као лудак, у тами, у сну, у смрти.

Моје срце изгара као осамљена птица.

Твоја ме одсутност руши, живот се затворио.

Каква самоћа и мрак, какав сув месец на небу,

какви далеки путници по непознатим телесима

питају за твоју крв, за пољупце, за куцање твог срца,

за твоју неочекивану одсутност у ноћи која расте.

Моје руке те не стежу и моје очи те не познају.

Моје су речи усправне тразећи те утаман.

Спокојна ноћ у мени, хоризонтална и дуга,

пружена као река са самосталним обалама.

Али идем да те тражим, отимам те и чупам

из таме, из сна, прикривам те за своје сећање.

Тишина гради твоју необјашњиву истину.

Свет се затворио. Са мном остајеш.