Милости молим

за шале себарских жена

кад се повуку у вајате

и луч утрну,

за ширу њиховог кикота у тами, 

за мисли што их, у сумрак, прате.

За маште њине сунцем опаљене,

и тајне мирисом сена запахнуте,

за себарске жене,

за урамљену у нетачна сећања 

ноћ љубави и ноћ порођаја,

за оно од чега им крај огњишта

свекрва угљевље гаси, и одбраја.

За себарске жене рано удате,

из материнског крила пренесене 

под камене усове страсти;

за древне у њима прошлости остатке,

за урочице под дечјим узглављем,

за босиоке скривене у крову,

за себарки уздахе потајне 

кад се о краљевићима причају гатке,

за њих што и у доба рата,

кад им под срцем убијају дете,

трудноћу благословеном зову.