петак, 01. мај 2020.

Мирослав Крлежа - КИША




Очајно црни голуб, покисло јадно птиче, 
под сивом садреном сисом уморне каријатиде, 
што носи на глави фасаду самртно блиједе зграде, 
жалосно гуче.
Модре се паре каде.
Већ цијели дан и цијелу ноћ и јуче 
плаче киша посмртну сиву пјесму
без напјева, без наде.
На цести мртваци јашу 
у тутњу луђачке кавалкаде, 
а наричу за њима црни кестенови, 
и тече спровод жалосних створења. 
Сви јуре по киши, и јуре као да пливају, 
час тону, час снивају,
те се губе ко снови. 
Дјевојче болесно бијело 
наглавце јури, с њом сјена у црном асфалту, 
и капљу тужни жути колобари, 
и плаче дама у црнини, 
а онда се чини 
као да нас стари 
Господин Господин 
мрви и бије и мучи и ништи. 
О, колико сад их плаче 
и гине и проклиње и вришти. 
Милијарда људска рањава, прокисла, 
куне Тајну проклетог Бесмисла. 

А плешу облици. 
Свилене чарапе жена, топла тјелеса у свили. 
Миришу црвенокосе жене, добре жене, свете жене,
жене, жене... 
А за њима жедни љубави 
на киши плешу 
и бискупи у митри и дјеца и губави. 
А на грчеве и клетве, цјелове и сузе 
ко мелем капљу стихови болесне Музе: 
"О, када ће завјесе кише и бола и тмине 
запалити огањ црвеног Свитања?

Када ће утихнут
кор прецрних питања?
Када ће умријети
Разум и Нагон, 
Сазнање и Дојам, 


Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима