недеља, 13. новембар 2016.

Ирина Сабурова | * * *



Једноставно – до крајњих граница.
У сваку реч је стао цео том.
Живела. Волела. Певала и тужила ко птица.
Градила себи бродове и дом.

Да се опет врате, бродови ће зато отпловити само
(мада се враћати можда неће увек).
И умиреш зато да се будиш тамо.
И све је у томе: године су крхке исто ко и век.

Прскају атоми. Личе на силом раздвојене људе.
Ал’ и у самоћи некад мира има.
Па ако прихватиш све што мора да се збуде,
живећеш само с тихим радостима.


  • С руског превела Љубица Несторов

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта