Ви у вечерњим капијама, у сумрачним улицама,

Крај споредних излаза, поред ограда

Од црвене опеке са комађем стакла,

Ви који загрљени сањате о месечини

Уплетеној у крзно мачке, ишчезлој

У наборима завесе или у лавежу пса,

Ви двоје, ви двоје, сами у мраку, сами

Уз последњи стуб без светиљке и без сна.

Ви двоје, негде у парку, на некој стази

Иза лишћа и облака, између две кише,

Између два ветра на клупи влажној од суза,

Без ичега за собом сем једне мале собе

Са гвозденим креветом и књигама на столици

И једним хладним сунцем иза жутих окана,

Ви сами, ви усамљени, иако загрљени

Да истиснете то сиво крило самоће између себе,

Док шапућете оно мало речи које сте нашли

У овим тренуцима случајне нежности,

Све речи које су већ одавно рекли пре вас.

Ви док идете градским улицама које су

Опустеле после последњих представа у биоскопима,

Ви који загрљени идете

Овом кишном улицом нестварнијом од сна,

Док су вам очи затворене а прсти ћуте.

Чујете ли корак некога човека иза себе,

Чујете ли реч његову између својих шаптања,

Осећате ли додир његов између својих миловања?

Јер увек када идете сами, мислећи

Да нема никога да баци камен свога гласа

У замрачену воду тишине између вас,

увек будите свесни онога који упорно

Иде за вама и говори: Пробуди се.