Знаш ли за жубор вода, чежњу јабланова и сан папрати,
За немушту љубав звериња у овим зеленим тишинама?
Знаш ли за бол полуделих птица и стрепњу дозрелих влати,
Што шуморе шапатом слутње у ваздуху и у нама?

Знаш ли да сваку тугу скривено носим и до сржи доживим?
Бар да сам румен облак што плови и дажди где хоће!
Знаш ли да једна је срећа у овим свитањима сивим –
Смирење у травама и љубав под плавим крилима самоће.

Осећам да има смисла чекање нечег што никад неће доћи,
Ал што даје лепоту патњи и после свршетка снове злати.
Ништа не реци. Склопи очи и слушај: у нама ове ноћи
Шуморе шапатом слутње и стрепе дозреле влати…