ме упоређујеш
са жудњом блиској води
залуталог у мени камења.

Нека у твојој личној карти
не буде трага
о моме имену
зато што неће бити потребно,
или ћеш га занемарити
као непотребну величину
у прошлој страни једначине
свог самосталног живота.

Ништа ти нећу рећи
о себи, 
немам толико времена
да бисмо били другови,
искрено не желим
да у твом животу
буде половина мога.

Немој журити
и не чуди се међупростору
од моје до твоје мајке
у којем смо ја и ти
двије мале удаљене тачке
истородних осјећања.

Добро се сјећам
отац је био роб,
а ми нисмо знали
да смо тог поријекла.

Тјешили су нас
историјским олакшањем
трпљења и чекања да је правда
на нашој страни.
Живот је био оборен на пола копља,
ко би га дигао
изнад јарбола главе,
да нада није 
журила чекања?

Иако  трајаше кратко,
сваки свој пораз
ја  налазим у коријену
тог пада.
Знам да и отац,
кад одмара ниску година,
несаницом жуљном
ивичи те дане.

Ти стасаваш
у наручју остварења снова
далеких предака
на њиховом путу
до последње велике побуне
иза које се небо насмијешило
многобројним засједама
стварања историје,
у којима гуњеви
капутима нису завидјели
али су жудјели
залутали дјелић Сунца
у кратко примирје 
с вашкама.

Настојаћу
да између нас остану
разлике наших долажења
на ову земљу,
кад се моја туга
преснива у предвечерја
а теби се учини
да дан сазријева
или неко гине
у громобијењима.

Дозволи и једну молбу,
која је у жељи 
и у моме праву
да само понекад,
кад се лицитирају амбиције:
Мој син ће бити доктор,
моја кћи ће бити глумица,
зажелим да будеш човјек.

Живот пјешачком спорошћу
непримјетно пролази,
а смрт крадомоце јури
и увијек долази
одкуд се не очекује – 
зато од ње
и нема одбране.

Мајка није стигла
да ми пренесе
љубав за тебе – 
смрт је изненади
на множења живљењу,
иако би те вољела снагом
посљедњег мигољења
не дадоше јој да проживи свој вијек.

Немој туговати
остави то јасикама
под небом завичаја
оне у томе имају искуства
и неће им бити тешко
мјесто тебе затреперити
на развигорју пролажења.

Расти у пљуску
смијеха младог Мјесеца
и не трзај се у јутро,
када те Сунце опомене
да се родио млади дан.
Ти не схваташ
да ти се то љаепота
наметљиво удвара,
а кад ти постане јасно
молим те немој се чудти
нашој наивности
што смо оскудјевали
у животним даровима
црно – бијеле вртње.

Опрости,
хтио сам те одбранити
од најезде свог искуства
крива је твоја половина
овог нашег вијека,
мислио сам да сам у слогу
сочних руку и ногу
за тебе отпатио
и за све дјечаке 
на љуљашкама свијета.

Ако  се времена мијењају
зла нарав им се понавља.
Ја сам отац и знам шта значи
кад табула разама убијају своју немоћ,
војсковође мржње.

Преварише  ме године
у протицањима
од извора,
до невидљивог ушћа
повјеровах 
да је у људима,
зло заувијек залеђено.

Рука ми је стазица
у колијевци
између твојих снова
и игара
по којој цвјетови жеља
капљу – полен наде.

Спавај у криволуку
моје топле бољке,
ја ћу стресати
загонетку свог искуства:
Воде су се чудиле очима
истраживача плавих тајни
у којима је челична птица
извиђала наша дјетињства,
а ми мислили да се богаташи мјере
према нашем сиромаштву.

Лежао сам у ждријелу
љепљиве бјелине
обезглашен и без дана
који се копрцао
на поломљеним рукама
необраног августа.
Чуо сам како ме вуку
црвеним стазама рана
до њиховог грубог циља
којим сам препознао
врискањем костију,
ту ми је било лијепо – 
заборављао сам постојање
промјенама дана и ноћи
у мојој одсутној глави.

Земља је хладила
буновну патњу,
траве плеле успаванку
непрокњиженом сирочету,
нисам био у строју
кад су прозивали мртве,
а живима прорицали
беспутне судбине.

Мајка је већ тада  била
на моме нивоу,
кад глава оземљава,
на фронту срца
наступа смирење.
Однекуд је наишла нека чудна жена
која је тражила себе
у комадима нада
и нашла моје остатке
на својим плећима
у колони спаса.

Тако сам стигао
до закључка,
да је моја кожа,
мање вриједнија
од њене забуне.
Нисам предпостављао 
да сам тада био
кошчата пиревина у ораницама мрака
и чим су покишили престрављени звуци,
озеленио сам ријечима.

Чини ли ти  задовољство,
слиједити трагове
некадашњих разарања
по моме тијелу
од сјевера до југа,
можеш ли замислити
да су по њима некада
бијељели сустанари
забрањиваних јаука?

Ти су трагови постали 
дио оне земље
којом су прадједови
заклињали синове
на вијерност отаџбини.

Кад твоје усне мелеме
тунеле мојих болова,
осјетим да ћеш полетјети до бојишта
на којима леже многи
какав бих хтио да будеш и ти
прије њиховог старта –
колубарска битка и Козара,
двије су обале
између којих су
постизани рекорди
у љубави према слободи.

Под љуском нада
језгро слободе је преношено
искреношћу завјештања,
од муке до руке,
од срца до пет грца,
а десет умире,
на превоју осмијеха,
за једно сунчано сутра,
у години твог рођења.

Без адвоката и лажних свједока
завршавам ову чудну лирску опоруку,
по којој мом сину припада све што сам искрварио
у свога живота тихом трајању,
дугогодишњег брушења мисли
о начетим савјестима иза обарача
испред којих су њихови власници
заклон и судије и својој дјеци.

Зеница, 1966. године

субота, 11. јул 2020.

Оскар Давичо – ПРОШЛОСТ

oskar-davico
С данима није било лако.
Било је црних суза много
и било срцу наопако,
а што си хтео, ниси мого.

Еј, како бити и не бити
кад за све што си започео
твој брат је морао тугу пити,
а што си морао ниси хтео.

О, крв на лишћу место сока,
а место песме и место траве,
и место два весела ока – 
у ланцима руке крваве.

Место слободе смрт до главе.
Реч свака своју душу лаже.
Еј, грки дани, ноћи страве,
над живим бдију мртве страже.

уторак, 30. јун 2020.

Александар Поуп – МАРТИ БЛАУНТ


Aleksandar PoupНајбожанственија,

Некакав је доказ моје искрености према Вама то што пишем овако припремљен жестоким пићем како бих говорио истину; а писмо писано након што је одбило дванаест сати у ноћи јамачно мора обиловати тим племенитим састојком. Тако срце мора бити крцато пламеновима, јер је истодобно загрејано и вином и Вама: вино буди и исказује вребајуће страсти ума као што лак чини бојама које су утопљене у слици и истиче их у свом њиховом природном сјају. Моје добре стране толико су биле замрзнуте и закључане у отупљеном телу током свих мојих трезних сати да ме веома запањује, сада када сам пијан, што у себи проналазим толико врлина.
У овом претицању мога срца исказујем Вам своју захвалност на ова два љубазна писма којима сте ми исказали милост осамнаестог и двадесет и четвртог. Оно које започиње речима “Мој очаравајући г. Поупе!” испунило ме неизрецивом раздраганошћу; напокон сте у потпуности надвладали своју љупку сестру. Истина је да нисте наочити, јер Ви сте жена, и мислите да нисте: али овакво добро расположење и њежност за ме има драж каквој не могу одолети. То лице јамачно мора бити неодољиво кад је украшено осмехом, чак и када није могло видети крунисање! (Џорџа I, у септембру 1714) Претпостављам да нећете ову посланицу из пуке сујете показати, као што не сумњам да Ваша сестра Вама показује све што пишем њој…


субота, 27. јун 2020.

Скендер Куленовић – ПОСКОЧИЦА СМРТИ

Затвори већ очи глади
да нађу дно недогледи.
У стопу се сам усади
да оживе крстореди.

Дјед­сунцу вјечношћу мједи
не чешљај иње у бради.
Све лађе у санте следи
и лучи у главње шчади.

Па у мрак звјездоједи
са ћуком уз хук му сједи –
мук мјери у миријади,

све док, астрономе сиједи,
траје ти трунке у креди
и тебе­бога у нади.

субота, 20. јун 2020.

Наполеон Бонапартa – ЉУБАВНО ПИСМО ЏОЗЕФИНИ

Џозефини у Милану, одаслано из Вероне, 13. новембра 1796.

Више те не волим; напротив, презирем те. Ти си грозна, врло шлампава, врло глупа, врло пепељугаста. Уопше ми не пишеш, не волиш свога супруга; ти знадеш какав ужитак му твоја писма причињавају, а не удостојиш се написати му чак ни шест редака најбезвезнијих жврљотина.
Шта онда радиш поваздан, госпо моја? Какви ти то неодложиви послови одузимају време које би могла посветити писању писма свом веома усешном љубавнику? Каква то склоност гуши и одгурује у запећак љубав, нежну и устрајну љубав, коју си му била обећала? Ко би могао бити тај чудесни, тај нови љубавник који обузимље све твоје тренутке, злоставља те по читаве дане и спречава те да бринеш за свога супруга? Џозефина, чувај се, једне лепе ноћи провалићу кроз врата и ући у твоју ложницу.
Уистину, узнемирен сам, моја добра amie, што не добијам вести од тебе; хитро ми напиши четири листа и реци ми оне угодне речи које ми испуњавају срце осећајима и ужитком.
Надам се да ћу те ускоро чврсто загрлити и обасути те милионима врелих пољубаца као испод екватора.

Бонапартa

понедељак, 15. јун 2020.

Хорхе Луис Борхес – КИША

Horhe Luis Borhes – KIŠA
Изненадно светлост вечерња се рађа
јер већ киша пада неприметно ситна.
Пада и падала је. Једна ствар је битна:
у прошлости нашој киша се догађа.

Ономе што кишу слуша занесено
дарежљиво време изгубљен час пружа
кад цвет открио је што се зове ружа
и чудесну боју именом црвено.

Ова киша која слепа окна ствара
радост ће донети у предграђа стара
гроздовима црним што их лоза крије

у дворишту неком кога нема више.
Ветар ми доноси из вечери кишне
вољени глас оца који умро није.

•Превела Валентина Шекарић

четвртак, 11. јун 2020.

Јован Христић – ВЕЧЕРЊА ТИШИНА

jovan-hristic
Ви у вечерњим капијама, у сумрачним улицама,
Крај споредних излаза, поред ограда
Од црвене опеке са комађем стакла,
Ви који загрљени сањате о месечини
Уплетеној у крзно мачке, ишчезлој
У наборима завесе или у лавежу пса,

Ви двоје, ви двоје, сами у мраку, сами
Уз последњи стуб без светиљке и без сна.
Ви двоје, негде у парку, на некој стази
Иза лишћа и облака, између две кише,
Између два ветра на клупи влажној од суза,
Без ичега за собом сем једне мале собе
Са гвозденим креветом и књигама на столици
И једним хладним сунцем иза жутих окана,
Ви сами, ви усамљени, иако загрљени
Да истиснете то сиво крило самоће између себе,

Док шапућете оно мало речи које сте нашли
У овим тренуцима случајне нежности,
Све речи које су већ одавно рекли пре вас.
Ви док идете градским улицама које су
Опустеле после последњих представа у биоскопима,
Ви који загрљени идете
Овом кишном улицом нестварнијом од сна,
Док су вам очи затворене а прсти ћуте.

Чујете ли корак некога човека иза себе,
Чујете ли реч његову између својих шаптања,
Осећате ли додир његов између својих миловања?
Јер увек када идете сами, мислећи
Да нема никога да баци камен свога гласа
У замрачену воду тишине између вас,
увек будите свесни онога који упорно
Иде за вама и говори: Пробуди се.

недеља, 07. јун 2020.

Десанка Максимовић – ЗА СЕБАРСКЕ ЖЕНЕ

desanka-maksimovic-za-sebarske-zene
Милости молим
за шале себарских жена
кад се повуку у вајате
и луч утрну,
за ширу њиховог кикота у тами, 
за мисли што их, у сумрак, прате.
За маште њине сунцем опаљене,
и тајне мирисом сена запахнуте,
за себарске жене,
за урамљену у нетачна сећања 
ноћ љубави и ноћ порођаја,
за оно од чега им крај огњишта
свекрва угљевље гаси, и одбраја.
За себарске жене рано удате,
из материнског крила пренесене 
под камене усове страсти;
за древне у њима прошлости остатке,
за урочице под дечјим узглављем,
за босиоке скривене у крову,
за себарки уздахе потајне 
кад се о краљевићима причају гатке,
за њих што и у доба рата,
кад им под срцем убијају дете,
трудноћу благословеном зову.

понедељак, 01. јун 2020.

Жерар де Нервал – EL DESDICHADO

Ја сам мрачан – самац, без утешна мира,
Принц аквитански кога кула крије:
Једина ми звезда мртва је, – а лира
Звездана са Црним сунцем Меланхолије.

У гробној ноћи, ти што ми јад спира,
Врати ми Позилип, мора Италије,
Цвет који радошћу болно срце дира,
Чардак где се бршљан око руже вије.

Личим ли на Љубав, Феба?... ил' Бирона?
Краљичин ми пољуб још челом румени;
Пећином сирене сањало се мени...

Двапут смело пређох преко Ахерона,
Смењујућ на лири с Орфејева крила
Уздахе светица и гласове вила.

•Превео са француског Сима Пандуровић

Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)

Раде Драинац – ПЕЈЗАЖ

Запевао је петао гласно са кљуном забоденим у небо
Кад је локомотива пројурила низ поље
последњи пут је месец прошетао низ провинцијску улицу
и ноћни стражар
зора је мирисала на топао леб
на фабричким капијама рађао се дан
освануо је на мосту просјак и његов сан
јесењи облак поцепан

једна жена у болници последњи пут се натегла
и родила сунце -
бели осмех Новорођенчета
све су се градске капије отвориле у тај час

недеља, 31. мај 2020.

Владислав Петковић Дис – ТРЕЋА ПЕСМА

Нема више дана, ни ноћи, ни ствари,
Где не видим тебе, твој усамљен лик
И поглед што мирно ни за чим не мари.

Свако јутро, вече, тишина и крик
Доносе ми тајну коју носиш сама;
И Док небо, земља, сâм тичији клик

Причају о нади што ти крије тама,
Јављају се мисли, где си увек ти;
Мисли, и још борба с небом и жељама.

Отићи ће борба. И доћи ће сни
И љубав и радост под твоја окриља,
Мој завичај неге, где ми одмор спи.

Још нам душе могу да дрхте од миља,
Лепоте, што пружа даљина и сан:
Да се заборави и живот без циља,

И кућа под небом овај стари стан,
И бол који живи, немо срећу скрива,
Као сутон сунце, као звезду дан.

Још имамо снаге да се лепо снива,
Покрета за шапат и пољупца глас,
И страсти, у којој загрљај почива.

Још нам срца крију измирење, спас
И љубав што прашта и јаде односи
Кô пролеће зиму, као мир талас.

И док руке срећне станују у коси,
И док глава сања уз лице и груд,
Ми нећемо чути ветар што све носи.

Тако ћемо проћи овај живот худ.
И погледом каткад, као цвет у роси,
Гледаћемо сутон што осваја свуд.



Можда вас ово занима