када се рујним предзаком

незнано кроз нас винеш,

да је мрењу заблистало пролеће

у сенкама што испред ствари стварношћу пребивају,

сребрном нити доћи ћеш у походе

на границу црних и белих светова,

где ће да ти зазвучи тугованка

од сатртих, бездану полетелих надања.

И од хода доласка твог

мекано звончиће у душама безвучање,

да још једном начује се песма

што је кроз нити у прелому носиш.

А са ликова умирења, отпашће све боје,

и у бело сахраниће сву радост и очекивања,

да ти белином осветле пут

кроз твоју последњу вечер.

И доћи ћеш на славље

у долине свих звонова,

од нарицаљки што потегоше у дубину,

и биће ти дочек

на висинама свих веровања

што у расплинутом преливању

ни теби ни другом не кренуше.

Али се не бој, и не задрхти,

што ће и теби зацвокотати зуби од ледне вечере,

јер са прстију,

у та сива времена,

склизнуће и последња кап нам крви,

за топло, не да буде,

већ у црвеном да дочекамо те

и још једном

осетимо се као људи,

када је и крв допевала своје.

И после вечере,

растрћемо ти лежај

од зглобова меканих нам болова.

А изнад кровова,

забрујаће ти успаванка,

дотле уздржавана, из наших колеба.

Но нека те не жалости то

и што ће у твојим сновима,

по суза бисерна на тренутак

низ лице да нам блесне,

њоме ћемо укресати ватру,

за вечно,

кроз твој усталасани огањ, везивање.

И пламом из сузе пробуђени,

поседаћемо около огња,

и пригрлићемо твоје снове.

А онамо, све што нисмо ми,

тама још једном,

саломиће себи врат...

И тад,

запалићемо се сви,

и ишчилети кроз скрушени пламен,

а ти гласе,

уснићеш поново своју реч,

за у некуд даља рођења људи