Очајно црни голуб, покисло јадно птиче, 

под сивом садреном сисом уморне каријатиде, 

што носи на глави фасаду самртно блиједе зграде, 

жалосно гуче.

Модре се паре каде.

Већ цијели дан и цијелу ноћ и јуче 

плаче киша посмртну сиву пјесму

без напјева, без наде.

На цести мртваци јашу 

у тутњу луђачке кавалкаде, 

а наричу за њима црни кестенови, 

и тече спровод жалосних створења. 

Сви јуре по киши, и јуре као да пливају, 

час тону, час снивају,

те се губе ко снови. 

Дјевојче болесно бијело 

наглавце јури, с њом сјена у црном асфалту, 

и капљу тужни жути колобари, 

и плаче дама у црнини, 

а онда се чини 

као да нас стари 

Господин Господин 

мрви и бије и мучи и ништи. 

О, колико сад их плаче 

и гине и проклиње и вришти. 

Милијарда људска рањава, прокисла, 

куне Тајну проклетог Бесмисла. 

А плешу облици. 

Свилене чарапе жена, топла тјелеса у свили. 

Миришу црвенокосе жене, добре жене, свете жене,

жене, жене... 

А за њима жедни љубави 

на киши плешу 

и бискупи у митри и дјеца и губави. 

А на грчеве и клетве, цјелове и сузе 

ко мелем капљу стихови болесне Музе: 

"О, када ће завјесе кише и бола и тмине 

запалити огањ црвеног Свитања?

Када ће утихнут

кор прецрних питања?

Када ће умријети

Разум и Нагон, 

Сазнање и Дојам,