петак, 03. април 2020.

Звонимир Голоб – ДВОЈЕ

Стави руку на моја уста,
на њима већ је твоја рука.
Наслони образ на мој образ.
Наслонит ћеш га
на своје лице.
На моме рамену
будеш ли ме љубила
већ су твоје усне.
Ако си моја
већ си била моја.
Пољуби ме.
Већ си ме пољубила.
Затвори очи, видјет ћеш
како их затварам
како се затварају.
Испод сиве крошње уснула
наћи ћеш себе како спаваш.

Арсен Дедић – НИ ЈЕДНО ДРУГО ВРИЈЕМЕ НИЈЕ МОЈЕ

Други су још далеко
име ће ми бити славно
стигао сам прије свију
ал је било прерано

Други су преда мном
пуштам их јер ми је јасно
стигао сам послије свију
ал је било прекасно

Ни једно вријеме није моје
ја висим као
дрвени лутак
казаљке неће да се споје
погријешим увијек
за тренутак

Напокон – сви уз мене
све мртво и све живо
стигли смо у правом часу
ал је вријеме било криво

среда, 01. април 2020.

Милован Илић Минимакс – ПРВИ АПРИЛ

Албанац Србина узео за кума,
Словенац Македонцу најбољи друг.
Босанац због памети сишао са ума –
Србија вратила девизни дуг.
Црногорац ради у трећој смени,
Хрват Србину рекао брате,
Србин спремио доручак жени –
Цела Србија подигла плате.
Босанац заволео Љубљану,
Црногорац на послу гризе,
Словенац Словенцу нашао ману –
Србија изишла из кризе.
Србин Србину не преотима жену,
Војводјанин Албанцу цимер,
Македонци не питају за цену –
Србија служи за пример.
Хрват искључиво ћирилицом пише,
Словенац и Босанац – оличење слоге,
Албанац се не размножава више –
Србија стала на своје ноге.
Није важно што није: важан је стил.
Живели ми! Живео – први април!

петак, 27. март 2020.

Новица Тадић – ЗАСПАО САМ И УСНИО

Заспао сам и уснио
грозан сан:

Ја, душа проклета,
не припадам хоровима
већ огњевима.

Ја, душа проклета,
проклета и триклета,
лутам около, нем.

А свет је огрезао
у злу,
и духови злобе царују.

понедељак, 23. март 2020.

Вилијам Конгрив – ЗА ГОСПОЂУ АРАБЕЛУ ХАНТ

Драга госпо,

Не верујете да вас волим? Чиме сам заслужио такву подозривост? Ако не верујете мом језику, зашто не поверујете мојим и својим очима? Из вашег погледа зрачи дражест коју моје срце осећа. Присетите се само шта се синоћ десило. То је, у најмању руку, био љубавнички пољубац. Његова усрдност, његова горљивост и његова топлина сведоче да је потекао из божанских сфера. А растапајућа мекоћа и сласт ваших усана учиниле су га још божанственијим. Уздрхталих удова и грозничаве душе, жудео сам да до последње капи испијем тај божански нектар. Моји дрхтаји, моји дахтаји, моја нежна мрмљања могли су вам предочити какав сте немир посејали у мени, немир усне моје сирото срце и моје растрзано тело прожеле деликатним отровом и неминовном али неодољивом пустоши. Шта се све може збити у само једном дану? Само једну ноћ раније себе сам сматрао срећним мушкарцем, човеком коме ништа не мањка, који полаже велике наде у будућност, који ужива поштовање угледних и разборитих људи, који је навикао на хвалоспеве и почасти. Човеком који се осећа пријатно и поласкано у друштву својих познаника, својих доскоро најдражих пријатеља, који су и сами људи од части и угледа, пријемчиви за најистанчанија задовољства и благословени свим стварима које живот може да понуди.
Али ми се сад чини да ме је Љубав, свемогућа Љубав, у само једном трену волшебно удаљила од свега што постоји на свету, оставивши места само за вас. Чак и кад сам окружен људима, остајем сам. Толико сте ми опчинили ум да он више не може појмити ништа осим вас. Чини ми се као да сам, заједно да тобом, о вољена, бачен у неку далеку пустињу (ах, да је то само истина!) где, обасут свим даровима земаљским, и твојим дражима, могу проживети свој мали људски век у непрекидној екстази.
Позорница овог великог белог света доживела је напрасан и тужан преображај. Око мене су се сјатили људи и појаве без трунке љупкости и само ми ти можеш обасјати живот. Сва драж која је некад постојала на свету сада се слила у тебе. И зато се у овом тужном а опет тако пријатном стању моја душа не може усредсредити ни на шта осим на тебе. Она само о теби мисли, само се теби диви, само се тобом опија, само од тебе зависи и само теби верује.
А ако и свемоћно провиђење одбаците моје наде, мој ће се живот свести на пуки очај и бескрајну патњу.

понедељак, 16. март 2020.

Јован Христић – ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

У овој соби остаће неко налик на нас.
Да бисмо сутрадан били само онај који је већ толико
пута седео у овој истој соби пре нас
Да бисмо сутрадан били само онај који је на својим
коленима препознао ожиљке оних који су клечали пре њега
Да бисмо сутрадан били само онај који је додирнуо зид
и осетио на њему руке оних који су га додирнули пре њега
И били и клечали и додирнули пре њега
Да бисмо сутрадан рекли речи које смо чули из уста оних
који су рекли пре нас
Пре нас колико пута пре свих нас
И рекли
И клечали
И додирнули
Рукама које нису наше а наше су
Коленима која нису наша а наша су
Великим језиком који није наш али чији укус упорно
осећамо у својим устима
Јер ћемо сутрадан опет бити у истој соби и мислити
           на онога који је из ње отишао пре нас

уторак, 10. март 2020.

Владислав Петковић Дис – ГРОБНИЦА ЛЕПОТЕ

Да ли знате земљу с гробницом без краја
Где станује дуга и живот пролећа?
Ноћи где не беше већ тол'ко столећа?
То је земља њене лепоте и маја.

Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,
Чије време нема будућност ни сате,
Где су венци, боје — да л' ту земљу знате?
Да ли знате и то да ње нема више?

Као уздах бола, као срећа људи,
Кратка је и њена историја смрти:
Ноћ и један ветар... И њени су врти
Умрли, да нико сад их не пробуди.

А већ у тој земљи где је било цвеће,
Живела је она, и младост, и дуга:
А већ у тој земљи овладала туга,
И уместо маја свуд се јесен креће.

Јер једнога дана, из другога краја,
Ноћ и ветар био, и дувао јако,
Па цвеће и младост умрли полако...
После јесен дошла на сарану маја.

На сарани маја била је и она;
Саранила дане цвећа и младости
И са њима венце, и своје радости,
И све што је била њена васиона.

И у тој гробиници младости и цвећа
Дисала је она још лепотом својом
У јесењој ноћи, у ноћи са којом
Грлила је живот свих мртвих пролећа.

Али једне зоре, прве зоре потом,
Заспале су благо њене очи дана,
Њене очи цвећа, сред живих обмана,
У јесени тужној, са њеном лепотом.

Заспале су потом. Она, без живота
И младости, спава на крилима туге;
Место цеви — мртво цвеће, мртве дуге
По њој: она спава, с њом њена лепота.

четвртак, 05. март 2020.

Ана Ахматова – ЕПИЛОГ

I
Ја сазнадох како опадају лица,
Како страх бистро око сише
И клинопис како најгрубљих страница
По образу страдања испише,

Како увојке пепелне ил' црне
Намах сребра прелије белина,
Осмех на уснама сасуши се, стрне,
И дрхти немир из усахлина.

И ја, молим се, не за себе саму,
Већ за све друге са мном збијене
И у љутом хладу и у јулском пламу,
Од црвеног зида ослепљене.

II
Опет се спомена приближава час,
Ја видим, ја чујем, ја осећам вас:

И ту што су једва привели прозору,
И ону одавно што не гледа зору,

И ону што красном трехнув косом свом,
Рече: „Ја долазим овде ко у дом".

Ја бих хтела све их по имену звати,
Ал' отеше списак, и како сазнати?

За њих ево мога широког покрова
Од јадања тајних, мука, снова.

Из сећања мога никада их неће
Избрисати патња ни час среће.

Ако запечате моја уста болна
Кроз која стотине виче милиона –

Нек се окамени глас с њиних усана
Уочи мога года – спомен дана.

А ако некада до замисли стигну
Споменик у родном крају да ми дигну,

Сагласност дајем за ту светковину
Под условом: нека га не вину

Ни покрај мора, где сам се родила,
С њим сам све блиске везе разгодила,

Ни у Царском селу код заветног пања,
Где ме сенка и сада прогања,

Већ овде стајала где сам триста дана
И нико ми врата не отвори знана,

Овде где ћу се бојат и у смрти
Марице црне шкрип заборавити,

Заборавити ударање двери,
Јаук старице ко рањене звери.

Нека с непомичних капака од бронзе
Истопљеног снега капљу сузе

И с њега затворски голуб нек заплови
У даљи као на Неви бродови.

Марта, 1940.

недеља, 01. март 2020.

Весна Крмпотић – ГОЛА ПЈЕСМА

Добри Боже, ја нисам пристала на ову раставу,
Па макар та растава била сан.
Док су ми снове кројили , нису ме питали
Не бих ли више вољела јаву.

Добри Боже, нисам пристала да будем
друкчија од тебе.
Да итко буде друкчији.
Па макар све разлике биле причин,
као што мудри веле.
Ја нисам пристала на причу, на себе.

Добри Боже, тако ми се чини.
Али ако ти знаш и кријеш од мене
Мој пад, мој потмули пристанак
На све ове растанке,
на сав тај свијет од сјене,
Тад узми, преузми ме Ти,
који си пристао на мене.

петак, 28. фебруар 2020.

Бранко Миљковић – ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ

Али не, то још увек није време.
То је једно место
које препознајем у простору.

Мртве су горе одакле та реч дође.
Сфинго с птицом лажљивом уместо лица које свлада
тајна иза слепе маске. Рођење је једина нада.
Видим смеле мостове преко којих нема ко да прође.
Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо, крута
где провејава смрт и љубав не спасава.
Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава.
Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.
Шта си птица или глас који лута
под дивљим небом где те песма оставила самог
на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо
где не постоји време, где једна светлост жута
негде у висини чува отисак твога лица.
Човече тајно феникс је једина истинска птица.

четвртак, 27. фебруар 2020.

Иван Франко – НИШТА НЕ ТАЈИХ


Ништа не тајих ја пред тобом,
Кунем се истином и богом!
У свему искрена сам била,
Ал нас зла судба уништила.
Све сто учини љубав права,
Она је злобно извртала;
Што је искреност говорила,
Она је у лаж претворила –
Све док нас није раздвојила.

Мислиш ли да нисам патила 
Када сам се с другима дружила?
Да самотна нисам тужила
И сузе проливала – сатима?
Ништа не тајих, ал тајна је
У склопу који сам живот даје –
Стазе нам она разлучила,
Душе нам она измучила,
И о љубави одлучила.

1880.

уторак, 25. фебруар 2020.

Ален Боске – ПЕСНИЧКА

Моје прво зло је бити написано,
твоја трагедија то је бити у стиху.
Мој сонет продаје своје беле роде
да те купи отворених очију,
потом поново настањује једном сликом
твоје празно колено, и узима к срцу
твоје несмотрености дивље гуске.
Дете пророк или лажни творац,
ја се покоравам тој старој драми:
уместо једне речи с троструким окретањем
ти си ми дала један калиграм
који лови љубавне речи.
Твоје једино извињење јесте самоубиство
твојих дојки: опора поука
за моје самогласнике који су решили
да напусте ту песму.

Препевао Бранко Миљковић

четвртак, 20. фебруар 2020.

Новица Тадић – НОЋ СА ЂАВОЛОМ


На мене се навадио ђаво
Па од њега
Не могу да заспим

Охоле мисли
У главу ми убацује

Ја сам човек
Ретке доброте
Сам себи говорим

Скроман сам
Љубазан
Одан и побожан

Не лажи толико
Оте се врагу
Из тамног угла собе

Новица Тадић – Ту сам, у тами (Архипелаг, Београд, 2011)

уторак, 18. фебруар 2020.

Вилијам Батлер Јејтс – ЛЕДА И ЛАБУД


Одједном удар, моћних крила шум,
над њом, збуњеном, неко за њом жуди –
канxе о бедра, а о врату кљун,
грудима стишће немоћне јој груди.

Плашљивим прстом како отерати
с бедара слабих терет што се даје?
Како кроз бели вијор да не схвати
тело туђега срца откуцаје?

У том дрхтају зачет је рат, стење
у паду, огањ, смрт Агамемнонова.
Да л откри јој та страст, та жуд, та сила,

да је постала стециште и врење
суровости, и нежности, и снова,
већих за сваки нови замах крила?

четвртак, 13. фебруар 2020.

Скендер Куленовић – СТОЈАНКА МАЈКА КНЕЖОПОЉКА

(Зове на освету тражећи синове Срђана, Мрђана и Млађена што погинуше у фашистичкој офанзиви)

Сватри сте ми на сиси ћапћала - јој, благодатно
сунце кнешпољско! -
светројици повијала ножице сам румене
у бијеле повоје ланене,
светројици сам прала јутрење топле пелене ...
Јооој,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
јој, три года у мом вијеку,
три првине у мом млијеку,
три саћа тешка,
силовита,
што их утроба моја изврца,
јој, росни тролисни струче дјетелине кнешпољске,
што процва испод мога срца!
Јооој,
три года српска у мом вијеку,
три Обилића у мом млијеку,
јој, Срђане-Ђурђевдане,
јој, Мрђане-Митровдане,
јој, Млађене-Илиндане:
Козара извила три бора под облак,
Стојанка подигла три сина под барјак!
Јооој,
гдје сте,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
Јооој,
гдје сте,
три илинске пушке прве,
три сузе моје задње:
Хоће мајка мртве да вас изљуби
па седам равних реди
- што Кнешпоље изроваше погани нерасти свеједи
нит ије
нит пије,
већ петама крвавим
Козаром, Просаром
по љешевима чепа црвавим
не би ли којег од вас познала
жалосна мајка Стојанка,
што вас је зимус пратила у акцију,
посвуноћ цјелцем батргала
и пругу тргала!
Јој, три вука моја и три љуте мећаве,
хоће мајка да вас изљуби ледене:
Засучи рукав, Срђане,
лако би тебе мајка познала:
на лијевој мишки младеж - мрка купина!
Заврни, сине Мрђане,
заврни ми десну ногавицу:
ту ти је први куршум пробио
под листом цјеваницу!
А ти се мртав насмиј мајци, Млађене,
тебе би мајка понајлакше познала:
четири очњака остале зубе прерасла,
ко у курјака!...
Јој, три моје биљеге од соја,
јој, три љуте гује с присоја
што вас мајка јуначком снагом насиса,
што вас буна куршумском шаром исписа,
Јооој,
гдје сте?
Да л вас плачу
воде мљечаничке,
или грачаничке,
или моштаничке,
или вас растачу
бљувци жутих црви
по скотским црним рововима,
на скотским стозубим жицама
крај дубичке цесте?
Устајте, устајте,
низ Кнешпоље погледајте:
Је ли ово јучерање Кнешпоље?
Је ли ово, дјецо, пред јесен?
Гдје су бијеле косачке дружине повијене?
Под којом крушком узрелом
чека
косце јарне, угануле
и жетелице преплануле
велика румена пита
од првог слободног жита
и велика здјела кисела млијека?

А од Козаре, рано моја, па до Саве,
љетина натисла из слободе,
ко из воде,
кукурузи нанијели ко војске зелене,
главињају пшенице бремене,
шљиве савке уплавиле
од слачина,
па се лијепо, од тежина,
разглавиле
ко стеоне краве:
Свуд хљебно је и медно је и гроздно је
преко главе,
крцкају земље ко крцате кошнице,
чекају, рано моја, да се озноје
орне мушке мишице...
Ал залуд, залуд чекају!
Дјецо моја
ви ћете Стојанки мајци опростити
што ће вас мајка мртве ражалостити:
Оца су вам у збјегу упeљали,
и на цести док су нам га стријељали,
зубима је стисно лулу дружицу,
а стрица вам Радоја
одвели су у жицу,
отјерали вамилију и кум-Илије,
и све редом вамилије!...
Пусто лежи Кнешпоље,
обнемогло, суро, јалово.
И ко сипња га притишће
сунчано олово.
Све је глуво, безуво.
Ни птице, ни пчеле.
Само у празну собу
убаса самотно теле

па главом о затворена врата туче
и беуче,
ко у гробу...
Није ово, дјецо, Кнешпоље,
ово је поље невоље!
Ко ли ће ове године косити?
Ко ли ће дјевојке просити?
Ко ли ће ракије пећи?
Ко ли ће сланине сјећи?
Ај, зар ће се ови нерасти несити,
зар ће се нашом погачом руменом
- црвена кад никне из наших костију-
зар ће се нашом погачом црвеном
несити нерасти сластити?!
И зар ће скотске лалоке погане
нашим мрсом алапљиво мастити?!
И зар ће нашом ракијом првеном
саловита своја ждријела палуцати?!
И зар ће њихове шапе чупаве
што су се у нашој крви купале
невјестама што су за вас пупале
прољетна њедра сатрти?!
И, дјецо моја, послије наше самрти,
зар ће им се сито-пјано штуцати?!
Ај, ко ће ове вукодлаке затрти?
Козаро,
Козаро,
Козаро,
казуј, Козаро, ко ће их затрти,
ко ће окајати
мога Срђана,
мога Мрђана,
мога Млађена? ...

Козаро, секо зелена,
друга мајко мога Млађена,
с далека ли се видиш
и даље ли се чујеш!
Вјероват не може мајка Стојанка
да си ти опустјела
и да си нас напустила!...
Са цесте преоране,
са мртвих псина што им дјеца наша судише,
кад очи узнесем уз твоје косате стране,
у мом срцу - ко у твом гнијезду -
једно птиче прокљувава,
једна вјера процвјетава:
Ти си моје синове,
ти си, селе, своје џинове
у плетенице зелене савила,
па ћутиш над Кнешпољем
и обрве тешке састављаш
и у срцу,
ко у котлу пламеном,
мијешаш свету освету!
Освету, секо, освету!
Окај ми сина Срђана,
окај ми сина Мрђана,
окај ми сина Млађена:
Кише је жељно свето Илиње,
а Кнешпоље освете пресвете!
Свети нас, секо Козаро,
окај нас смртно, крваво,
чујеш ли једну уку велику
од оне стране откуд сунце излази? ...
Њу ми је Млађен често помињо:
„Ако погинем, мајко Стојанко,
мене ће окајат помајка Козара,
мене ће окајат прамајка Русија,
неће, мајко, дуго потрајат,
чуће се једна ука велика!"
И не видим од росе очиње,
већ само чујем: ука почиње!
Ука, секо, ука велика
с далеке стране откуд сунце излази,
ко да планином гуде југови!
То иде војска, све човјек до човјека,
облак војске, војска срдита:
Кад би све громове, секо вјековјека,
што су ти мрчевном косом играли
вјечине вјечина, -
у један тресак и рсак сложила,
он не би био тој уки великој
ни јека јекина:
толика, селе, војска удара,
толико срдитих насрће Срђана!
Тресак, секо, рсак до неба
с далеке стране откуд сунце излази:
Колико љутих те израни куршума,
колико љутих ме нахрани јадова,
толико, селе, из тог ршума,
толико мргодних намиче Мрђана!
Тресак и рсак земљу премећу
па сијевци, сејо, небом прелијећу
од оне стране откуд сунце излази:
Када би сваку сузу шточију,
што мајчину,
што дјечију,
(и кравију,
и овчију!)
по збјеговима што потече с очију,

што потече и у тебе утече, -
све сузе кад би на лист зелен скапила
па сунцу раном са њег зраке вратила:
толико, сејо, сијева сијевака,
толико крилатих налијеће Млађена!...
О, није, сејо, ово роса очиња,
два Илиња што очи моје опчиња,
већ пред том војском ено човјека,
за чело сву је војску надрасто
- а осредњег је узраста -
очи су му - еванђеља стовјека,
а Русија - коса му гргураста,
и сав трепти ко од пређе вилиње:
Иде тако, усред силна громора,
- такав нам се приснива на Илиње -
и смијеши се, све му игра брк,
што би се њиме Млађен шалио
да би га једном видјет волио
већ. да је његово одавде до мора!
Чујеш ли, селе Козаро,
чујеш ли уку велику? ...
Развијај косе зелене,
сека те заклиње Стојанка,
расплићи мрке плетенице,
пуштај нам џинове вилене,
нек скотском крви
обоје
три наше воде ледене,
нек мрљинама скотским,
за зрнате пшенице,
земљу нашу
погноје!

Чујеш ли, селе весела,
чујеш ту уку велику? ...
Гуди земља, земља васцијела:
Отискује се војска голема од московскога Јерусолема,
шири јеле,
зелена селе,
просипај челичне пчеле
низ земљу нашу
на крваву пашу!
Знај:
Кад би се утроба моја оплодила,
још бих три Млађена,
и три бих Мрђана,
и три бих Срђана
породила,
и љутом дојком одојила,
и сватри теби поклонила!
Стани ми стамена,
у двије змије узвиј обрве,
у љут угриз стегни вилице,
и из сваке жилице
сркни једа мамена
па га ужди на огњене ноздрве
у три жива пламена,
у три жива Млађена,
у три жива Мрђана,
у три жива Срђана,
у илинска тристаитри пламена,
цикни, селе, стоглаво,
стуци их, секо, сторуко
нек им нема ни трага ни знамена,
нек се памти гдје је рака тројака:

Овдје снагом доји Стојанка,
буном пита Козара помајка,
вјером храни Русија прамајка,
три се мајке овдје састају:
Ко год нам дошо да амбаре изаспе,
и торове пуне да нам разаспе,
и крцата да нам улишта
пбсасне,
и да погасне
огњишта
- а лоза му од клетве не помрла -
дјеца ће му залуд овуд скитати
и за кости питати,
јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своју самрт оврхла:
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млијеко дјеци нашој до грла -
земља ће нам у сунце проциктати!

среда, 12. фебруар 2020.

Лаза Костић – МОЛИТВА БОГОРОДИЦИ

       Јуле, ћерке Пере Сегединца

Ох, мајко света, Богородице,
штo слуга ти на мене каже лик,
у јаду ти се налик осећам,
помози ми, да, слаба, научим
олакшати бар осталима бол,
те сваки јад, ублажен, утишан,
да грдној мојој рани буде лек.

(Из драме Пера Сегединац)

понедељак, 10. фебруар 2020.

Оскар Давичо – АПОТЕКА


На ти овај поглед с три батерије сна
и узми још кришку анархије жеља
намазаних путером и медом. И на
ти још кришку љубави и кришку весеља.

Чекај. Узми још ту кришку зазубице
с пљувачком бумбара, дугим постом гатке,
кап будућности с ненашминканим лицем
и кришку смрти, њене руке глатке.

Још чекај. На ти кришку једне тешке тачке
у којој се не секући се већ секу
снови и дела крви убилачке.

Помешај то у слуху, попиј у млеку
и баци све у реку.

четвртак, 06. фебруар 2020.

Арсен Дедић – БАЛАДА О ПРОЛАЗНОСТИ

Кад лутали смо свијетом
ко распршено сјеме,
говорили смо себи —
то је за неко вријеме.

И не знајући да смо
на изгубљеном броду,
ми викали смо: „Копно!”
док гледали смо воду.

Кад љубили смо кратко
у тузи кишне ноћи,
говорили смо за се
да љубав тек ће доци.

Постављали смо ствари,
ал’ опет не задуго.
За сва смо мјеста рекли —
одредит ћемо друго.

Кад рађала се среца
и чекала је слава,
помишљали смо опет —
то није она права.

Кад пријатеља нема,
а дани иду споро,
говорили смо за се
да враћају се скоро.

Гдје највише смо дали
добивали смо мање,
ал мислили смо — то је
тек привремено стање.

Кад губили смо живот,
говорили смо: „Нека”
и вјеровали чврсто
да прави тек нас чека.

Путовали смо даље
кад давно већ смо стигли.
Тек почели смо нешто,
а друго већ смо били.

И остали смо тако
крај одлазеће воде,
неразјашњени сасвим
и помало ван моде.

У започетој причи,
у љубави без трага,
јер свакој смо се кући
приближили до прага.

У привременом реду
некориштених ствари
ни осјетили нисмо
да сами смо, и стари.

Док вјеровали још смо
да само пут се мијења,
ми рекли смо си „Збогом”
говорећ „До виђења”.

недеља, 02. фебруар 2020.

Алекса Шантић – ОЖИВИ МЕНЕ, НОЋИ...

Поздрављам тебе и твоју самоћу,
Твој шум и златни повратак звијезда!
Кô тице кад их гоне из гнијездâ,
Ја бјежим теби, јер покоја хоћу.

Једва сам чекô на ове тренутке
С немиром срца и са болом груди;
Ја сам сит вреве и досадних људи
И празна доба што нам рађа лýтке.

Оживи мене, ноћи богом дана!
Ступи, и тихо преко мојих рана
Положи твоје меко, топло крило!

Узми ме, дигни, и са мном одброди
Негдје далеко, незнаној слободи,
Гдје нигда није ових људи било!

1908.

субота, 01. фебруар 2020.

Вислава Шимборска – СРЦУ У НЕДЕЉУ

Хвала ти, срце моје,
што не оклеваш, што се трудиш
без ласкања, без награде,
већ због урођене вредноће.
Имаш седамдесет заслуга у минуту.
Сваки твој грч је
као отискивање барке
на пучину
на пут око света.

Хвала ти, срце моје,
што ме често
вадиш из целине
чак и у сну посебне.
Пазиш да се скроз-наскроз не пресањам,
скроз-наскроз,
за шта нису потребна крила.

Хвала ти, срце моје,
што сам се опет пробудила,
и мада је недеља,
дан одмора,
под ребрима
одвија ми се уобичајено претпразничко кретање.

Превела Бисерка Рајчић

среда, 29. јануар 2020.

Бранко Миљковић – ПОЧЕТАК ПУТОВАЊА

Шта је то што се у дну песме крије
Кад исти дар негде је јутро а негде ноћ мира?
О даљино сна где југ влашиће свира
Скриј ме од слепог камена који у небу бдије.

То питоме долине посташе провалије
У овој песми у којој немам мира.
Срце пуно мрака анђела свога бира
Да бди над горким морем и намеру ми крије.

Црно једро мог ветра пловидбо ослепљена
Мојој охолости море до колена
Над мојом главом опасност симетрије

Светова поређаних умом у привид.
С чиме да те здружим кад ти изгубих вид
Лепи мој дане с душом елегије!

понедељак, 27. јануар 2020.

Добрица Ерић – СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

Сви моји Преци, које често сањам
били су Срби и ја им се клањам.

Полуписмени тежаци, горштаци
и горосече, али Православци.

Хвала им што нам кроз љуте године
сачуваше ова брда и долине

По којима се још разлеже јека
од Њине песме, псовке и лелека

И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише!

Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама Њиним у Царству Небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе
до пете, земљољубац и ђак Светог Саве

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље о којој певам без предаха
и у којој светли Прах мојих Предака!

И моји потомци, ђаци, земљоделци
и војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци
и груборечићи, али Светосавци.

Ако ову другу зиму зла презиме
сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране гробове од траве
а кућни праг и славски колач од троглаве.

Благосиљам им софре и колевке
захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димњаци на кућама диме
све док укућани славе крсно име!

А ја, њин предак, слуга без ајлука
и без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље, коју као јеванђеље
чувају најхрабрији гороломци
међу којима су и моји потомци!

(1993)

Сава Немањић – НЕМАЊИНА ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА

Чедо моје, учини ми љубав,
положи ме на расу, која је за мој погреб,
и спреми ме потпуно на свети начин,
као што ћу и у гробу лежати.

И простри рогозину на земљу
и положи ме на њу
и положи камен под главу моју,
да ту лежим, док ме не посети Господ
да ме узме одавде
.

(Миодраг Павловић, Антологија српског песништва)

недеља, 26. јануар 2020.

Булат Окуџава – ВОЈНИК ОД ПАПИРА

На свету један војник бејаше
Смео, високих манира
Леп ал' лутка дечија, гле!
Тај војник од папира.

Променити свет он хтео је
За срећу, не из хира
А на нити био је
Тај војник од папира.

И ватру, дим и смрт и пех
Он за вас двапут бира
Ал' слушао је церек, смех
Ха! Војник од папира!

Тајне нисте скровите
Да ли да вам дира
А чему то? Поновите!
Бје војник од папира.

Коб му била суђена
У бој га баци инат
Ка ватри рука пружена
Сметнувши – да је папирнат.

У огањ, хајде, крени сад!
Већ корак тло му дира.
Изгоре он – тек тако – млад
Бје војник од папира.

Брана Црнчевић – ОД КАКО СЕДИМ


Од како седим, од како старим,
Ја се не дивим сваком воћу,
више речи и више ствари,
које не желим, нег које хоћу.

А ти ме враћаш на старе стазе,
ја због тебе земљом ходам,
и пуштам да ме дани газе,
и прљава ме носи вода.

И пуштам да ми видаш ране,
свака је тешка и дубока,
а истина ме увек гане,
ослепео бих без твога ока.

Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.

Ти гледаш моје бродоломе,
потонуо бих без твоје душе,
и не дам да ме у теби ломе,
и не дам да ме у теби руше.

Одробовао сам све слободе,
и био жртва мржње сваке,
и не дам да ме из тебе воде,
у бродоломце и лудаке.

А када почну кошмарне зиме,
ако се споји децембар с мајем,
шапни у себи моје име,
и ја ћу знати да још трајем.

Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.

уторак, 14. јануар 2020.

Сима Пандуровић – ТИШИНА

Висине бледе ћуте,
Јесењи сумрак рâни;
Листови свели жуте.
Лепи, несрећни дани.

Провидан сумор пао
На моје дане лако.
Сад мије на све жао,
И тешко, тешко тако!

Живот у сну не буја
У ове часе глуве;
Вечерњи дах лелуја
Уморне гране суве.

Једина радост тиха
И у то тужно доба,
Када се мис’о ниха
К’о цвет врх рана гроба,
То је кад лепа туга
Спомена мојих редом
Засија, као дýга,
У меком сумраку бледом.

Висине бледе ћуте,
Јесењи сумрак рâни;
Листови свели жуте.
Лепи, несрећни дани. 

субота, 11. јануар 2020.

Велимир Рајић – ИСТИНИТА ПЕСМА

Да когод знаде како мене боли
То што ме судба пасторчетом створи!
Колики терет моју душу мори!
И како душа преклиње, и моли!

И моје срце живо је, и воли.
Ал о том једне не сме да прозбори!
И, као жижак, само себе гори...
О, нико не зна како љуто боли!

Па где су оне земаљске дивоте
Рад којих човек Бога благосиља?
Зар има Бога? Вере? Поуздања?...

О, ћути, празни, кукавни животе!
За тебе нема, осим смрти, циља,
Ни друге наде, осим очајања!

недеља, 05. јануар 2020.

Васко Попа – ХОДОЧАШЋА

Ходам са очевим штапом у руци
Са упаљеним срцем на штапу

Стопала ми сричу слова
Која ми свети пут исписује

Цртам их штапом по песку
Пред спавање
На сваком коначишту

Да ми се из сећања не избришу

Далеко сам још од тога
Да их одгонетнем
За сада ми на вучје сазвежђе личе

Имаћу чиме да испуним ноћи
Ако се жив и здрав кући вратим



Можда вас ово занима

НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ