У тами ћути село моје драго,ћути село моје и Србија ћути,
ћути моје благо,
љубави моје најлепши дар.
У срцима тиња, у мраку пламиња —
нове буне жар.
Шуште кукурузи. Нова жита зру.
Са брега, пропланка,
у ноћи овој,
у ноћи устанка,
јасен игра лишћем,
јасен ме поздравља шумећ тиху сету.
И прошлости мојој која ме оставља,
и животу бившем, и мом бившем свету,
не поклањам више
љубав топлу, сву.
Љубав моја одсад биће цвет у цвету —
људи који са мном пате, гину, мру.
Србија је љубав и љубав Србија,
која сунцу пружа руке своје беле;
њене шуме, поља,
храстови и јеле;
њене ноћи дивне и њен дивни дан;
чежња снажна, врела,
и њен врели сан.
Одлазим... И никад, никад неће више
тенкови ми туђи кроз тишину проћи
поља мојих плодних,
њива мојих родних —
Кроз тиђину дани ил тишину ноћи!
Као младо вино
као плахе кише,
као море кад се узгиба,
запени —
ноћас семе буне рађа се у мени:
Србија се неће умирити више.
5. јула 1941.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!