четвртак, 03. септембар 2020.

Васко Попа – СМРТ СУНЧЕВОГ ОЦА

На три корака од врха неба

Од липе у вечном цвету

Старо је сунце застало


Поцрвенело позеленело

Окренуло се око себе трипут

И вратило свом исходу


(На наше очи да не умре)


Кажу да има сина сунчевића

Док се окат и за нас не роди

Научићемо мрак овај да сија


субота, 29. август 2020.

Оскар Давичо – ДИШЕШ И ИГРАШ...

Дишеш и играш и сањаш
и шеташ кроз мој сан.
Свако ми јутро поклањаш
у шуми узабран дан.

И као хлеб и воће
ноћ ми на сто донесеш
и свет који тамо хоће
у диму косе укрешеш.

понедељак, 24. август 2020.

Хорхе Луис Борхес – ПЕСНИЧКА УМЕТНОСТ

Horhe Luis Borhes – KIŠAГледати реку од времена и воде и сећати се да је
време друга река, знати да нестајемо као река и
да лица пролазе као воде.
Осећати да је бдење други сан што сања да не сања
и да је смрт које се боји
наша пут она смрт сваке ноћи, која се
зове сан.
Видети у дану или години симбол дана
човекових и његових година, претворити
разарање година у музику, жагор и
симбол.
Видети у смрти сан, у смирају сунца тужно
злато, таква је поезија, бесмртна
и сиромашна. Поезија се враћа као зора и
смирај сунца.
Понекад у сутон неки лик
гледа нас из дубине огледала;
уметност треба да је попут огледала
које нам открива нас сопствени лик.
Приповедају да је Одисеј, сит чудеса,
заплакао од љубави видећи обалу Итаке
зелене и смерне. Уметност је попут Итаке
сва од зелене вечности, не од чудеса.
И као бескрајна река која пролази и остаје,
одраз истог непостојаног Хераклита,
истог и друкчијег, као бескрајна река.

•Превод Валентина Шекарић

среда, 12. август 2020.

Владимир Мајаковски – НАРЕДБА АРМИЈИ УМЈЕТНОСТИ

Старци успоравају бригаде,
ко да вуку неку ужад.
Хеј, другови!
На барикаде! —
барикаде срца и душа.
Онај је комунист чисти
што за собом мостове пали.
Доста корачања, футуристи,
на нову будућност — пали!
Воз се формирао у јединицу,
навио точкове и — пут за уши.
Ако пјесма не плави станицу,
чему се, онда, старо руши?

Ништа простије — редови двојни,
нога са ширитом да се слије,
неће помоћи совјетски депои
ако музичар марш не излије.
Изнесите клавире на улице,
здипите бубњеве из сваке куће!
Ако бубањ клавиру
унакази лице,
није важно —
само нек
туче.
Гмчење у фабрици — баци сад то,
кожу ћеш тамо офарбати,
и због туђе раскоши,
уз одмор,
уморним очима трептати.

Баци јефтине истинице —
из срца нека оне извјетре.
Улице су наше кичице,тргови — наше палете.
Ни свезак времена
хиљадулисти,
неће казати револуције чари.
На улице, футуристи,
и пјесници, и бубњари!

1917.

• Превео Божо Булатовић

Из књиге Мајаковски - Песме (Реч и мисао, ИП Рад, 1964)

среда, 22. јул 2020.

Ђорђе Врањеш – ОПОРУКА ЗА МОГ СИНА


(поема)

Сине, остављам ти љепоту патње
између мора мисли и океана жеља,
мјесташце у међуредовима трава
гдје је моја крв отекла зеленим јазом
да на њему саградиш  малу цркву
у којој ћеш исповиједати уморна крила,
кључ за људска срца:
Срећном и глупаку не даривај вријеме.
не знају они за другу страну Мјесеца
плима и осека наших живљења.
Несрећнима пружај пријелаз топле ријечи
да лакше пријеким путем долазе
на светковину ситних разумијевања.

Чекао сам те
по парковима градова
кад падају жуте пахуљице,
сваки опали лист
био је ријеч љубави,
њежно упућене 
теби у предходноцу.

Чекао сам те
између двају збјегова
двију слобода,
двају болова,
двије љубави...

Чекао сам те 
на одморима птица,
касних сњегова
и дугих одлажења
дијелова човјечанства,
што од историје направише
колону безхљебаша.

Чекао сам те
на материном гробу,
којем сам био тугоказ,
споменик својој самоћи
и урлик обнажених даљина.

Чекао сам те
на капијама породилишта
у сваком вриску,
у сваком муку,јауку,
долазак из ћорсокака.

Чекао сам те...

Дозивао сам те
на рог мркле ноћи
у којој су траве
снено мутавиле
по убојима камења
да би чуле разговор
на Елби нашој
од дугиних боја.

Дозивао сам те
олуком грчења
беспућима Лаболније.
Био си на дохват
моје обновљене патње
дошавши к себи
на ничијој земљи,
између скалпела
и једне сузе,
видио сам тад своје руке
у очај омче затегнуте.

Дозивао сам те
на свирајку
од гласница младе срне
која није знала
да њен гранороги
чува мртву стражу
у храму туђе љубави.

Дозивао сам те...

Тражио сам те
по Елдораду
далеке прве љубави
на концерту шапутања
Мјесеца и звијезда.

Тражио сам те 
у огњу клања
вучјих чопора
тамо у крају
бијесног фебруара
гдје ћеш једном 
морати отићи
да осјетиш шта су
гладна вољења.

Тражио сам те
по својим длановима
из казивања луталица
што ријечима ору легенде
и живот им брже пролази
у ткањима судбина.

Тражио сам те
под луковима мостова
најљепшег велеграда,
развијаним иза превоја
неочекиване наде.

Тражио сам те...

Ти никад нећеш сазнати
кад сам те почео чекати,
кад сам те почео дозивати,
кад сам те почео тражити –
и мени је то некако
остало загонетно.

Сјећам се времена
о којем ћеш слушати
кад нестане живих свједока
како су каљаве мотике
одказале послушност
вијековног служења земљи
и кренуле у освајање усправног хода
међу тврдим браздама
под којима и данас
сноп мртвих копача
у грудима стеже
трнове судбине.
С њима је мој брат,
млађи од тебе
за једно одлажење
и долажење птица.

Мог петнаестог рођендана
ласте су дијелиле годину
на сјетву и бербу
кад у мени поникну жеља
да твојим плачем
из срца истјерам тугу
за братовим осмијехом.

Та је туга текла
редовима књиге
у мом дугом ходу
према твоме зову
на матици крви.

Ти растеш
на јагодицама снова
младог бора, сјенко,
с којом се брат
поистовијетио
својом витком дужином
и мртвачком љепотом
бивствовања
пепељасте варке.

Сунце,
мецена живота,
свакодневно развија
загонетне снимке
да предмети
и жива створења
виде своју копију
све док се не испне
на најпогоднију тачку
творачких извиђања.
На Земљи све има
једно лице
само си ти са два – 
једно у рукама,
друго у срцу.

У тренутку,
постало ми је јасно
да срећа и несрећа,
радост и жалост
станују под истим кровом
и по неком правилу,
једна за другом 
прелазе преко прага
на истом растојању.

Не истражуј
клисуре падова
у моме животу
и оно мало висова
дизања!

Знај
сваким сам падом
заволио по једног човека
дизањем – двојицу!

Желио бих
да ме упоређујеш
са жудњом блиској води
залуталог у мени камења.

Нека у твојој личној карти
не буде трага
о моме имену
зато што неће бити потребно,
или ћеш га занемарити
као непотребну величину
у прошлој страни једначине
свог самосталног живота.

Ништа ти нећу рећи
о себи, 
немам толико времена
да бисмо били другови,
искрено не желим
да у твом животу
буде половина мога.

Немој журити
и не чуди се међупростору
од моје до твоје мајке
у којем смо ја и ти
двије мале удаљене тачке
истородних осјећања.

Добро се сјећам
отац је био роб,
а ми нисмо знали
да смо тог поријекла.

Тјешили су нас
историјским олакшањем
трпљења и чекања да је правда
на нашој страни.
Живот је био оборен на пола копља,
ко би га дигао
изнад јарбола главе,
да нада није 
журила чекања?

Иако  трајаше кратко,
сваки свој пораз
ја  налазим у коријену
тог пада.
Знам да и отац,
кад одмара ниску година,
несаницом жуљном
ивичи те дане.

Ти стасаваш
у наручју остварења снова
далеких предака
на њиховом путу
до последње велике побуне
иза које се небо насмијешило
многобројним засједама
стварања историје,
у којима гуњеви
капутима нису завидјели
али су жудјели
залутали дјелић Сунца
у кратко примирје 
с вашкама.

Настојаћу
да између нас остану
разлике наших долажења
на ову земљу,
кад се моја туга
преснива у предвечерја
а теби се учини
да дан сазријева
или неко гине
у громобијењима.

Дозволи и једну молбу,
која је у жељи 
и у моме праву
да само понекад,
кад се лицитирају амбиције:
Мој син ће бити доктор,
моја кћи ће бити глумица,
зажелим да будеш човјек.

Живот пјешачком спорошћу
непримјетно пролази,
а смрт крадомоце јури
и увијек долази
одкуд се не очекује – 
зато од ње
и нема одбране.

Мајка није стигла
да ми пренесе
љубав за тебе – 
смрт је изненади
на множења живљењу,
иако би те вољела снагом
посљедњег мигољења
не дадоше јој да проживи свој вијек.

Немој туговати
остави то јасикама
под небом завичаја
оне у томе имају искуства
и неће им бити тешко
мјесто тебе затреперити
на развигорју пролажења.

Расти у пљуску
смијеха младог Мјесеца
и не трзај се у јутро,
када те Сунце опомене
да се родио млади дан.
Ти не схваташ
да ти се то љаепота
наметљиво удвара,
а кад ти постане јасно
молим те немој се чудти
нашој наивности
што смо оскудјевали
у животним даровима
црно – бијеле вртње.

Опрости,
хтио сам те одбранити
од најезде свог искуства
крива је твоја половина
овог нашег вијека,
мислио сам да сам у слогу
сочних руку и ногу
за тебе отпатио
и за све дјечаке 
на љуљашкама свијета.

Ако  се времена мијењају
зла нарав им се понавља.
Ја сам отац и знам шта значи
кад табула разама убијају своју немоћ,
војсковође мржње.

Преварише  ме године
у протицањима
од извора,
до невидљивог ушћа
повјеровах 
да је у људима,
зло заувијек залеђено.

Рука ми је стазица
у колијевци
између твојих снова
и игара
по којој цвјетови жеља
капљу – полен наде.

Спавај у криволуку
моје топле бољке,
ја ћу стресати
загонетку свог искуства:
Воде су се чудиле очима
истраживача плавих тајни
у којима је челична птица
извиђала наша дјетињства,
а ми мислили да се богаташи мјере
према нашем сиромаштву.

Лежао сам у ждријелу
љепљиве бјелине
обезглашен и без дана
који се копрцао
на поломљеним рукама
необраног августа.
Чуо сам како ме вуку
црвеним стазама рана
до њиховог грубог циља
којим сам препознао
врискањем костију,
ту ми је било лијепо – 
заборављао сам постојање
промјенама дана и ноћи
у мојој одсутној глави.

Земља је хладила
буновну патњу,
траве плеле успаванку
непрокњиженом сирочету,
нисам био у строју
кад су прозивали мртве,
а живима прорицали
беспутне судбине.

Мајка је већ тада  била
на моме нивоу,
кад глава оземљава,
на фронту срца
наступа смирење.
Однекуд је наишла нека чудна жена
која је тражила себе
у комадима нада
и нашла моје остатке
на својим плећима
у колони спаса.

Тако сам стигао
до закључка,
да је моја кожа,
мање вриједнија
од њене забуне.
Нисам предпостављао 
да сам тада био
кошчата пиревина у ораницама мрака
и чим су покишили престрављени звуци,
озеленио сам ријечима.

Чини ли ти  задовољство,
слиједити трагове
некадашњих разарања
по моме тијелу
од сјевера до југа,
можеш ли замислити
да су по њима некада
бијељели сустанари
забрањиваних јаука?

Ти су трагови постали 
дио оне земље
којом су прадједови
заклињали синове
на вијерност отаџбини.

Кад твоје усне мелеме
тунеле мојих болова,
осјетим да ћеш полетјети до бојишта
на којима леже многи
какав бих хтио да будеш и ти
прије њиховог старта –
колубарска битка и Козара,
двије су обале
између којих су
постизани рекорди
у љубави према слободи.

Под љуском нада
језгро слободе је преношено
искреношћу завјештања,
од муке до руке,
од срца до пет грца,
а десет умире,
на превоју осмијеха,
за једно сунчано сутра,
у години твог рођења.

Без адвоката и лажних свједока
завршавам ову чудну лирску опоруку,
по којој мом сину припада све што сам искрварио
у свога живота тихом трајању,
дугогодишњег брушења мисли
о начетим савјестима иза обарача
испред којих су њихови власници
заклон и судије и својој дјеци.

Зеница, 1966. године

субота, 11. јул 2020.

Оскар Давичо – ПРОШЛОСТ

oskar-davico
С данима није било лако.
Било је црних суза много
и било срцу наопако,
а што си хтео, ниси мого.

Еј, како бити и не бити
кад за све што си започео
твој брат је морао тугу пити,
а што си морао ниси хтео.

О, крв на лишћу место сока,
а место песме и место траве,
и место два весела ока – 
у ланцима руке крваве.

Место слободе смрт до главе.
Реч свака своју душу лаже.
Еј, грки дани, ноћи страве,
над живим бдију мртве страже.

уторак, 30. јун 2020.

Александар Поуп – МАРТИ БЛАУНТ


Aleksandar PoupНајбожанственија,

Некакав је доказ моје искрености према Вама то што пишем овако припремљен жестоким пићем како бих говорио истину; а писмо писано након што је одбило дванаест сати у ноћи јамачно мора обиловати тим племенитим састојком. Тако срце мора бити крцато пламеновима, јер је истодобно загрејано и вином и Вама: вино буди и исказује вребајуће страсти ума као што лак чини бојама које су утопљене у слици и истиче их у свом њиховом природном сјају. Моје добре стране толико су биле замрзнуте и закључане у отупљеном телу током свих мојих трезних сати да ме веома запањује, сада када сам пијан, што у себи проналазим толико врлина.
У овом претицању мога срца исказујем Вам своју захвалност на ова два љубазна писма којима сте ми исказали милост осамнаестог и двадесет и четвртог. Оно које започиње речима “Мој очаравајући г. Поупе!” испунило ме неизрецивом раздраганошћу; напокон сте у потпуности надвладали своју љупку сестру. Истина је да нисте наочити, јер Ви сте жена, и мислите да нисте: али овакво добро расположење и њежност за ме има драж каквој не могу одолети. То лице јамачно мора бити неодољиво кад је украшено осмехом, чак и када није могло видети крунисање! (Џорџа I, у септембру 1714) Претпостављам да нећете ову посланицу из пуке сујете показати, као што не сумњам да Ваша сестра Вама показује све што пишем њој…


субота, 27. јун 2020.

Скендер Куленовић – ПОСКОЧИЦА СМРТИ

Затвори већ очи глади
да нађу дно недогледи.
У стопу се сам усади
да оживе крстореди.

Дјед­сунцу вјечношћу мједи
не чешљај иње у бради.
Све лађе у санте следи
и лучи у главње шчади.

Па у мрак звјездоједи
са ћуком уз хук му сједи –
мук мјери у миријади,

све док, астрономе сиједи,
траје ти трунке у креди
и тебе­бога у нади.

субота, 20. јун 2020.

Наполеон Бонапартa – ЉУБАВНО ПИСМО ЏОЗЕФИНИ

Џозефини у Милану, одаслано из Вероне, 13. новембра 1796.

Више те не волим; напротив, презирем те. Ти си грозна, врло шлампава, врло глупа, врло пепељугаста. Уопше ми не пишеш, не волиш свога супруга; ти знадеш какав ужитак му твоја писма причињавају, а не удостојиш се написати му чак ни шест редака најбезвезнијих жврљотина.
Шта онда радиш поваздан, госпо моја? Какви ти то неодложиви послови одузимају време које би могла посветити писању писма свом веома усешном љубавнику? Каква то склоност гуши и одгурује у запећак љубав, нежну и устрајну љубав, коју си му била обећала? Ко би могао бити тај чудесни, тај нови љубавник који обузимље све твоје тренутке, злоставља те по читаве дане и спречава те да бринеш за свога супруга? Џозефина, чувај се, једне лепе ноћи провалићу кроз врата и ући у твоју ложницу.
Уистину, узнемирен сам, моја добра amie, што не добијам вести од тебе; хитро ми напиши четири листа и реци ми оне угодне речи које ми испуњавају срце осећајима и ужитком.
Надам се да ћу те ускоро чврсто загрлити и обасути те милионима врелих пољубаца као испод екватора.

Бонапартa

понедељак, 15. јун 2020.

Хорхе Луис Борхес – КИША

Horhe Luis Borhes – KIŠA
Изненадно светлост вечерња се рађа
јер већ киша пада неприметно ситна.
Пада и падала је. Једна ствар је битна:
у прошлости нашој киша се догађа.

Ономе што кишу слуша занесено
дарежљиво време изгубљен час пружа
кад цвет открио је што се зове ружа
и чудесну боју именом црвено.

Ова киша која слепа окна ствара
радост ће донети у предграђа стара
гроздовима црним што их лоза крије

у дворишту неком кога нема више.
Ветар ми доноси из вечери кишне
вољени глас оца који умро није.

•Превела Валентина Шекарић

четвртак, 11. јун 2020.

Јован Христић – ВЕЧЕРЊА ТИШИНА

jovan-hristic
Ви у вечерњим капијама, у сумрачним улицама,
Крај споредних излаза, поред ограда
Од црвене опеке са комађем стакла,
Ви који загрљени сањате о месечини
Уплетеној у крзно мачке, ишчезлој
У наборима завесе или у лавежу пса,

Ви двоје, ви двоје, сами у мраку, сами
Уз последњи стуб без светиљке и без сна.
Ви двоје, негде у парку, на некој стази
Иза лишћа и облака, између две кише,
Између два ветра на клупи влажној од суза,
Без ичега за собом сем једне мале собе
Са гвозденим креветом и књигама на столици
И једним хладним сунцем иза жутих окана,
Ви сами, ви усамљени, иако загрљени
Да истиснете то сиво крило самоће између себе,

Док шапућете оно мало речи које сте нашли
У овим тренуцима случајне нежности,
Све речи које су већ одавно рекли пре вас.
Ви док идете градским улицама које су
Опустеле после последњих представа у биоскопима,
Ви који загрљени идете
Овом кишном улицом нестварнијом од сна,
Док су вам очи затворене а прсти ћуте.

Чујете ли корак некога човека иза себе,
Чујете ли реч његову између својих шаптања,
Осећате ли додир његов између својих миловања?
Јер увек када идете сами, мислећи
Да нема никога да баци камен свога гласа
У замрачену воду тишине између вас,
увек будите свесни онога који упорно
Иде за вама и говори: Пробуди се.

недеља, 07. јун 2020.

Десанка Максимовић – ЗА СЕБАРСКЕ ЖЕНЕ

desanka-maksimovic-za-sebarske-zene
Милости молим
за шале себарских жена
кад се повуку у вајате
и луч утрну,
за ширу њиховог кикота у тами, 
за мисли што их, у сумрак, прате.
За маште њине сунцем опаљене,
и тајне мирисом сена запахнуте,
за себарске жене,
за урамљену у нетачна сећања 
ноћ љубави и ноћ порођаја,
за оно од чега им крај огњишта
свекрва угљевље гаси, и одбраја.
За себарске жене рано удате,
из материнског крила пренесене 
под камене усове страсти;
за древне у њима прошлости остатке,
за урочице под дечјим узглављем,
за босиоке скривене у крову,
за себарки уздахе потајне 
кад се о краљевићима причају гатке,
за њих што и у доба рата,
кад им под срцем убијају дете,
трудноћу благословеном зову.

понедељак, 01. јун 2020.

Жерар де Нервал – EL DESDICHADO

Ја сам мрачан – самац, без утешна мира,
Принц аквитански кога кула крије:
Једина ми звезда мртва је, – а лира
Звездана са Црним сунцем Меланхолије.

У гробној ноћи, ти што ми јад спира,
Врати ми Позилип, мора Италије,
Цвет који радошћу болно срце дира,
Чардак где се бршљан око руже вије.

Личим ли на Љубав, Феба?... ил' Бирона?
Краљичин ми пољуб још челом румени;
Пећином сирене сањало се мени...

Двапут смело пређох преко Ахерона,
Смењујућ на лири с Орфејева крила
Уздахе светица и гласове вила.

•Превео са француског Сима Пандуровић

Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)

Раде Драинац – ПЕЈЗАЖ

Запевао је петао гласно са кљуном забоденим у небо
Кад је локомотива пројурила низ поље
последњи пут је месец прошетао низ провинцијску улицу
и ноћни стражар
зора је мирисала на топао леб
на фабричким капијама рађао се дан
освануо је на мосту просјак и његов сан
јесењи облак поцепан

једна жена у болници последњи пут се натегла
и родила сунце -
бели осмех Новорођенчета
све су се градске капије отвориле у тај час

недеља, 31. мај 2020.

Владислав Петковић Дис – ТРЕЋА ПЕСМА

Нема више дана, ни ноћи, ни ствари,
Где не видим тебе, твој усамљен лик
И поглед што мирно ни за чим не мари.

Свако јутро, вече, тишина и крик
Доносе ми тајну коју носиш сама;
И Док небо, земља, сâм тичији клик

Причају о нади што ти крије тама,
Јављају се мисли, где си увек ти;
Мисли, и још борба с небом и жељама.

Отићи ће борба. И доћи ће сни
И љубав и радост под твоја окриља,
Мој завичај неге, где ми одмор спи.

Још нам душе могу да дрхте од миља,
Лепоте, што пружа даљина и сан:
Да се заборави и живот без циља,

И кућа под небом овај стари стан,
И бол који живи, немо срећу скрива,
Као сутон сунце, као звезду дан.

Још имамо снаге да се лепо снива,
Покрета за шапат и пољупца глас,
И страсти, у којој загрљај почива.

Још нам срца крију измирење, спас
И љубав што прашта и јаде односи
Кô пролеће зиму, као мир талас.

И док руке срећне станују у коси,
И док глава сања уз лице и груд,
Ми нећемо чути ветар што све носи.

Тако ћемо проћи овај живот худ.
И погледом каткад, као цвет у роси,
Гледаћемо сутон што осваја свуд.

петак, 29. мај 2020.

Хенри VIII – Ани Болен

Моја љубавнице и моја пријатељице,

 

Моје срце и ја сâм предајемо се у Ваше руке, и смерно молимо да будете милостиви према нама и да, у одсутности, Ваши осећаји према нама не јењају, јер тако би се увећала наша бол, а што би била велика штета, јер нам расејаност даје довољно, и више него што сам икада помислио да бих могао осећати. То ме подсећа на једну астрономску чињеницу, која каже да, што су полови удаљенији од сунца, и успркос томе, то је врућина несноснија. Тако је и с нашом љубављу; даљина нас је раздвојила, па ипак жар је све јачи – барем у мени. Надам се да осећате исто што и ја, и уверавам Вас да је у мом случају бол коју ми наноси Ваша одсутност толико силна да би једноставно била неподношљивом када не би било непоколебљиве уверености у нераскидиву приврженост коју гајите према мени. Како бих Вас подсетио на њу, а будући да сâм не могу бити с вама, шаљем Вам стварчицу која је најсличнија, колико је то могуће, да тако кажем, своју слику, и целу фигуру, а коју већ познајете, окићену наруквицама, желећи притом да сам на месту те стварчице када Вам буде пружала ужитак.

 

Писано руком

Вашег слуге и пријатеља, 

Х. Р.

Радомир Продановић – ГЛАС

Ти гласе из тишине,
када се рујним предзаком
незнано кроз нас винеш,
да је мрењу заблистало пролеће
у сенкама што испред ствари стварношћу пребивају,
сребрном нити доћи ћеш у походе
на границу црних и белих светова,
где ће да ти зазвучи тугованка
од сатртих, бездану полетелих надања.

И од хода доласка твог
мекано звончиће у душама безвучање,
да још једном начује се песма
што је кроз нити у прелому носиш.
А са ликова умирења, отпашће све боје,
и у бело сахраниће сву радост и очекивања,
да ти белином осветле пут
кроз твоју последњу вечер.

И доћи ћеш на славље
у долине свих звонова,
од нарицаљки што потегоше у дубину,
и биће ти дочек
на висинама свих веровања
што у расплинутом преливању
ни теби ни другом не кренуше.
Али се не бој, и не задрхти,
што ће и теби зацвокотати зуби од ледне вечере,
јер са прстију,
у та сива времена,
склизнуће и последња кап нам крви,
за топло, не да буде,
већ у црвеном да дочекамо те
и још једном
осетимо се као људи,
када је и крв допевала своје.

И после вечере,
растрћемо ти лежај
од зглобова меканих нам болова.
А изнад кровова,
забрујаће ти успаванка,
дотле уздржавана, из наших колеба.
Но нека те не жалости то
и што ће у твојим сновима,
по суза бисерна на тренутак
низ лице да нам блесне,
њоме ћемо укресати ватру,
за вечно,
кроз твој усталасани огањ, везивање.

И пламом из сузе пробуђени,
поседаћемо около огња,
и пригрлићемо твоје снове.
А онамо, све што нисмо ми,
тама још једном,
саломиће себи врат...
И тад,
запалићемо се сви,
и ишчилети кроз скрушени пламен,
а ти гласе,
уснићеш поново своју реч,
за у некуд даља рођења људи

субота, 16. мај 2020.

Вељко Петровић – ВИДОВИТИ

Не могоше га у платно ни повит
а неутешног сумора сен сива
неотворене очи му целива:
– Он зајеца, и постаде видовит.

И сад преко свих вода, стена, гора,
кроз завесе бедеме и мандала,
он види сваку сузу кад је пала,
јасно, ко ноћу капљу метеора.

Он види сузе и неисплакане,
из сувог ока што на душу кану,
где скамењене прокрваве рану,
и стално бриде, ко оловно тане;

и срца сва, што сама себе једу,
ко задњи живи после општег слома,
која у себи носе огањ грома,
а ту, без искре, мрзну се у леду;

сва, што се грче у глухоме миру,
кроз рите, оклоп, и кроз злато тока,
кроз звекет лажни осмехових шљока,
он види бистро, ко шљунак у виру.

И ноћ кад седа као мукла сова
с крилима меким поврх куле бодре,
он види мору где у ложе продре,
и бесаницу, и лептире снова.

И види како један облак расте:
– уздаси, чежње изнад црног града,
а јато мисли, илузија, нада,
свуд мртво пада ко по снегу ласте.

… И свуда сузе капају без мере,
ко вечна јесен о прозор му туку,
и свуда, куд он пружи своју руку,
крваво воће, болна срца бере.

Исмет Реброња – ЈА И ОРАХ

Ко ће кога наџивети
Ко ли ће пре небу стићи
Коме ли ће црна рука
Нечујно по главу прићи
 
Расли смо ја и орах
Расли смо ја и дрво
Некад ја зеленији и бржи
Некад дрво прво
 
Пао је орах летос цео
Чујем јутрос од стрица
Ударио гром у дебло
Поцепала и жиле стрелица
 
Одлазим шта могу
Како је и писано на кори ораха
Можда већ одмах Бесу за вечеру
Пре и но што баците мало праха
 
И сад овде бестелесан
Не чујем шум Рашке
Запаљена ми душа у страху
Не идем напред ни натрашке

петак, 01. мај 2020.

Мирослав Крлежа - КИША


Очајно црни голуб, покисло јадно птиче, 
под сивом садреном сисом уморне каријатиде, 
што носи на глави фасаду самртно блиједе зграде, 
жалосно гуче.
Модре се паре каде.
Већ цијели дан и цијелу ноћ и јуче 
плаче киша посмртну сиву пјесму
без напјева, без наде.
На цести мртваци јашу 
у тутњу луђачке кавалкаде, 
а наричу за њима црни кестенови, 
и тече спровод жалосних створења. 
Сви јуре по киши, и јуре као да пливају, 
час тону, час снивају,
те се губе ко снови. 
Дјевојче болесно бијело 
наглавце јури, с њом сјена у црном асфалту, 
и капљу тужни жути колобари, 
и плаче дама у црнини, 
а онда се чини 
као да нас стари 
Господин Господин 
мрви и бије и мучи и ништи. 
О, колико сад их плаче 
и гине и проклиње и вришти. 
Милијарда људска рањава, прокисла, 
куне Тајну проклетог Бесмисла. 

А плешу облици. 
Свилене чарапе жена, топла тјелеса у свили. 
Миришу црвенокосе жене, добре жене, свете жене,
жене, жене... 
А за њима жедни љубави 
на киши плешу 
и бискупи у митри и дјеца и губави. 
А на грчеве и клетве, цјелове и сузе 
ко мелем капљу стихови болесне Музе: 
"О, када ће завјесе кише и бола и тмине 
запалити огањ црвеног Свитања?

Када ће утихнут
кор прецрних питања?
Када ће умријети
Разум и Нагон, 
Сазнање и Дојам, 


Јаков Шантић –ПОЗДРАВ


Слушај, вјетар хуји кроз ноћ, пуну тмине;
Он на црном грању, кô сироче, плаче
И у часу пане, негдје, у дубине,
И ја чујем како уздише све јаче.

Еј, колико пута, кô дијете лудо, 
Слушао сам њега крај мајчина гроба!? 
У срцу ми бјеше суморно и худо –
И ми смо плакали обоје крај гроба!

Он је и сад дошô са њезине хумке; 
Ја осјећам мирис кадуљине траве, – 
То је душа њена, душа моје мајке; – 
Ја осјећам мирис кадуљине траве...

О, вјетре, познанче, хвала на поздраву, 
Усред ове ноћи туђинске и хладне! 
Хвала на поздраву с гроба моје мајке, 
И са тужних брда домовине јадне!...

Париз, 30. VI 1904.

уторак, 21. април 2020.

Јован Христић – УГАО

Ако знаш да иза свакога данас мора доћи
Једно сутра, али не случајно као пролазник 
Који ти се укаже иза угла, и ти знаш
Да је то могао да буде и неко други,
Неко ко није ни онај први, а ни онај други 
На кога си помислио, ако знаш
Да је то могао да буде твој сусед, или онај
Што станује на другом крају града, али ако само знаш 
Да је то морао да буде неко, да је морао
Да се појави иза угла када си ти наилазио, 
Хоћеш ли прићи углу и стати
Чекајући да се он појави? 
Хоћеш ли му Рећи: Хајде, време је? И он ће доћи
Чекао га ти, или само прошао не осврћући се, 
Али он мора да се појави, да те сретне,
Да прође поред тебе, да те погледа, 
Иако ни он не зна на коме углу си ти
Мораш да се појавиш пред њим исто онако 
Као што се он појављује пред тобом, 
Потпуно случајно – могло је да буде, 
Потпуно случајно – могло је и овако –
Треба само проћи поред њега и погледати га 
Добро – јер сутра се без њега више неће 
Моћи живети.


петак, 10. април 2020.

Борис Вијан – СЛОВЕНСКО ЛИЦЕ

Словенско лице
Имам словенско лице
Рођен сам у Вилдавреу
Моји родитељи су били прави Французи
Моја мајка звала се Жан а мој отац Виктор
Али ја се зовем Игор

Моје име не подсећа на Лонгдок¹
Већ више на Москвори
Сасвим јасно
Кад ме неко замишља
Види једног барина
Који се спрема да пије из свог самовара
Словенско лице
Имам словенско лице
То ме прогања већ толико дуго
Да сам постао Словен мимо своје воље
И то не примећујући

Словенску душу
Имам словенску душу
Никад нисам био даље од Пантинске митнице²
Све што имам руско то је име
Али и то је доста
Толико сам већ слушао
Како људи говоре да сам
Аутентичан Рус
Да већ имам све њихове навике
Живим од закуски
Клопам пирошке
Пијем вотку
Усред оброка

Словенску душу
Имам словенску душу
Толико сам под утицајем свог имена
Да сам наредио да ми на све прозоре куће ставе
Гвоздене завесе³
Али ја их држим дигнуте…
                               Словенску душу…

Превела с француског Миреј Робен-Томић



¹Француска провинција
²Предграђе Париза
³Песник мисли на „гвоздену завесу“ између Истока и Запада

петак, 03. април 2020.

Звонимир Голоб – ДВОЈЕ

Стави руку на моја уста,
на њима већ је твоја рука.
Наслони образ на мој образ.
Наслонит ћеш га
на своје лице.
На моме рамену
будеш ли ме љубила
већ су твоје усне.
Ако си моја
већ си била моја.
Пољуби ме.
Већ си ме пољубила.
Затвори очи, видјет ћеш
како их затварам
како се затварају.
Испод сиве крошње уснула
наћи ћеш себе како спаваш.

Арсен Дедић – НИ ЈЕДНО ДРУГО ВРИЈЕМЕ НИЈЕ МОЈЕ

Други су још далеко
име ће ми бити славно
стигао сам прије свију
ал је било прерано

Други су преда мном
пуштам их јер ми је јасно
стигао сам послије свију
ал је било прекасно

Ни једно вријеме није моје
ја висим као
дрвени лутак
казаљке неће да се споје
погријешим увијек
за тренутак

Напокон – сви уз мене
све мртво и све живо
стигли смо у правом часу
ал је вријеме било криво

среда, 01. април 2020.

Милован Илић Минимакс – ПРВИ АПРИЛ

Албанац Србина узео за кума,
Словенац Македонцу најбољи друг.
Босанац због памети сишао са ума –
Србија вратила девизни дуг.
Црногорац ради у трећој смени,
Хрват Србину рекао брате,
Србин спремио доручак жени –
Цела Србија подигла плате.
Босанац заволео Љубљану,
Црногорац на послу гризе,
Словенац Словенцу нашао ману –
Србија изишла из кризе.
Србин Србину не преотима жену,
Војводјанин Албанцу цимер,
Македонци не питају за цену –
Србија служи за пример.
Хрват искључиво ћирилицом пише,
Словенац и Босанац – оличење слоге,
Албанац се не размножава више –
Србија стала на своје ноге.
Није важно што није: важан је стил.
Живели ми! Живео – први април!

петак, 27. март 2020.

Новица Тадић – ЗАСПАО САМ И УСНИО

Заспао сам и уснио
грозан сан:

Ја, душа проклета,
не припадам хоровима
већ огњевима.

Ја, душа проклета,
проклета и триклета,
лутам около, нем.

А свет је огрезао
у злу,
и духови злобе царују.


Можда вас ово занима