Моја љубавнице и моја пријатељице,

 

Моје срце и ја сâм предајемо се у Ваше руке, и смерно молимо да будете милостиви према нама и да, у одсутности, Ваши осећаји према нама не јењају, јер тако би се увећала наша бол, а што би била велика штета, јер нам расејаност даје довољно, и више него што сам икада помислио да бих могао осећати. То ме подсећа на једну астрономску чињеницу, која каже да, што су полови удаљенији од сунца, и успркос томе, то је врућина несноснија. Тако је и с нашом љубављу; даљина нас је раздвојила, па ипак жар је све јачи – барем у мени. Надам се да осећате исто што и ја, и уверавам Вас да је у мом случају бол коју ми наноси Ваша одсутност толико силна да би једноставно била неподношљивом када не би било непоколебљиве уверености у нераскидиву приврженост коју гајите према мени. Како бих Вас подсетио на њу, а будући да сâм не могу бити с вама, шаљем Вам стварчицу која је најсличнија, колико је то могуће, да тако кажем, своју слику, и целу фигуру, а коју већ познајете, окићену наруквицама, желећи притом да сам на месту те стварчице када Вам буде пружала ужитак.

 

Писано руком

Вашег слуге и пријатеља, 

Х. Р.