Слушај, вјетар хуји кроз ноћ, пуну тмине;Он на црном грању, кô сироче, плаче
И у часу пане, негдје, у дубине,
И ја чујем како уздише све јаче.
Еј, колико пута, кô дијете лудо,
Слушао сам њега крај мајчина гроба!?
У срцу ми бјеше суморно и худо –
И ми смо плакали обоје крај гроба!
Он је и сад дошô са њезине хумке;
Ја осјећам мирис кадуљине траве, –
То је душа њена, душа моје мајке; –
Ја осјећам мирис кадуљине траве...
О, вјетре, познанче, хвала на поздраву,
Усред ове ноћи туђинске и хладне!
Хвала на поздраву с гроба моје мајке,
И са тужних брда домовине јадне!...
Париз, 30. VI 1904.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!