![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjBUaoDjuFiP9O0Xo9a2vz22IE9tBv93tC8eD4Sa2c5dFa7cCi7L-T3ErkGWdxsz2ALAXZRNxZ_RcU47_bXOwnQzHE-zbIEsEkwP762RNTyRhdu4A2_TWXjlIh3XiHd6MgRfcyPpPQrOvo/s1600/Nikola-Drenovac.jpg)
За немушту љубав звериња у овим зеленим тишинама?
Знаш ли за бол полуделих птица и стрепњу дозрелих влати,
Што шуморе шапатом слутње у ваздуху и у нама?
Знаш ли да сваку тугу скривено носим и до сржи доживим?
Бар да сам румен облак што плови и дажди где хоће!
Знаш ли да једна је срећа у овим свитањима сивим –
Смирење у травама и љубав под плавим крилима самоће.
Осећам да има смисла чекање нечег што никад неће доћи,
Ал што даје лепоту патњи и после свршетка снове злати.
Ништа не реци. Склопи очи и слушај: у нама ове ноћи
Шуморе шапатом слутње и стрепе дозреле влати…
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!