петак, 18. децембар 2020.

Осип Мандељштам – ***



Неком је зима – арак и пунч плавооки,
Неком – миришљаво је са циметом вино,
Неком – наредбе слане звијезда прежестоких
Дано је да пренесе на огњиште димно.

Измета да је мало топлог кокошјега
И само мало тупе топлине овчије:
За живот све ћу дат – тако ми треба њега –
Могла би шибица сумпорна да ме згрије.

Гледај: у мојој руци само врч од глине,
И цврчање се звијезда слабог слуха косне,
Али жутило траве, пјешчане топлине,
Мораш завољети кроз длачице жалосне.

Глади ту вуну тихо и сламу полијежи,
Гладујућ као јабука у рогожини,
И разњежено страном бесмислено тежи,
Стрпљиво чекај пипајућ у празнини.

Нек пружају на снијегу уротници корак
Као оваца стадо на лом крхког леда,
Неком је зима – пелен и грк дим за конак,
А неком – оштра сол је свечаних увреда.

О, да је фењер на дугачком штапу дићи,
Па са псом ићи испод те звјездане соли,
И са пијетлом у ћупу до гатаре стићи.
А очи гризе бијели, бијели снег до боли.

•Превод с руског Фикрет Цацан

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима