Винут из дима као целац суви

Звездани поток посукља у ништа.

Клупко клизача изврнуто увис,

Куца се са звонком ноћи клизалиште.

Клизачу, ступај ређе, ређе, ређе,

У трку сеци, спутај краке дуге.

На окрету се уреже ко сазвежђе

У небо Норвешке шкрипање сличуге.

Ваздух ко гвожђе за ноћ је прибијен.

О клизачи! Тамо никога не брине

Што је, ко орбите наочарке змије,

На земљи ноћ, и ко кост домине;

Што као језик пса птичара суста

Месец уз копчу смрзнут; што су свима,

Ко фалсификаторима, наливена уста

Лавином леда што дух обузима.