Једна ме само тишти мисао:

На душеку не скончати!

Истиха свенути као цвет

Потајно коме црв подгриза срж;

Истрошити се мирно као луч

Што тиња ту у пустој одаји

Тек мени не, не такву смрт!

Нек будем муњом шинут, спржен бор,

Из корена ког чупа буре бес;

Ил' стена коју с врха планине

У провалију руши урнебес.

Кад целом ропском свету том

Дојади јарам, па се успропне,

Завитла, румен, жарком заставом,

А на њој слово свето, пламено:

— Слобода Свету, Човечанству свем —

Па грмне л' то на запад с истока,

И с тиранима букне бој, —

О, ту да паднем,

На том ограшју:

Младости моја,

Ту ми проспи крв;

Радости моје ту последњи крик

Нек трубе јек, и мачева звек,

Топова рик, угуше занавек.

У јуришу ка победи,

Хржући вриском, хатови,

Прелазите ме, прелетите,

На бојишту нек остане мој крвави леш!

А сване л' дан великог погреба,

Уз гласе тужне и торжествене,

Под тешком сенком црних застава,

Расуте кости прикупите ми

У заједнички гроб јунака свих

Што падоше за твој победни стег,

Слободо света човечанства свег!...