Изађох из сна јер као да су ме звали...

Не, то само кроз ноћ у хуку одлазе ждрали
Само пусте звезде и неке страхотне пруге
Само час по час без њих, само ноћ силне туге
Не лудуј, зашто би кроз ноћи тебе звали.

Ти што пођоше у ноћ ко ови ждрали
У таму у којој онај што гине ћути
Погледај ту тамну јесен, то лишће за које знам да жути
Не, не, они те више нису звали
Најпре су живели у смеху a онда су пали
Мукло као да су мрзели себе.

Не, ма где да си пошао они не би желели тебе,
Ти што падоше мукло као да су мрзели себе.

Па ипак ја вас здравим, драги ждрали у лету,
У ноћи туге ваши гласови радосно брује
Неком непојмљивом милином они кроз мене струје
Као гласови којих ваљда више нема у свету
Као да цела моја соба и ја од гласова њиних још брујим.

IV

Лети, лети, пјесмо моја мила,

Лепљиви дим над градом се спушта
Куд то крећу покорни вагони
Одједном обасјани морски сутони
У једном прозору, траг дечијих уста.

На капцима сене круници сличне
У коси локне сакрише мој крик
И би ми јасан тај временски трик
Што буди мртве ми воље челичне.

С том девојком у тами прозора
- Што гледа у Рај из димне станице –
Бејах често у сну пуном зора.

И чему те мисли жалоснице
Шта тражи сена у мени што дрема
Јер можда – ни на небу среће нема.

• С руског препевао Анђелко Заблаћански

Љубави, на тлу слободе никла, светла,
мој чисти жару у круници цвета,
ружо с мирисом ко пољубац јутра,
привиј уз себе бол и радост света!

Ко цвет малени враћај живот човеку,
пепео мртвила ти са звезда згрни,
свице бајки проспи на путеве љубавника,
не дај да сенка птице у души поцрни.

Сву ватру своју лавиринта свемира у зеници
на Аријаднином концу од мастила реченице
салиј у снагу што кров дана носи
боловима и радостима у настајања роси.

Учини да на земљи нестане сасвим зала,
смрти, неверства, глади, лажи, издајства,
мржње и заборављања малих људи.
Буди топли гроздови руку
на срца студи.

Нека једанпут људи светлост зоре
називају светлошћу зоре,
а не да смишљају сами себи
мала распећа мукâ,
мале сузе што застиру велике звезде.
Нека будеш, љубави, светионик за ово
бескраја море
изнад којег златни коњици маште језде,
нек светли овај дан
који је изгранао из човечности руку.

Љубави, што уместо у пољубац,
што је ко латица јоргована,
у жар израсташ
што човечанство носи,
посади ружичњаке око стаза трпљења,
буди ко она ружичаста ружа,
завичајна, ко звоно цветности, раскошна, чаробна,
ружичаста као лице девојке од снова
крај колевке што је одњихала ко радости
све моје патње у успомена роси,
ружичаста ко путеви срца слободе.

30. IX 1972.

Као кроз сиву маглу
Што само сине зрак,
А гушће облак дође,
Да већи буде мрак, —

И она само сину,
Да опет дође хлад,
Да већа тама буде,
Да већи буде јад...

1876.

Сунце, ах, у све поре се увлачи.
Пуне ми очи и пуна утроба сунца.
Затварам се, завесе навлачим, а сунце ту.
Кад га непољу нема, оно је у мени.
Ох, уморан сам.

А ту негде близу, и далеко тамо, рат.
И величају се јуначка разбојништва.

Један пропланак зелене траве,
Један поточић воде хладне –
И ја бих био цар.

Заборављен предео у пропланку дугом,
Рефрен патње оде од листа до листа

По Латићу
мој брак не вриједи ни пребијене паре.
Колико сутра
по Латићу
морао бих да одем у општину и затражим развод.
Неће.
Неће,
Латићу,
од стране Сарајлића бити никаквог развода.
Ни послије четрдесет година
ја се нисам уморио од љубавних пјесама
које пишем
Петровој кћерки, Тамариној мајци, Владимировој баки.
Шта могу,
ми Сарајлићи смо такви!

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те. —
У твојој башти ја те видјех јуче,
Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила, кô златно небо пошље туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце...И, кô са висина
Оловни облак по души ми паде,
Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисô морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што рађа и зрије
На ватри сунца?... Гдје су јоргована

Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...
Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,
Гдје береш слатке, распукле гранате.

1910.

Још од Алексе Шантића

QueIIe veіne lutter derriѐre leѕ crêteѕ de Serbіe!
G. Apollіnaіre

Шљиваци се сад тамо расцветали,
Изродили се сад тамо нови животи са груда,
И зоре се забеласале свеже, заплужили рали;
Волео бих да те ја проведем свуда,
Тебе по горама: увео бих те редом у манастире,
Ознојени скидали бисмо шешире,
Уморни, па седали на прва пролазећа кола;
Међу кокоши бисмо смештени задремали упола:
Мој Гијоме, гле, сад се тамо све воћке расцветале.
Тебе по горама вукао, уводио у све манастире.

Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја,
И шуме горе храстова и гребени ти захваљују.
Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја
И друмови су меки и дуги.
О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!
Ознојени скидали бисмо укорак шешире:
Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире.
Ни брадате калуђере, никада ниси алкохол пио наших земаља.

Чекамо да остаримо
као обични смртници
гости долазе да нам продуже живот
са много зелене траве
поштар нам доноси позив за срећу
дајемо му бакшиш који припада

ко је бацио међу нас претпоставку
да неко нема наду
само понеки позајме од бога
веома дуге године
и никоме то не кажу

Он улази, а на рубу столице нема
Седи бледог лица незнана дама,
Од давнашње отмености сада само сена.
Човек наслућује по неким назнакама,
Да му долази и без доручка сама.

"Дошла сам, надам се да не грешим,
Већ неко време купца тражим
За известан број изузетних дела
Што ми је отац оставио, премда се цела
Стресем при помисли да их овако нудим."
И насмеши се, као да саму себе
Због ове немаштине куди.
"Али, истина је да сам често, да не претерам,
Желела своје одаје да дотерам."
И даље наставља благо да се смеши,
Као да из хира књига жели да се реши.
А управо хир за њу је живот и био,
Не чемер и јад,
Већ млеко и мед
Док је све време будуће невоље крио.

• Превод Срђан Попов

Из Стона на Пељешцу 

Стоји пуста црква без гласа и звона,
Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели,
А у напуштеној и немој капели
Сама плаче бледа жалосна мадона.

Кап за капљом клизи низа мрачне стене;
А кроз разнобојна окна једва доспе
Месец, да нечујно хладно сребро проспе
По ногама свете неутешне жене.

Ту се влажне сенке пружају и пузе;
Све воња на дуге молитве и сузе.
Мир је нем и леден. Сама бди мадона.

Тако неутешна твоја љубав. Она
Бди у души и сад, очајно, без циља:
А бледа јој рука и сад благосиља.

VIII

Поклонио сам се ветру. Поклонио се тишини.
Мислим да сам разумео.
Читава ствар је, значи, у ватромету хитрине
којом се емитује и прима ум у повратку.
Зато се каже да досезање није ништа друго
до - препознавање сопствене поруке.
Зато се каже да је простор: искуство
којим нас је додирнуо сопствени додир
кад нам се вратио из будућности.
Можда ме је то сунце позлатило на заласку:
био сам чудно смирен, са риђим ореолом косе.
Био сам спреман за стварање.

Кроз поноћ нему и густо грање 
Види се звезда тихо трептање, 
Чује се срца силно куцање; — 
О, лакше само кроз густо грање! 

Ту близу поток даљину пара, 
Ту се на цвећу цвеће одмара, 
Ту мене чека ашиковање; — 
О, лакше само кроз густо грање! 

Пашћу, умрећу, душа ми горе, 
Растопиће ме до беле зоре 
Кô груду снега врело сунчање; — 
О, лакше, лакше кроз густо грање! 

1861. 

     Храст и бор;
А на стени на врлети 
     Срушен двор.

Поврх двора месец сија, 
     Блед и сан;
А из горе, издалека 
     Гракће вран.

Лишће шушти, нешто прича, 
     Ко зна шта;
Тишина је и мртвило 
     И тих стра'.

А ја сањам: пир у двору, 
     Бљешти сјај.
Мушко чедо сердар доби —
     Вина дај!

После видим: свати орни 
     Иду ту;
Ено неве окићене —
     И, ју, ју!

Ал' чуј јаук! И смрт стиже,
     Црна коб; 
Хеј, гробару, злицо стара, 
     Зар већ гроб?

И све неста. Гавран гракнô:
     "Све ће проћ." 
И ноћ паде, ноћ дубока, 
     Вечна ноћ.

1889.

Глава до главе у бледој шаци лежи; 
Човек и жена воле се на тамној звезди 
И коса њихова преко удова док језди 
Роне се грумени крви све тежи и тежи.

У мраку долази близу оно што нестане 
И тада простор залелуја црна брда 
На гола леђа велика риба тврда 
Притисне усне и љубав ока престане.

У пољу где ветар ломи суве траве 
Отвара се до зоре у земљи јама глува 
И по набору светла потребно дрвеће расте.

Видећи у загрљају смирене главе 
Буљина када долети мртве да чува, 
Замршене власи расплитаће ласте

Сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је најбрже
сада певају мудрост и птице моје запуштене болести

цвет између пепела и мириса
они који одбијају да преживе љубав
и љубавници који враћају време уназад
врт чије мирисе земља не препознаје
и земља која остаје верна смрти
јер свет овај сунцу није једина брига

али једнога дана
тамо где је било срце стајаће сунце
и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша
онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другама
ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују

али:

хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој

То није велика шума која шумори,
Ни широке пољане које се смеју,
Тиха је река ово између пустих обала!

То није оборени храст што вода носи,
То није мртви орао на таласима,
То везани јунак за катарку мотри уморним погледом на све стране.

Пред њиме, његов га соко разговара:
”Не буди тужан, господару; нисмо ни на небу, ни на земљи.

”И пловићемо дуго овако; видиш ли!“

И тако увек река носи један леш
И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...!

... На високој планини бор зелен.

То није ни велика шума, ни широка пољана,
Ни оборен храст, ни мртви орао;
Соко робује вољно уз везаног господара.

Полако сутон прикрада се, слази
У лисну гору — у завичај мио;
Рађа се мјесец и по дугој стази
Падају сјенке, и сан трепти ти'о.

Шуморе брезе, дршће лист до листа,
Мрмори поток испод врба стари';
Одблеском меким дијаманта чиста
Модру му трску златан црвић зари.

Носећи снопље преко ниске брви
На другу страну потока, у село,
Сељанка ходи, млада, пуна крви;
Лице јој мрамор, мјесечина чело.

Гдје ли је расла та ружа што гори?
Високо, тамо гдје се јелен крије,
Гдје вјетар тихо с јасикама збори
И бистра вода из камена бије.

Одар су њезин широки веленци
Од модрих трава. Ту, гдје она сања,
Потоци шуме у дубокој сјенци
И славуј пјева под сводом од грања.

Њу плава јутра умивају росом,
А вјетар трепти и лако мирисним
Чешља је крилом, и свиленом косом
Вихори дуго под брезама лисним.

У ведре ноћи њен је покров мио
Од плава неба, мјесечине меке;
Њена су њедра врт у коме ти'о
Почива мирис багрена и смреке.

Ја за њом гинем! Њој ме душа води!
О, дај ми руку, ја ћу с тобом поћи
У гору, у твој завичај! О, ходи,
С тобом ћу бити и дане и ноћи!

И тамо, гдје се водопади диме,
Љубићу тебе својим срцем здравим.
И твоје слатко говорити име
Небу и сунцу и горама плавим!

1903.

Ливадом срца мога нестаје зимске чаме
Зелен се јечам њише, бледа бешумна свила
Гранале песме моје, луде, без стабла, саме
На њима места има за сва славујска крила.

Чекам озарје твоје да ме из ноћи прене
Измишљен грех без бола ко зора руди
Извита дуга небом пружила лук до мене
Стасалог да без руку загрљај срцем жуди.

Анђели бели и црни, а ти им чедна друга
Сунцу доброте пењу се твоје и моје стопе
На мом путу сад је мртва коприва - туга
Пољупци кише што ђурђевску траву шкропе.

У нашем шору насањао се глушачки камен
Топлином пси га греју када је глуво прело
Оженио јабланe месечев сребрни пламен
Разбежале се звезде, пробудило се село.


1970.

Данас је први дан, почетак.

Желим вам да вас не боли оно што вас је болело,
а да вас воли оно што вас није волело.

Желим да вам деца буду боља од вас, да се
више ви хвалите њима него она вама.

Желим да вас добро служе ноге, да на њима
проведете већи део нове године, да имате више
посла него времена.

Желимо вам да будете потребнији другима
него они вама.

Да желите и можете више него што вам треба, а да
све што вам претекне поделите са онима који не могу као ви.

Немојте узимати много више него сто дајете.
Мислите мало на оне којима ће морати да узму
оно што вама буду дали.

Желимо вам да добијете стан ако баш немате или
да умете да се радујете ако га већ имате.
Да вам оно што имате не буде мање од
онога сто немате.

Желимо вам, на крају, да ова година има више среће
са вама него претходна!